Poezija koja ume da se bije

Jeste li nekad čitali krimić, a imali utisak da čitate pesmu? I – da li biste uopšte želeli da imate utisak da čitate pesmu dok čitate krimić? Možda mislite da ne biste. Možda mislite da vam ne treba poezija nego oštar pogled, gruba reč, stisnuta pesnica i ubica iza rešetaka… Slažem se, sve to nam je potrebno, ali, kako to tvrdi ona stara: lepše je s kulturom. A u američkoj kulturi i umetnosti Džejms Li Berk, pisac krimića koji se čitaju kao pesme, zauzima posebno mesto.

PRELAZAK NA ŽANR

Počeo je da objavljuje romane sredinom šezdesetih, ono što bismo nazvali “mejnstrim” literaturu, i posle tri takve knjige osetio je sve čari slovoslagačke industrije, pošto mu nikako nije polazilo za rukom da dobije tvrdokoričeno izdanje nekog od romana i tako se zadrži u opticaju. Pored toga, njegov četvrti roman naišao je na zatvorena izdavačka vrata 111 puta, što, kažu, predstavlja izvestan rekord. Naposletku ga je objavio univerzitetski izdavač – i knjiga se potom našla u izboru za Pulicerovu nagradu. Posle 111 neuspeha bio je dovoljan 1 uspeh. A onda Džejms Li Berk, koga su neki od samih njegovih početaka svrstavali u klasu sa Foknerom i Sartrom, odlučuje da okrene spisateljsko kormilo i zaplovi žanrovskim vodama, te je 1987. objavio krimi-roman, prvi u sada već dugovečnom serijalu o privatnom detektivu Dejvu Robišou, Neonska kiša. Ko zna zašto se odlučio na taj zaokret; možda mu je sinulo da od “mejnstrima” nema ‘leba ili je, recimo, shvatio da mu je za ono što želi da ispriča žanrovski okvir najpodesniji – bilo kako bilo, ta navigatorska korekcija odrediće umnogome kurs kojim će se njegovo pero nadalje kretati, pošto će Li Berk u narednim decenijama (u koje ubrajamo i ove aktuelne), u prilično pravilnom i intenzivnom ritmu, ispisivati krimi-romane koje će zavoleti praktično čitav svet. (Za serijal o Robišou se, recimo, tvrdi da je preveden na gotovo sve jezike sveta. Sada, konačno, u te sve jezike sveta spada i ovaj naš.)

KONTRASTI

E sad, šta dobijete kada pomešate lirski senzibilitet glavnotokovskog pisca i sirovu snagu krimi-uma? Dobijete poeziju koja ume da se bije. Dobro, pitaće neko, ali šta ta lirska strana Džejmsa Li Berka čini za literaturu koju piše? Da li je krimiću uopšte potrebno da bude obojen nijansama sutona u delti Misisipija i prošaran belim tačkama pelikana koji se dižu u svitanje iznad modrozelene vode zaliva? Pa, ovaj čitalac snažno stoji na strani svega što osnovnu priču, poslovično mračnu i surovu, utapa u bogate boje života, čineći je tako još potresnijom. Jer krimić ume da bude suv i siv, želja autora da potcrta ono loše u nama i oko nas zna da ga odvede ka monohromatskom prikazu sveta koji, kakav god da je, zapravo nikad nije jednobojan. I tako u želji da naglasite atmosferu vi atmosferu gubite, jer iz sveta nestaje život i ostaje samo strašan kostur priče o našim manama i gresima. Ma koliko paradoksalno zvučalo, na taj način roman postaje manje uverljiv. Džejms Li Berk se služi kontrastom kao izvrsnim sredstvom za građenje žive atmosfere u kojoj čovekovo zlo, naslikano na pozadini raskošne prirode, one spoljnje i one unutrašnje, postaje još tragičnije i opipljivije. U romanima o Dejvidu Robišou, smeštenim mahom na američki jug, osetićete mirise lokalnih kuhinja, čućete zveket tramvaja na ulicama prepunim turista i uličnih zabavljača, ali i secikesa i pijanaca, prostitutki i narkomana; kretaćete se avenijama punim nabujale vegetacije; svedočićete zalascima sunca nad močvarom i bledunjavoj svetlosti zore, kada jutarnji lahor miriše na so, ribu i sinoćne žurke; ješćete škampe i rakove, i treznićete se ispijajući krigle dr Pepera sa kandiranim voćem i ledom, i sva ta raskoš stajaće kao neka vrsta odbrane od onog jednog mračnog sokaka u kom leži telo lokalnog momka ili džepa močvare u kom se naziru vlasi kose utopljene meštanke. Odbrane, da, ali i razumevanja i opomene, jer, suočeni s lepotom postojanja, mi kroz te čulne kontraste uviđamo da ono ima svoju drugu stranu, tamno naličje, te da nemamo izbora sem da prihvatimo oba lica postojanja kao našu prirodu, uz svest o tome da mora postojati ravnoteža, inače će se sve urušiti.

MELANHOLIK I GRUBIJAN

Dejv Robišo je upravo takav lik, čovek kontrasta, policajac koji se razume u literaturu, vijetnamski veteran koji uživa u zalasku sunca nad jezerom, usamljenik koji podnosi jedino društvo srodne duše, alkoholičar koji ne pije sve dok ne popije. Nije sklon nasilju, sve dok ono ne postane nužno – ili on ne posrne i izgubi kontrolu. Melanholičan je, ali i direktan tip s kojim nema zajebancije. U prvom romanu serijala Li Berk postavlja temelje lika i njegovog okruženja, koji će ostati postojani kroz narednih dvadeset i pet romana (mada ostavlja prostora za povremenu nadgradnju i modifikaciju, što liku i njegovom delu daje dodatnu uverljivost i živost). Okruženje je pomenuti američki jug, prepun mirisa života, ali i zadaha smrti i truljenja. Okruženje je takođe i Robišoov partner, sirovi i surovi Klitus Persel, nešto nalik na Robišoovu verziju u iskrivljenom ogledalu, neinhibiran, impulsivan, suštinski ispravan, ali to će vam malo značiti kada osetite silinu njegove pesnice ili vidite kojom brzinom poteže oružje. Okruženje je takođe i svet sitnih kriminalaca, prostitutki i probisveta koji čine polusvet delte Misisipija, ali i svet visokih uloga, tajnih vladinih projekata, krupnih zverki iz organizovanog kriminala, vojnih hunti i pokvarenih političara. Svi ti likovi, oni sa dna i oni sa vrha, često čine mrežu slučaja na kom Robišo radi, pa je to tako i u ovom romanu, gde sve počinje ubistvom crne devojke potekle iz udžerica preostalih iz vremena robova i plantaža, da bi, preko lokalnih krimi-bosova i sumnjivih sitnih preduzetnika, doseglo sve do penzionisanih generala, visokopozicioniranih advokata, krijumčara oružja i, da, američke administracije.

BEZ JEDNOSTAVNIH ODGOVORA

Teško je odrediti gde slučaj na kom Robišo radi počinje a gde se završava. Jer, vrlo brzo nakon otkrića prvog leša postajemo svesni da to sigurno nije prvo telo u nizu, da su postojala ona pre njega, lako zaboravljena tokom decenija ili nikad pronađena. Isto tako, nakon što se zaplet rasplete, ostajemo pod utiskom da pravda nije sasvim zadovoljena, te da se može postaviti pitanje koliko su se trud i podnete žrtve isplatili. To jest, jasno vam je da se čovekova priroda neće promeniti time što je jedan slučaj rešen, da se na široj slici – bila ona sačinjena od krvavocrvenih zalazaka sunca ili kružoka i klika kojima će zauvek cilj biti parazitiranje na tuđoj nesreći – neće bogzna šta promeniti. I pored toga ova knjiga, kao i druge iz Li Berkovog slavnog serijala, ne ostavlja gorak ukus u ustima, već sa sobom nosi prijatno otrežnjenje, ne dozvoljavajući nam da se uljuljkamo u prostim i srećnim završnicama.

“Neonska kiša” je lirska surova priča o čoveku koji, boreći se sa unutrašnjim i spoljašnjim demonima, pokušava da očuva svoju ljudskost i sačuva makar malo prostora za ljubav prema svetu, prema ženi koju je upravo upoznao, prema svojoj košmarnoj prošlosti, pa čak i prema onima koji su se o druge ogrešili više od njega, onima za koje, sasvim je moguće, nema mnogo iskupljenja. Ovaj roman je krimić, ali je i nešto više od toga, zato što, dejstvujući unutar žanrovskih okvira, meditativno raspravlja o našim vrlinama i manama, postavljajući životno bitna pitanja, a da ne nudi jednostavne odgovore. U takvim promišljanjima ćemo zateći sebe dugo nakon što zaklopimo korice Neonske kiše i ostavimo iza sebe slučaj nesrećne Lavlejs Dezotel. U tome se ogleda veličina Lija Berkova. I lepota pesama… čuj mene, romana, pesama o Dejvidu Robišou.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.