Pozajmljeno ili ukradeno

Gde je Most na Šidini Save Šumanovića, šta se desilo sa Ranjenikom Paje Jovanovića, gde se kriju Devojka sa lautom Đure Jakšića i Vesela braća Uroša Predića? Možda će izložba „Po(ne)stajanje“ koja je ove nedelje otvorena u zgradi Muzeja „25. maj“ na Dedinju podstaći nadležne da se nađe odgovor na ova pitanja.

U Muzeju istorije Jugoslavije (koji je objedinio likovne zbirke Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“ i Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije) došli su na ovu originalnu ideju da bi podsetili javnost na „nestajanje“ nekih od najvrednijih dela, pre svega srpskih umetnika XX veka, ali i stranog starog slikarstva: ovo će biti izložba likovnih dela koja su sačuvana, ali i onih koja više nisu u Muzeju jer su „preuzeta na određeni rok radi opremanja reprezentativnih državnih prostorija“. Umesto originalnih dela ovde će biti izložene reprodukcije ili fotografije (naravno, uz detaljne kataloške podatke)!

Listajući katalog za ovu izložbu zapažamo da su „nestala“ sva četiri ulja Paje Jovanovića (Igra, Poselo, Ranjenik, Dvoboj), sedam skulptura Frane Kršinića (!), oba Meštrovića (Njegoš i Melodija), Atinjanka kod toalete Vlahe Bukovca, tri ulja Milana Konjovića, četiri pejzaža Petra Lubarde, Lepoglava Moše Pijade… Desetine, stotine slika izuzetne vrednosti iznošene su iz trezora najčešće bez ikakve dokumentacije. Sada stručnjaci iz Muzeja istorije Jugoslavije otvoreno kažu da ne znaju gde se ta dela nalaze ili da ne mogu da dođu do njih. Za Muzej je izgleda posebno fatalna bila 1997. Ostalo je zabeleženo da je svojevremeno jedino kabinet Dobrice Ćosića, kad je bio predsednik SRJ, uredno, na revers, pozajmio tri slike: Zrenjanin Nikole Graovca, Dolina Ibra Danice Antić i Beograd Đorđa Andrejevića Kuna. Posle je, 1999, ovaj revers obnovljen. Ostali su manje formalno prilazili pozajmicama; pojedina platna primećena su u nekim kabinetima, ali je većina izgleda završila u privatnim odajama. Pesimisti strepe da su mnoga od ovih vrednih umetničkih dela možda nepovratno izgubljena. Da nevolja bude veća nestala je i detaljna, decenijama vođena dokumentacija o svakom umetničkom predmetu.

„Nedostaju brojna dela koja su od kapitalnog značaja za ovu zbirku: Predeo Nadežde Petrović, Odmor Ljube Ivanovića, Ibarska kotlina sa tvrđavom Maglić Bete Vukanović, Sunčani predeo Mila Milunovića, Sunce nad Bokom Petra Lubarde, Dubrovnik Peđe Milosavljevića… Nema ni skulptura Petra Palavačinija, Frane Kršinića, Ota Loga… Nisu više u zbirci ni brojna dela stranih autora i minulih epoha: nema Dijane u lovu Andrije Medulića, Povratka sa tržnice nepoznatog flamanskog umetnika, dvadesetak slika holandskog, francuskog, ruskog, rimskog i bečkog porekla koje potiču iz XVII, XVIII i XIX veka… Ova izložba opominje da je kulturno blago ugroženo i kad nije pod udarom ljudske agresije ili elementarne nepogode“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Gorica Erceg Sarajčić, autor izložbe „Po(ne)stajanje“.

BORDEL RATNIKA: Muzej „25. maj“ godinama zabravljen i zaboravljen u dedinjskom zelenilu prenuo se ovog proleća kada se u komšiluku u vili „Mir“ desilo spektakularno finale „godina raspleta“ – hapšenje Slobodana Miloševića. Onda je, uveliko simbolično, u vrelini leta, na ovom prostoru gostovao CZKD sa sjajnim Bordelom ratnika.

U onom pravom bordelu ratnika nestajala je jedna zemlja, ljudi, jedni su gubili sve, drugi su grabili. Hroničari su primetili da je Slobodan Milošević kupovao kuću u Tolstojevoj kada je počeo rat u Sloveniji, „useljavao se u Maršalov mauzolejski krug dok su još gorele Bosna i Krajina“, a novi plac i „kućicu“ u Užičkoj kupio je nekoliko dana pred bombardovanje. Istoričar umetnosti Živko Brković kaže da je porodica Milošević-Marković otela i uzurpirala zaštićene prostore i neprocenjiva dobra nacije.

Porodica se zapravo uselila u deo muzejskog kompleksa. Užička 11, nekada Spomen zbirka, sada zvanična rezidencija predsednika SR Jugoslavije, neobično je zdanje: pola rezidencija, pola muzej – a, pokazalo se, i svojevrsni bunker! Kao što je poznato, posle izbora za predsednika Jugoslavije Slobodan Milošević se sa porodicom prvo preselio u Beli dvor, ali je ubrzo svoje porodično prebivalište „proširio“ i na Užičku 15, nekadašnju rezidenciju Josipa Broza i njegove supruge Jovanke. Kada se u Užičku 15 uselio Slobodan Milošević, desetine zaposlenih u ovom muzejskom kompleksu na kapijama je dočekao natpis: NEDOSTUPNO.

Prethodno je zdanje temeljno renovirano. Usledila je i velika seoba umetničkih predmeta. Posred nekadašnjeg Memorijalnog centra i senovitog parka podignut je zid: rezidencija u Užičkoj 15, Spomen zbirka, sada nazvana vila „Mir“, Biljarnica i Lovačka kuća odvojene su od ostalih objekata. S druge strane zida ostali su Muzej „25. maj“, Kuća cveća, Stari muzej, Muzej „4. juli“.

Posle NATO bombardovanja, kada je pogođena Užička 15, bračni par Milošević – Marković preselio se u veliko belo modernističko zdanje u kome je bila Spomen zbirka, sastavni deo Memorijalnog centra „Jospi Broz Tito“. Tu su ranije bile izložene slike, skulpture, arheološka zbirka, oružje, brojna domaća i inostrana odlikovanja, lični predmeti, najrazličitiji pokloni koje je Tito primao: konjička sablja čija je drška bogato ukrašena briljantima, „poklon Josipu Brozu Titu od J. V. Staljina za zasluge u borbi protiv fašizma“, korintski šlem s kraja VII veka pre naše ere, poklon Titu od grčkog kralja Pavla, detalj antičkog mozaika koji je Đovani Anjeli, direktor „Fijata“ poklonio predsedniku Jugoslavije, servis za kafu od zlata i srebra, poklon sveruskog patrijarha Alekseja…

Gde je sve to muzejsko blago završilo? Da li je pod stručnim muzejskim nadzorom? Da li je bezbedno? Spomen-zbirka za potrebe svoje muzejske kolekcije ima u suterenskom delu prostor uređen za čuvanje eksponata: iza metalnih vrata koja se otvaraju na šifru nalaze se posebne sobe, opet sa metalnim vratima i specijalnim muzejskim policama i kasetama. Po vestima neposredno posle hapšenja Miloševića moglo bi se zaključiti da je ovde bio arsenal oružja. Šta je sada u ovim depoima? Gde su eksponati iz Spomen zbirke? Šta je sa arhivom o ovom muzejskom blagu koja je decenijama brižljivo vođena? Odgovora na ova pitanja za sada nema.

Da li će sada, kada se Mirjana Marković iseljava iz Užičke 11 (završena je rekonstrukcija porodične kuće u Tolstojevoj 33) stručnjaci konačno ući u Muzej-rezidenciju u Užičkoj 11?

Mr Gorica Erceg-Sarajčić kaže u razgovoru za „Vreme“ da je od početka devedesetih stručni tim Memorijalnog centra, gde je ona tada bila zaposlena, pokretao pitanje transformacije ovog velikog i skupog kompleksa, sa prioritetom zaštite svega što je kulturno dobro. Savezna vlada Dobrice Ćosića imala je sluha: 1993. formirala je ekspertsku grupu koju su činili poznati stručnjaci i akademici (Dragoslav Srejović, Vojislav Đurić, Aleksandar Despić, Irina Subotić, Branko Petranović, Miodrag Protić) koja je formulisala osnovne principe očuvanja ovog dela naše kulturne baštine: sačuvati celokupne komplekse, kako predmete od istorijskog, kulturnog i umetničkog značaja, tako i ambijentalne celine, kompleks dedinjskih dvorova otvoriti za javnost…

Memorijalni centar „Josip Broz Tito“, sa muzejskim fondom od oko 200.000 eksponata raspoređenih u 16 zbirki, i prema mišljenju dr Irine Subotić „jedinstven je fenomen u svetu… u muzejskoj praksi nije zabeležen bolji i kompletniji fond posvećen jednoj ličnosti i jednom vremenu“. Dr Subotić je tada (1992) izjavila da smatra da se celina mora očuvati, naglasivši da se nikako ne bi smelo dozvoliti rasparčavanje muzejskih zbirki.

Kustosi Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“ precizno su popisali da je arheološka zbirka tada imala 112 autentičnih eksponata, zbirka starog oružja 177, zbirka primenjene umetnosti 2075, odlikovanja J.B. Tita bilo je 106 na broju (mnoga od plemenitih metala sa dragim kamenjem), u etnološkoj zbirci je bilo 4774 eksponata, a u likovnoj 3886.

ŠEF KABINETA: Posle rušenja Vlade Dobrice Ćosića nova vlast je odlučila da se ovaj muzejski prostor „preparceliše“ i muzejska dobra „preraspodele“: deo muzejskih eksponata smešten je u depo, brojne slike, ukrasni i drugi predmeti preseljeni su u rezidenciju u Užičkoj 15, kustosi i drugi stručni ljudi (valjda nepoželjni svedoci) premeštani su, neki su ostali bez posla, drugi su bili „na belom hlebu“.

Memorijalni centar „Josip Broz Tito“ postojao od 1982. do 1996, zakonom osnovan i zakonom ukinut. U Centru su se čuvale i izlagale zbirke izuzetne umetničke i istorijske vrednosti, koje su predstavljale neku vrstu legata. „Nažalost, taj bogati muzejski fond nije dobio pravnu zaštitu kao kulturno dobro, tako da je od vremena kada je Centar prestao da postoji, samo delimično ostao pod brigom nove nadležne stručne institucije – Muzeja istorije Jugoslavije“, kaže mr Gorica Erceg-Sarajčic. Ona ne bez gorčine naglašava da su stručnjaci iz Muzeja istorije Jugoslavije morali da se obraćaju Miloševićevom šefu kabineta da bi došli do pojedinih eksponata kako bi ih uvrstili u neku izložbu ili postavku.

Pisac i istoričar umetnosti Živko Brković, koji je radio u ovom Muzeju, tražio je pomoć od Zavoda za zaštitu spomenika i dobara. Odgovora nije bilo. Uputio je i otvoreno pismo dr Mirjani Marković („Danas“, 15. oktobar 1999) u kome javno postavlja pitanje šta je sa umetničkim i drugim blagom iz ovog značajnog muzeja. Odgovora nije bilo. Brković je nedavno tokom razgovora za „Vreme“ upozorio da su umetnička i druga dobra ostala van svake kontrole i postoji opasnost da ona budu otuđena, privatizovana ili opljačkana.

Godinama su malobrojni stručnjaci uporno ukazivali na to da je u „godinama raspleta“ prepolovljen trezor nekadašnjeg Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“ u kome je likovna zbirka imala više od 3500 dela. Nadajmo se da će traženje odgovora na ove sumorne slutnje i strepnje konačno podstaći i izložba „Po(ne)stajanje“ u Muzeju „25. maj“.