U jednom od tekstova napisanih nakon i povodom iznenadne njegove smrti, pročitao sam da je “Dario Grgić bio najbolji hrvatski književni kritičar”.
To je sasvim tačno. Ali, iz nekog razloga, bilo je nezamislivo da se to napiše i objavi o živom Grgiću. Trebalo je da najbolji kritičar (u 21. veku) jednog od varijeteta našeg jezika i književnosti nepovratno ode s tzv. životne pozornice ne bi li mu se uopšte priznalo da je važan i izuzetan, a kamoli još “najbolji”. Jer, kako biti živ, aktivan i još pri tome “najbolji” ako si tamo nekakav ćutljivi osječki marginalac i čudak, pored tolikih namunjenih bardova i bardesa zagrebačkih (splitskih, riječkih), zgodno uvezanih decenijskim akademskim, medijskim, izdavačkim i ostalim isprepletenim i izukrštanim karijerama i interesima? I njihovog duhovnog podmlatka svih post- i neo- provenijencija, svih rodova i polova, svih levih kretanja i desnih skretanja? Svi oni, sve one i sva ona bili su tako strašno važni, važne i važna, i malo šta od ionako sve suženijeg javnog prostora ostajalo je nepopunjeno njihovim mehurastim važnostima koje su se, avaj, ponajmanje manifestovale u njihovom pisanju, čitanju, mišljenju.
A Grgić je “samo” to radio: čitao knjige i pisao o njima. I o drugome što je spadalo u domen “društveno-kulturološke esejistike” ali knjige su uvek bile u centru njegovog ličnog svemira. Pisao je lepo, a nikad kitnjasto, jasno, ali samo za one koji su dovoljno čitali da razumeju jasnoću, ozbiljno, ali nikada celomudreno, s diskretnim nanosima ironijske vedrine koje nikada nije sitnio za lepršavost dosetke bez prave poente.
Iz očišta tzv. mejnstrima – gde se podrazumeva, ili se čak naročito podrazumeva, i alternativni mejnstrim – Grgić je morao delovati kao marginalac, iako bi u svakoj zreloj, velikoj kulturi baš neko kao on bio onaj i voljeni i omraženi Centar, jedna referentna figura prvog reda poput Rajh-Ranickog. Ali, nije našim kulturama ni u boljim njihovim časovima bilo dato da budu takve kulture.
Nekoliko godina bili smo zajedno u žiriju nagrade “Jutarnjeg lista”; odmeravao je temeljito i pažljivo, branio svoj izbor ne ljuteći se na tuđi, i kada bi jednom odvagao, cela stvar kao da bi prestala da ga zanima, bio je već negde drugde. Mi drugi i druge bismo se raskokodakali po zagrebačkim birtijama, a on je već žurio na predvečernji vlak za Osijek, nazad u svoju, kako se reče kod Šnajdera, dumansku tišinu.
A opet, ništa od ovog ne znači da je bio nalik otužnom, sušičavom stereotipu asocijalnog “knjiškog moljca”: i te kako je voleo sve što vole mladi. Samo je znao kako da on kontroliše to, a ne da to kontroliše njega, da mu rasipa vreme i živce.
Dužan sam, i nije mi prijatno zbog toga, da kažem još i ovo. Jedan od poslednjih tekstova Grgić je napisao baš za Vreme, ali nije dočekao da ga ugleda objavljenog. Krivica za to je samo moja.
Pre nekog vremena palo mi je na pamet da napravimo mali blok kritičkih tekstova “Pisac u fokusu”, posvećen Miljenku Jergoviću i njegovim novim knjigama. Ivan Milenković bi pisao o “Vjetrogonji Babukiću”, a ja o “Trojici za Kartal”. U međuvremenu, pojavila se i knjiga “Imaginarni prijatelj”, i zamolili smo Grgića da napiše tekst o njoj, što je on rado i brzo učinio. I Ivan M. je takođe odavno uradio svoj deo posla. Samo sam ja unedogled odugovlačio, prezauzet prvo žiriranjem i ostalim, a posle gombanjem sa bolešću. Iz čega se još nisam iskobeljao.
A onda je Grga umro. I ovaj njegov tekst se ovde pojavljuje posthumno, mada nije trebalo da bude tako. I trebalo je da bude prvi u jednoj seriji koje nikada neće biti.
Zbogom, prijatelju, nimalo imaginarni. Neki od nas su odavno znali da si najbolji, mada ti do toga nikada nije bilo stalo, jer se najbolji ne bave takvim stvarima. ¶
