Praznina koja (ne) zavodi

Ne možemo a da se stalno ne pitamo kako pisati o pozorištu danas. Kako pisati o pozorišnoj predstavi ako znamo da sam rad na predstavi može biti opasan za umetnike, a da oni ipak rade jer za tim osećaju snažnu potrebu, baš kao što i mi u publici žarko želimo da ih gledamo? Da li je, na primer, svaka predstava sa više od dva glumca danas herojski gest? Možemo li uopšte da savladamo (i treba li da se trudimo?) osećanje oduševljenja što smo ipak u pozorištu? Kako prevazići onaj tup osećaj koji neminovno imamo na kraju svake predstave kada umesto gromkog aplauza čujemo slabašno „klap-klap“ zato što je više od polovine pozorišne sale prazno? Imamo li prava da se pretvaramo kako ne znamo u čemu živimo kada idemo u pozorište? Sva ova pitanja izašla su ponovo pred nas nakon premijere u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Gledali smo predstavu Smrt gospodina Goluže.

Branimir Šćepanović je zahvaljujući kraćem romanu Usta puna zemlje (1974) i noveli Smrt gospodina Goluže (1977) bio popularan pisac krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. U to vreme on je bio poznat i po velikom sukobu koji je obeležio našu književnost, a to je sukob oko romana Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša. Šćepanović je tada bio žestoki Kišov protivnik. Živko Nikolić je po noveli Smrt gospodina Goluže snimio i istoimeni film (1982). Izdavač Dereta je 2019. godine uradio reprint dva Šćepanovićeva najpoznatija dela. Prošle godine pisac je preminuo, a ove godine, posthumo, na sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu imali smo priliku da vidimo verovatno prvu pozorišnu predstavu na osnovu novele Smrt gospodina Goluže (koprodukcija Pozorišta mladih Novi Sad, „Beoart“ produkcije i Centra za razvoj vizuelne kulture). U ovoj noveli Branimir Šćepanović prepliće fantastično i realno da bi govorio o odnosu anonimnog pojedinca i društva željnog bizarnosti i spektakla. Siže novele je sledeći: u jedno malo, zabačeno i dosadno mesto dolazi stranac, melanholični gospodin Goluža, sa nejasnim pobudama. Radoznali građani insistiraju da saznaju zašto je stranac došao u gradić koji svi putevi zaobilaze. Gospodin Goluža, u pokušaju da se odbrani od pritiska, izjavi kako je došao da tu izvrši samoubistvo. Anonimni čovek postaje junak koga građani obasipaju poklonima i počastima. Goluža smisao života pronalazi u uživanju koje se prekida kada meštani počnu da zahtevaju da dato „obećanje“ i održi.

Autorka teksta predstave Smrt gospodina Goluže je Ana Đorđević. Ona prati glavni tok zapleta novele praveći tri važna pomeranja. Forma novele Šćepanoviću je omogućavala da se u tok radnje uključi kao narator, što je on iskoristio da analizira lik Goluže, banalne, melanholične individue, takoreći „čoveka bez svojstva“, naspram mase građana. Ne želeći da u predstavi imaju naratora ili duge Golužine monologe u kojima bi se on publici „ispovedio“, autorka teksta i reditelj odlučili su da scenski Goluža bude nešto što bismo mogli da nazovemo praznina koja zavodi i koja provocira mirne građane da pokažu svoju tamnu stranu. Da bi to ostvarili, bio im je potreban glumac koji ume da igra stanje („ja jesam praznina“). Takvog glumca reditelj je prepoznao u Saši Torlakoviću, koji je sa godinama razvio mirnoću i koncentraciju zahvaljujući kojoj može da „izdrži“ da na sceni jednostavno „bude“. Međutim, ovakva Golužina „praznina“ nije mogla da dođe do punog izražaja, to jest da bude zavodljiva praznina jer su za tu vrstu odnosa potrebni izražajni karakteri građana kojih u noveli nema, a nema ih ni u tekstu predstave Ane Đorđević, pa ih, posledično, nije bilo ni u glumačkoj igri ansambla Pozorišta mladih. Taj nedostatak se dao naslutiti od samog početka – predstava počinje dugom nemom scenom u kojoj kafedžija Vasilije Vasa (Saša Latinović) posprema kafanu. Scena treba da nam dočara atmosferu, likove i odnose u mestu, ali mi samo čekamo „da predstava počne“. Šteta je što se to dogodilo budući da Sašu Latinovića znamo, iz drugih predstava ovog pozorišta, kao glumca koji poseduje izuzetnu sposobnost neverbalnog izraza i koji zna da napravi pitoreskni karakter. Ovaj problem pada u drugi plan kada se radnja predstave zahukta sa pojavom Voditeljke (Katarina Marković) koje nema u noveli. Ana Đorđević i Patrik Lazić su na taj način dodali novi motiv ‒ u malom mestu se pojavljuje televizijska ekipa. Voditeljka i TV snimatelj (Aleksa Ilić) od iščekivanja samoubistva prave rijaliti koji se direktno prenosi preko malih ekrana. Katarina Marković je u svom glumačkom pristupu liku Voditeljke napravila finu parodiju na izveštačeni „osećajni“ manir voditeljki TV šou programa. Unošenje teme rijalitija doprinosi aktuelizaciji sižea i motivaciji likova – svi žele da učestvuju u rijalitiju kako bi pobegli od anonimnosti i zato se nameću Goluži nudeći mu svoje poklone i usluge. Takođe, unosi se još jedan jak motiv zašto građani teraju Golužu da se ubije – da ne bi pao rejting njihovom rijalitiju. Ova intervencija je dovela i do scenskih unapređenja jer pojava kamere na sceni dovodi do toga da pozorište legitimno dobije „krupni plan“ koji unosi dodatnu dinamiku u predstavu. Atmosferu rijalitija potcrtala je i scenografkinja Vesna Popović. Prostor za igru tj. krčma predstavljena je sa nekoliko starih stolova koji su uneli duh verizma na scenu, a okolo su poređani fenjeri nalik na reflektore u studiju, dok je nasuprot publike veliko platno, na kome se prenose „krupni“ planovi onoga što se dešava na sceni. Sve to zajedno čini da je Smrt gospodine Goluže u središnjem delu dinamična i aktuelna dramska predstava. Utisak o predstavi bi bio još jači da su glumci koji igraju građane (Slavica Vučetić, Saša Latinović, Kristina Savkov, Slobodan Ninković, Ivan Đurić, Neda Danilović, Dragan Zorić, Vera Hrćan Ostojić, Saša Stojković i Marija Radovanov) uspeli da do kraja razviju karaktere i pokažu kako se građani malog mesta pretvaraju u nasilja žednu gomilu. Umesto toga, autorka teksta, reditelj i glumci su odabrali da svaki lik odmah razotkriju, ne dajući im pritom čak ni u kostimu (Milica Grbić Komazec) neku posebnu „boju“ to jest karakteristiku. Posledice takve odluke su se osetile u drugoj polovini predstave kada nam pažnja polako popušta jer smo o građanima saznali sve što smo mogli da saznamo, a Goluža nikako da se ubije. Na kraju predstave reditelj Patrik Lazić pravi zaokret od, uslovno rečeno, verizma u metaforu. Glumci koji igraju građane navlače na glavu maske nalik na koledarske maske iz Istočne Srbije i odvode Golužu u smrt. Zatim se vraćaju na scenu i sedaju naspram nas snažno plešući u mestu (koreograf Ista Stepanov) u frenetičnom i snažnom ritmu (kompozitor Rambo Amadeus) čime nam se sugeriše da je ishodište civilizacije spektakla nasilje i pad u varvarstvo. To je poznata filozofska teza i istovremeno velika strepnja savremenog društva. Šta će ostati od individue, humanosti, demokratije ako je glavni reper za uspeh i ostvarenost „vidljivost“ u medijima? Da li su, u stvari, mediji ta praznina koja nas zavodi i čija žrtva su i Goluža i građani? Kakav izazov može da ponudi pozorište medijskom društvu?

U vreme teške pozorišne oseke u doba korone, kada gledamo predstave sa nekoliko glumaca ili eksperimente bez glumaca, Pozorište mladih nam je prikazalo ansambl predstavu na osnovu domaćeg teksta. Željni smo ansambl predstava, željni smo inspirativnih predstava na osnovu naše dramske priče, željni smo pozorišta. Kovid-zavesa predugo stoji nad našim pozorištem. Kako izdržati, ne pokleknuti, ne pristati, ne navići se? Izvesno je samo da predaja nije opcija.