We don’t have hits, we have classics
—Brajan Riči, „Violent Femmes“
Početak 1980-ih početak je našeg kraja. Raspršile su se sve nade da će pank i nju vejv nešto promeniti. Tamo gde su živeli naši heroji – u Engleskoj i Americi – na vlast su došli agresivni lideri neoliberalizma Tačerova i Regan. Kod nas je Tito otišao sa scene, a na vlast je došlo puzajuće ništa.
Cinizam koji je tad pobedio, uspešno bere svoje plodove i danas.
Kao da je odjednom neko počeo da nam se ruga. U tom svetu naizgled više nije bilo muzike vredne pažnje, ili se meni bar tako činilo, dok sam posle 1982. tragao za retkim pločama The Residents i Tuxedomoon kao jedinim izdanjima na kojima se nazirao neki smisao, makar kako uvrnut – i hvatao sažetak emisije Džona Pila na BBC World, samo da bih se obavestio ima li negde nečeg vrednog pažnje ili je sve stvarno stalo. Muzike kao da naprasno više nigde nije bilo. Na šest meseci sam čak prestao da je slušam, tek da bih se sabrao, što je jedini put da se tako nešto desilo. A onda je iznenada Dejan Anastasijević doneo kasetu na kojoj mu je ortak – povremeni disk džokej na Akademiji – snimio šest pesama neke grupe za koju nikad dotad nismo čuli, ali se mom drugu mnogo dopala kad je puštana u klubu, pa je izmolio da mu presnime sve što imaju.
I tako sam prvi put slušao Violent Femmes u jesen 1983, kad je bilo i vreme. Te godine je, naime, izašao njihov prvi istoimeni album, pre četiri decenije i nešto.
Malo je reći da je album Violent Femmes (Slash, april 1983) spasao muziku. Spasao je mene, kao i mnoge druge. Žikica Simić našao se tu kao anđeoska ruka pravde, da krajem oktobra 1985. svoju prvu emisiju Tajanstvenog voza otvori upravo njihovom nezaboravnom himnom tinejdžerske ogorčenosti Add It Up. Tim potezom otvorio nam je ceo svet iza Violent Femmes, ukazujući da širom Amerike postoje slični glasovi.
Nije prošlo ni šest meseci, a napisao sam i objavio svoj prvi muzički tekst za Student. U pitanju je bio vodič kroz novi alternativni rok, naročito američki, engleski i naš – samo što u junu 1986. još nije postojao termin “alternativni rok”, pošto se taj potkulturni pokret tek formirao.
GRAD JE NEMIRAN, A TAKAV SAM I JA
Priča o alternativnom roku u Jugoslaviji nikad nije ispričana kako treba.
Štaviše, nije ispričana kako treba ni u svetu. To je zato što ne-korporativni rokenrol, nastao mimo velikih izdavačkih kuća (dakle “alternativni”), zapravo i nije poseban žanr nego kongolomerat žanrova. Pre bi se moglo reći da je u pitanju sistem vrednosti koji je “odozdo” prodirao u mainstream kulturu tokom osamdesetih, sve dok kroz grandž – i posebno Nirvanu i ličnost Kurta Kobejna – nije postao svetski poznat. Taj sistem vrednosti govorio je u ime muzičke slobode, lične autentičnosti i društvene tolerancije, kontra nastupajućeg neoliberalizma – muzika je u njemu bila najvažniji deo, ali ne i jedini. Nasledivši osnovne norme iz panka i nju vejva, alternativni rok nastupao je kao pokret u kome je svako mogao da bude ono što želi, dok god drži neki muzički instrument u ruci, mada ni to nije bilo obavezno.
Ispostavilo se da je u stvaranju tog kulturnog fronta osamdesetih godina – kreiranog na širokom polju alternativne rok muzike i ranog hip hopa, nezavisnog filma i stripa, kao i umetnosti grafita – najznačajniju ulogu imala upravo pojava nekolicine grupa u SAD
Dead Kennedys, Black Flag, The Gun Club, X, The Dream Syndicate, Green on Red, Butthole Surfers, Big Black, Sonic Youth, REM, Hüsker Dü, The Replacements, Minutemen i Violent Femmes. Svaka od njih, prvobitno zatvorena u mikrokosmosu sopstvenog dela Amerike i bez ikakve šanse za uspeh, danas je dobro poznata kao kulturna veličina svog doba i formativni uticaj za mnoge savremene muzičare – zato što su do kraja ostali ono što su i bili na početku, beskompromisno verni svojoj umetnosti i stavovima.
Violent Femmes možda su tada imali i najmanje izgleda da će jednog dana biti smatrani za značajan bend. Pre svega zato što su bili najmanji (čak i fizički!) i dolazili iz najmanjeg grada kakav je Milvoki u Viskonsinu. Nastali su kao trio otpadnika iz gimnazije koji je svirao po ćoškovima, i bilo je potrebno da jedna rok zvezda prođe baš njihovom ulicom, da bi uopšte bili primećeni. Ta zvezda bila je Džejms Honimen-Skot, gitarista poznate londonske grupe The Pretenders, koja je u leto 1981. svirala u Milvokiju, a upravo on ih je preporučio Krisi Hajnd, frontliderki, zatekavši ih kako muziciraju ispred ulaza u salu gde je njihov bend trebalo da nastupi. I sama poreklom Amerikanka, prepoznajući njihov humor, Krisi ih je pozvala da, u svom akustičnom stilu, kratko otvore koncertno veče kao predgrupa – i mada im je lokalna publika zviždala, jer ništa iz Milvokija ne može biti dobro – otad se može reći da se za njih “čulo”.
Ali, ne – ipak nije tako bilo. Posle te simpatične, ohrabrujuće epizode, Violent Femmes svejedno nisu dobili ugovor sa velikom izdavačkom kućom, niti dali intervju za magazin Rolling Stone, a još manje im je neko organizovao turneju – i dalje su svirali na ulici, što je bio blam, jer ih u klubove nisu primali, pošto je njihova mešavina panka i folka smatrana za svetogrđe koje niko neće hteti da sluša. Slično revolucionarnom miksu panka i bluza, kog su u isto vreme promovisali The Gun Club u Los Anđelesu i zbog toga dobijali batine (citat: Džefri Li Pirs) – i Violent Femmes su se pojavili praktično pre vremena i sa teškom mukom izgurali svoje. Niko nije mogao da shvati kako uopšte nešto tako “urbano” kao što je pank, sme da se kombinuje sa nečim tako “seljačkim” kao što su folk ili bluz.
Prava istina je bila da su Violent Femmes, sa pankerskom žestinom i nepoštovanjem kanona & šablona, zapravo ponovo ispričali mitologiju američkog života, zasnovanu na prastarim folk i kantri obrascima. Bili su rešeni da ih prepišu na način primeren kraju XX veka, ne bi li autentičnim jezikom predgrađa i “white trasha” opisali stanje svojih beznadežnih duhova. Odjednom nam se ukazala slika prave Amerike, gde žive besni tinejdžeri u malim gradovima, u kojima se nikad ništa nije dešavalo i nikad se ništa neće dešavati… Daleko od paranoje metropola kakve su Njujork ili Los Anđeles, postojao je užas bespuća malih gradova, do kojih nikakva nada nikad nije došla. I tamo su rasla neka deca – vaspitana na kantriju i folku svojih roditelja – jedva dočekavši pank kao razlog da sve to izvrnu naopako i tim nasleđem se posluže, opisujući svoj sopstveni očaj, usamljenost i egzistencijalni tesnac (svaka sličnost sa Balkanom činila se namernom!).
Debi album Violent Femmes bio je zato pank kakav nije smeo da bude i kantri-folk kakav nije smeo da bude takođe: podivljala muzika koja je dolazila iz pocepanog srca Amerike. U pitanju je manifest tinejdžera bilo kad i bilo gde, klasik omladinske literature, kao “Lovac u raži”, “Specijalno vaspitanje” ili “Moj takozvani život”.
TINEJDŽERSKI DIVLJI ŽIVOT
Ni na jednom klasičnom albumu iz 1980-ih nije ovako komprimovano sadržana kompletna buduća istorija američkog alternativnog roka: njegova muzička slobodoumnost, venčana sa mitološkom snagom da tumači večnu otpadničku sudbinu nekog ko se oseća drugačijim.
Iznad svega, bio je to krik mladića koji je prosto želeo da bude. Nije ni čudo: u vreme kad je napisao ove pesme, Gordon Gano stvarno je bio u gimnaziji i imao tek 15 godina; malo stariji i već provereni muzičari, Brian Riči i Victor DeLorenco, otkrili su ga kao srednjoškolskog talenta, a sa njim i njegov pesnički dnevnik školskih dana, koji bi mogao biti i naš – tu prosto možemo da čujemo zvuke velikog odmora, vukljanja po hodnicima i dvorištu gimnazije pre nego što se konačno ode na čas, atmosferu ispraznih rođendanskih žurki na kojima nemamo šta da radimo, beznađe besciljnog lutanja ulicama i gluvarenja po ćoškovima i ulazima zgrada, sve u iščekivanju kako ćemo nekog konačno sresti. Kad se danas sluša, ploča Violent Femmes i dalje zvuči kao eksplozija svima poznate ogorčenosti, koju smo skrivali između klupa.
Violent Femmes verno su zabeležili, onakvom kakva jeste, svima poznatu istinsku dramu bivanja tinejdžerom – ceo taj osećaj fatalne promašenosti koji ga prožima, sve one dileme i strahove da se ne pogreši i ispadne glup. Tinejdžer je uvek ogorčen, jer ne uspeva da dođe do onog što želi – nezadovoljan zato što samo sanja, a malo toga mu se istinski dešava, rastrzan jer nema mogućnosti da ostvari gotovo ništa, a da tačno ne zna u čemu greši – i uvek u dilemi koji je pravi put? To pitanje svakodnevno sebi ponavljaju i odrasli, ali nikad sa strahom kog imaju tinejdžeri, a možda bi trebalo.
Bend je, pritom, živeo u skladu sa svojom muzikom. Upoznao sam Violent Femmes kad sam im 2004. radio koncert u bašti SKC. Malo je reći da ih je ovdašnja publika dočekala kao svoje – dve decenije pošto ih je prvi put pustio nepoznati disk džokej na Akademiji, oni su postali deo naše kulture i odrastanja. Ali, najveće iznenađenje mi je bilo što sam pred sobom imao – pa, grupu odraslih tinejdžera, koja se ponašala kao da je i dalje u školi, a da će nam posle časova nešto odsvirati. Slobodno su iznosili svoje razmirice pred promoterom, jer “biti u grupi je kao biti u dugom braku” (citat: Brajan Riči), u prilično velikom hotelu spavali su što dalje jedni od drugih, nisu jeli u isto vreme u restoranu, svako je sa svoje strane prispeo na scenu – ali su na njoj delovali besprekorno uigrano, oduvavši kišne oblake iz kojih su kapi curile do samog početka koncerta, da se više ne vrate. Onog momenta kad su složno zasvirali, i publika počela da peva sa njima, bilo je to druženje sa ortacima koji su, eto, tek sad stigli da nas posete, i u nekom fantastičnom paralelnom svetu, Beograd je na dva sata ponovo bio onakav Beograd kakav je mogao i još uvek može da bude – slobodan, svetski grad. Violent Femmes postali su stavka njegovog identiteta koja mu to omogućava. Znali smo se odnekud. Koliko su oni pripadali nama, toliko smo i mi pripadali njima.
TREĆA STROFA, IDE ISTO KAO PRVA
Debi album Violent Femmes danas je trajan diskografski fenomen: mada skoro nikad nije bio na top listama, prodat je u dovoljnom broju primeraka da postane platinast, što znači da ga je u međuvremenu “otkrila” svaka nova sledeća generacija slušalaca. Povodom četiri decenije od izlaska, Craft Recordings je nedavno objavio memorijalno izdanje, sa remasterizovanim originalnim pesmama, uz kolekciju artefakata, demo snimaka, B-strana singlova i živih nastupa, pod imenom Violent Femmes (Deluxe Edition). Posebno je zanimljivo ustanoviti kako način koncertnog izvođenja ovih numera nagoveštava da je interakcija sa publikom odlučujuće doprinela evoluciji njihovog nepredvidljivog, organskog zvuka, otkrivajući nam usput Gordona Gana kao pričljivog, talentovanog naratora i voditelja. Uz sve to ide i prateća knjižica sa mnogo fotografija, koja sadrži esej čuvenog kritičara Rolling Stonea Dejvida Frikea. Ali, priča o snimanju prvog albuma Violent Femmes, jedna je od onih uzbudljivih, partizanskih epizoda u istoriji rokenrola, mnogo toga govoreći kako je alternativni rok nastajao u do–it–yourself duhu.
Po intervjuima su ostale zabeleške koje otkrivaju kako je Gano uglavnom pisao pesme da preživi vikend do ponedeljka, kad bi pakleni školski časovi ponovo počeli. Nije imao čemu da se nada, i to ga je motivisalo da – obuzet svojim strepnjama – hvata zabeleške, čekajući da počne radna nedelja. Inspiracije su bile mnogobrojne, no najvažnija vanškolska aktivnost bila mu je muzika. Tad mu je boravak kod starijeg brata u Njujorku pružio priliku da oseti malo atmosfere tamošnjih pank klubova. Posebno mu se dopao Džoni Tanders, kao i Peti Smit, Džejms Čens i Ramones, uz posebno uvažavanje kulta grupe The Velvet Underground. Osim njih, veoma je voleo i klasične kantautore kao što su Bob Dilan, Džoni Keš I Henk Vilijams. Sa druge strane, čim su upoznali Gordona kao malog lokalnog frika sa gomilom stihova u svesci pod miškom, Brajan i Viktor odveli su ga da vidi nastup džez velikana Sun Ra, ne bi li mu objasnili šta žele od njega – i ta improvizacijska čuda definitivno su ga impresionirala. Sve to činilo je razvojni put Violent Femmes i našlo se na njihovom prvom albumu, sažvakano i udrobljeno kao nešto sasvim novo i još nečuveno.
Brajan i Viktor rešili su dotad da ipak ne odu u Mineapolis, gde se odvijao mnogo bogatiji muzički život. Umesto toga odlučili su da, kao tri jake ličnosti, ostanu uz Gordonove vizije i razviju ih do kraja, svako dodajući nešto svoje, slobodno improvizujući unutar kompozicija – slično modelu našeg Šarla Akrobate. Mark Van Heke, sa kojim je basista benda Brajan Riči radio zvučne teme za pozorišne predstave, zamoljen je da se pozabavi produkcijom, mada se time ranije nije bavio, ali uradio je to sjajno, sačuvajući verno njihov originalni akustični pankerski zvuk. Glen Lorbicki bio je zapravo čuvar studija u kome su Violent Femmes snimali, i mada nikad ni pre ni kasnije nije radio kao snimatelj, dovoljno je naučio gledajući preko ramena ozbiljnim profesionalcima, uspevši savršeno sve to da zabeleži. Kad su ostali bez inicijalnog investitora koji je uplatio depozit za studijsko vreme, uskočio je otac Viktora DeLorenca da pozajmi 10.000 dolara ne bi li se snimanje završilo. Trebalo im je još godinu dana slanja demo snimaka, da bi uopšte dobili priliku kod jedne od glavnih nezavisnih izdavačkih kuća tog doba, Slash Records iz Los Anđelesa, gde su im rekli da će objaviti ploču isključivo ukoliko ne moraju da ulažu ništa više od troškova umnožavanja vinila i omota… A i to samo zato što je vlasnik shvatio da svi njegovi zaposleni u kancelarijama po ceo dan slušaju još neizdate Violent Femmes.
TREBA MI NEKO SA KIM ĆU DA PRIČAM
Istoimeni prvi album grupe Violent Femmes počinje neobično poletno, što je, naravno, mangupska prevara. Otvara ga Blister in the Sun seckavim uvodnim gitarskim rifom, prepoznatljivim kao što je Nirvanin Smells Like Teen Spirit (nije ni čudo što su vodili Nirvanu kao predgrupu u prvi mah, a kasnije i oni njih). Skoro sve pesme se potom vrte oko ritma: i to brzometnog, kao da hoće da iskoče iz sebe. Nema dosadnih gitarskih solo deonica, ali ima tačaka na basu ili bubnjevima, kao i vokalnih bravura, koje naglašavaju ritmičan karakter muzike što proleće u jednom dahu. No, dve čuvene pesme sažimaju ovu ploču u frenetičan generacijski ep o čemeru: Kiss Off i Add It Up. U prvoj zatičemo Gana kako stoji na vratima vulkana bola i dezorijentacije, koga otvara prozivanje od strane profesora, što se potom pretvara u onaj legendarni pogled u samog sebe, praćen razbrajalicom gde se sa knedlom u grlu furiozno pominje čega sve nema u njegovom životu: “Broj jedan je to što si me ostavila, broj dva je za moju porodicu, broj tri za bol u srcu, broj četiri za glavobolju, broj pet za usamljenost, broj šest za tugu, broj sedam za nemanje budućnosti, broj osam – zaboravio sam za šta je broj osam, broj devet za odsustvo Boga i broj deset za sve, sve, sve, sve, sve”. Druga, u kojoj Gordon već stoji usred gorećeg bola i ne može da se izvuče iz njega, dok sa krajnjim fatalizmom pita ceo svet: “zašto ne mogu da dobijem jedan poljubac, zašto ne mogu da dobijem jedan kres”, a onda nastavlja sa nedaćama koje ga spopadaju i gomilaju se, kao da mu se svi smeju, dok na kraju ne kaže sebi u bradu kako će jednog dana okončati sve ovo – što je svako govorio u svojim mladim godinama.
Svaki izuzetan album ima pažljivo sročenu dramaturgiju, pa je tako i ovde: posle jedne gorke, ide jedna nervozna, pa jedna slatka pesma, ilustrujući uspone i padove raspoloženja, kako i jeste kad ste još puki adolescent – To the Kill i Confessions su potpuno mračne u svom bezilazu, dok su Promise i Prove My Love pune uskovitlanih emocija zbog minijaturnog tračka nade da će na ponudu ljubavi biti odgovoreno, da bi Please Do Not Go plutala okolo kao neki pijani kvazi-rege, za kraj žurke na kojoj se niko nije dobro proveo. Posebnu poentu donosi euforična Gone Daddy Gone, nošena neočekivanim ksilofonom, u kojoj se glavni junak brzinom ekspresnog voza zariva u tugu činjenice da je “Ona otišla” i neće se nikad više vratiti. Stoga, i to malo sreće i ljubavi je nestalo. Postoji samo dno, na koje se uvek vraćamo.
Kad dođe do poslednje pesme, utešne Good Feeling, vi već znate da su prethodnih devet paklenih pesama jedina istina, a da je poslednja samo priželjkivanje. Time ova ploča postaje više od obične i pretvara se u neuslišenu molitvu za spasenje iz doline plača u kojoj živimo. Crni humor i duševnost, provereni na ulici, glavna su obeležja debija Violent Femmes, zahvaljujući religioznom odrastanju Gordona Gana, koliko i onom anarhično-ateističkom Brajana Ričija i Viktora DeLorenca.
Na taj način, Violent Femmes ispunili su iskonsku misiju rokenrola da progovori u ime onih koji nemaju svoj glas, kako neshvaćenog tinejdžera, tako i svih drugih. Zato su upisani u istoriju i zato još uvek izvode ovaj album gde god da se zateknu – jer on je spomenik ne samo nadama jednog vremena, nego svim nadama mladih ikad.
PESMA ZNA TEBE
Postoje veliki albumi čije pesme osećate kao da ste ih već negde čuli – toliko su vam bliske i dobro opisuju neko vaše iskustvo. Ali kad sam prvi put čuo debi album Violent Femmes, imao sam osećaj da te pesme nekako stvarno poznaju mene.
Bio je to viši nivo prepoznavanja, kog doživite možda tek par puta u životu – kao kad vam neko otkriva film u kome igrate, a da to niste znali. Potpisnik je već imao to iskustvo sa pankom i Nilom Jangom, pa mu nije bilo nepoznato, ali ovo kao da je bio njihov spoj. Potom je sreo toliko veliki broj ljudi koji su mu prepričali da su slično doživeli sa Violent Femmes kad su ih otkrili, pa je ostao uveren kako se radi o jednom od onih najspecijalnijih albuma koji beleže nešto o nama samima, što niko drugi nije uspeo.
I onda se setio. Ova ploča je remek delo jer zauvek čini živim osnovni mit pop kulture – večnog tinejdžera u nama.
