Pogled u avangardu

Izložba „Rubne posebnosti: avangardna umetnost ex-Jugoslavije 1914–1989“ biće otvorena ove subote u novosadskom Muzeju savremene umetnosti. Za našu sredinu ova izložba je nesvakidašnja iz nekoliko razloga: eksponati izložbe su vlasništvo jednog čoveka, hrvatskog kolekcionara Marinka Sudca, svojom temom objedinjuje bivše republike SFRJ, i – deo je kampanje Muzeja savremene umetnosti za izgradnju zgrade u kojoj bi moglo da se živi i radi.

INTERES I KOLEKCIJA: Marinko Sudac intrigira umetničku javnost poslednjih godina. Pojavio se kao „kolekcionar iz Hrvatske“ o kome se jedino zna da otkupljuje radove avangardnih umetnika iz bivše SFRJ. Sebe i svoju kolekciju predstavio je (delimično) prošle godine na izložbi „Avangardna umetnost u regiji od 1915. do 1989. godine“ u Galerijskom centru u Varaždinu: on je Zagrepčanin, mlad je (1968), izjavio je da nema formalno obrazovanje i da se njegov interes za savremenu umetnost razvijao polako, zajedno sa bibliotekom od otprilike 7000 knjiga iz područja umetnosti. Objasnio je da skuplja dela istorijske i savremene avangardne umetnosti nastale na području cele regije u razdoblju od 1914. do 1989. godine. Poseduje gotovo sve što se može nazvati avangardnom umetnošću ovih prostora. U Varaždinu je pokazao samo jedan deo svoje zbirke, što je u stvari uzorak budućeg Muzeja avangardne umetnosti koji će u Varaždinu nastati od njegove kolekcije. Tamošnje gradske vlasti su objavile da zgrada za Muzej sa kolekcijom Marinka Sudca neće biti problem.

Deo te varaždinske izložbe biće viđen ovog aprila u Novom Sadu na izložbi „Rubne posebnosti: avangardna umetnost ex-Jugoslavije 1914–1989″. Među oko 200 radova 80 umetnika, 15 umetničkih grupa i većine ključnih avangardnih časopisa, nalaze se i dela sa samog početka avangardne umetnosti, koja je Sudac nabavio nakon varaždinske izložbe, što je naglašeno promenom vremenskih granica u nazivu novosadske postavke.“ Spojio nas je zajednički interes, pa je do saradnje između nas i Varaždina došlo spontano“, naglašava Dragomir Ugren, kustos izložbe novosadskog Muzeja savremene umetnosti. „Nije reč samo o našem preuzimanju izložbe iz druge sredine, ona je ujedno deo kampanje nas iz Muzeja da pokažemo i javnosti i vlasti šta bismo sve mogli da radimo kad bismo imali zgradu. Pristanak Marinka Sudca da deo svoje kolekcije pokaže u Novom Sadu, jeste gest podrške u tom smeru.“

Čini se da će rezultat ove kampanje biti pozitivan. „Dobili smo javnu podršku osnivača, Skupštine Vojvodine, a i pokrajinsko Izvršno veće je prihvatlo da se problem našeg smeštaja trajno reši. Kako smo obavešteni, u pokrajinskom budžetu su obezbeđena sredstva za raspisivanje međunarodnog urbanističkog konkursa. Zapelo je malo oko lokacije, ali se i to rešava“, najavljuje Dragomir Ugren. Nabraja da se u Banja luci, Sarajevu, Varaždinu, u Istri, Zagrebu „upravo zidaju ili pripremaju zgrade muzeja savremene umetnosti, pa mi, ako želimo da učestvujemo u kulturnom životu regiona, moramo da imamo ravnopravne uslove za to“. Marinko Sudac je poželeo novosadskim domaćinima da izložba iz njegove kolekcije bude među poslednjima koje će biti postavljene u iznajmljenim prostorijama Muzeja revolucije. „Njegov poklon našem muzeju, dvadeset radova iz kolekcije, takođe je gest podrške nastojanju da dobijemo svoju zgradu“, kaže Dragomir Ugren.

VOJVOĐANSKA AVANGARDA: U novosadskoj javnosti se već komentariše da tih dvadeset radova imaju status retkosti, a gotovo sva dela vojvođanske avangarde nalaze u kolekciji Marinka Sudca, dakle u Hrvatskoj. „Ta činjenica je za nas uznemirujuća, čak je bila povod jednog blagog konflikta u javnosti“, kaže Dragomir Ugren. „Marinko Sudac je u začuđujuće kratkom vremenskom periodu uspeo da kupi ili da na neki drugi način nabavi najpotpuniju zbirku avangardne umetnosti Vojvodine, pa čak i cele opuse nekih umetnika i njihovu dokumentaciju. Tako da mi više ne možemo da napravimo studijsku izložbu bez radova koji se nalaze u kolekciji Sudca. Ova izložba je zato i način da se alarmira naš osnivač i da se ukaže na to da neka dela koja će našem muzeju biti potrebna, nepovratno odlaze.“ Neki od vojvođanskih umetnika čiji opus više nije u državi su Atila Černik, Laslo Salma, Slavko Matković, Vladimir Kopicl, Jožef Ač, i umetnički par Verbumprogram. „Njihovi radovi će moći da se pogledaju sada na našoj izložbi“, preporučuje Ugren. Odgovor Marinka Sudca na komentare onih koji smatraju da mu nije trebalo dozvoliti da iznese iz zemlje radove vojvođanske avangarde glasi: „Gledajte to na ovaj način, mogao ih je kupiti netko iz primjerice Engleske ili Urugvaja. Kada iz sadašnje perspektive sagledam svoj kolekcionarski put, sve više uviđam kako je on moj nesvjesni doprinos borbi protiv globalizacije.

Kao i obično tek nakon medijske pompe počinje se razmišljati o vrijednostima koje imamo u svojoj kući ili zemlji… Bio sam kod značajnih autora kao što su Atila Černik, Koloman Novak, Laslo Salma… koje prije mene nitko iz državnih institucija nikada nije posjetio. Meni se čini da sam na ovaj način napokon ukazao na značaj ovih autora široj publici, a i institucijama koje su to propustile.“

PREGLED I VREDNOVANJE: Osim vojvođanskih umetnika, Marinko Sudac poseduje i opuse umetnika iz ostalih bivših republika, pominjemo samo Vladu Marteka i Borisa Bućana iz Hrvatske. Jedan od pratećih programa Novosadske izložbe je samostalna izložba Vlade Marteka, jednog od najzanimljivijih umetnika u kulturnom prostoru bivše Jugoslavije nakon sedamdesetih godina, kako je objašnjeno u katalogu izložbe. Ovaj segment izložbe je rezultat namere Marinka Sudca da uz svaku prezentaciju svoje kolekcije izdvojeno prikaže i stvaralaštvo jednog umetnika.

Dragomir Ugren smatra da će „Avangardna umetnost“ pobuditi ozbiljnu pažnju javnosti, a naročito stručne, i to ne prvenstveno zbog interesovanja koje se širi oko Sudca i njegove kolekcije. „Izložba omogućava pregled i novo vrednovanje avangarde na kulturnom prostoru bivše Jugoslavije, od istorijskih avangardi sa početka prošlog veka, preko neoavangardi i postavangardi do početka devedesetih godina. Izložba pokazuje da postoji kontinuitet avangarde kroz ceo vek na prostoru bivše Jugoslavije, dakle dokazuje ono što je Marinko Sudac hteo da pokaže koncepcijom svoje kolekcije. Zatim, obim kolekcije je impresivan, sadrži nekoliko hiljada eksponata, pa je zato i bilo moguće napraviti ovako ambicioznu izložbu, izložbu o jednom veku, što nije česta pojava.

Takođe, izložba otkriva niz umetnika za koje se znalo samo u uskim stručnim krugovima isključivo zato što su u javnosti uvek isticani predvodnici avangarde dok je jedan broj ljudi čiji je doprinos avangardi dragocen ostao po strani. Takvi su, na primer, Grupa Traveleri, zatim Ivana Tomljenović-Meler, umetnica koja je bila u Bauhausu u vreme kad su tamo bili Kandinski i Kle, što je tek kolekcija Marinka Sudca otkrila. Isto važi i za fotografa Franju M. Fuisa, njegov rad čak nikad nije razmatran u kontekstu avangarde. Kao ni strip-crtač Andrija Maurović, zatim rani filmovi Želimira Žilnika i Lordana Zafranovića. Izložba će pokazati i malo poznata dela istaknutih umetnika. Najčešće su to vrlo intimni radovi namenjeni prijateljima, radovi za čije se postojanje nije ni znalo do kolekcije Sudca, a koji sad otkrivaju nepoznate detalje o poznatim umetnicima.“

I još nešto: kolekcija Marinka Sudca učinila je avangardnu umetnost popularnom, popularnijom nego što je bila u vreme dok je trajala. To je posao koji nisu uradile ni naše galerije ni muzeji. Izložba u Novom Sadu je vidan deo tog novog stava.