Romeo i Julija

koreograf i reditelj: Dimitrije Parlić; koreografiju prenela: Višnja Đorđević; igraju: Ana Pavlović i Konstantin Tešea; Mila Dragičević i Denis Kasatkin ;Narodno pozorište

Osamnaest godina od poslednje baletske predstave Romeo i Julija koreografa Dimitrija Parlića u Narodnom pozorištu, kada je predstava ukinuta (!?) zbog opasnosti izazvane padom mača na orkestar, na nedavnoj premijeri ovog obnovljenog baleta dogodilo se isto. Mač je završio u orkestru na sav cinizam ponovljene istorije.

Vraćanjem na repertoar jednog od Parlićevih kapitalnih dela Romeo i Julija, čiju je koreografiju prenela Višnja Đorđević, direktor Baleta Narodnog pozorišta, ova kuća najzad ispravlja dugogodišnju grešku i, prema mišljenju poznavalaca Parlićeve umetnosti, verno prenosi čuveno delo prikazano 1979. godine. Trasiranjem puta tradiciji našeg baleta, jer Parlićeve kreacije su već duže od deceniju uklonjene sa repertoara, na najbolji mogući način bi se moglo otpočeti sa uvažavanjem prošlosti, što i jeste jedno od očekivanih postignuća sadašnje uprave Baleta. Interesantno je da zamisao koju D. Parlić sprovodi u ovoj koreografiji uveliko zaobilazi šekspirovsku težinu, atmosferu mračnu i duboku, i više je prilagođava baroknoj raskoši i razigranosti, temperamentu ovog podneblja, vatrenoj ekspresivnosti, prožimajući je elementima nacionalne igre. Sve je mnogo razumljivije kada se ima u vidu profil vremena sedamdesetih, tadašnja stvaralačka klima, kao i Parlićev koreografski potencijal i namera, pri čemu bi ukus prevaziđenosti ove predstave mogao biti prihvaćen s pravom merom. Iz današnje perspektive gledano, njegov očigledan zahtev za izrazitom individualnošću članova ansambla svakako je vredan i koristan, neočekivani efekti najbolji su odraz njegovog originalnog duha, kao i lakoća vladanja situacijom. S druge strane, srećemo se sa staromodnim rešenjima, nepotrebnom gužvom u masovnim scenama, statičnim, gotovo lutkarskim mačevanjem, dok nas je drugi čin, scenom smrti Merkucija, usled razvučenosti i agresivne glume, vratio decenijama unazad. Nije pomogao ni izvrsni i takoreći nezamenljivi Svetozar Adamović koji je ipak dozvolio da u smrti Merkucija, bolnoj i potresnoj, očigledno prema zahtevima koreografije, prikaže pregestikuliranu ekspresivnost. Ipak, bez dileme, repertoarskoj koncepciji Baleta Narodnog pozorišta svakako je neophodno Parlićevo stvaralaštvo, ali u još većoj meri i protivteža, u vidu savremenije koreografske leksike.

Kao hendikep ovog prikaza primetiće se, nažalost, izostanak informacije i doživljaja sa prve premijere, u kojoj su nosioci glavnih uloga prvaci beogradskog baleta Ana Pavlović i Konstantin Tešea. S obzirom na pristigli kraj pozorišne sezone, o njihovim igračkim kreacijama, kao i umeću ostalih učesnika u ovoj postavci, biće reči kada se ovaj balet bude ponovo izvodio.

Preostaje nam druga premijera. Pođimo od glavnih uloga, Julije i Romea, u interpretacijama Mile Dragičević i Denisa Kasatkina koji su se pokazali kao veoma skladan igrački par i po intenzitetu emocija i po senzibilnosti igre. Za Juliju, Mile Dragičević, možemo reći da, iako nema težište u ljubavnoj strasti i stradanju, vešto nosi nežnost, detinjasti zanos i čednost, što daje pozitivan utisak o korektnosti interpretacije i o svojevrsnom pomaku u izražajnosti ove balerine. Denis Kasatkin, opredeljujući se za ne previše dramatizovan ton, nego finu dozu romantike i osećajnosti, kako smo i očekivali sasvim uspešno se pozicionirao u liku Romea. Preterana dramatizacija eskalirala je u glumi Drine Durić (Ledi Kapulet), dok je Olga Olćan (Julijina dadilja) pokazala primamljivu kombinaciju jednostavnosti, šarma i, naravno, opet, jake mimike. Nasuprot njima, pamtimo ledeno hladnog Parisa, Stevana Hadži-Slavkovića. Igrača koji obećava nalazimo u Aleksandru Iliću (Benvolio), specifičnog potencijala, ali s kojim se mora raditi na tehničkom usavršavanju i, pod obavezno, na muževnijoj karakterizaciji pokreta. Najzad, ceo baletski ansambl i pored svih manjkavosti doneo je osveženje oličeno u vidljivom pomaku energije, živosti i truda, pa su stoga zaslužili mnogo više od jedne premijere u sezoni, kao i šansu za otvaranje prema novijim stilskim izazovima.