Poslednje subote u februaru počeo je novi, trinaesti ciklus emisije za decu Plava ptica, jedne od retkih produkcija RTS-a za najmlađe, dakle za deo Srbije koji je njena budućnost. Prva epizoda Plave ptice emitovana je u oktobru 2011. godine, i do kraja ovog ciklusa biće prikazana njena 200. premijera. Bio je to povod za razgovor sa urednicom i scenaristkinjom Plave ptice Jelenom Popadić Sumić, pre svega o aktuelnom televizijskom programu za decu.
„VREME„: S obzirom da današnja deca sve gledaju, od rijalitija do informacija o ratovima, koji program za decu gledaju i koji treba da gledaju?
JELENA POPADIĆ SUMIĆ: Pitanje je kompleksno, a odgovor je naizgled jednostavan: deca treba da gledaju… kvalitetan program za decu. Svaki deo sintagme „kvalitetan program za decu“ ima veliku težinu.
Za početak, dečji program nije nužno i program za decu. Iako je jezički gledano mala razlika, u značenjskom smislu između onoga što je „dečji program“ i onoga što je „program za decu“ razlika je ogromna. Dok prvi označava program sa decom, drugi označava program koji je namenjen deci, nezavisno od toga ko je njegov autor i ko su učesnici. Čini mi se da se ta terminološka zbrka odnosi i na praksu. Nemali broj puta se emisije sa decom plasiraju kao emisije za decu. Najbolji primeri za to su emisije koje su bile na tragu knjige Olovka piše srcem. Među njima su bile emisije Besne gliste, Kefalica i druge. Kao i narečena knjiga, i ove emisije su dečje par excellence, i malo ili nimalo interesantne deci; naprosto su „dečji biseri“ nešto što je nama odraslima zanimljivo, detetu je ionako logično da je „suza znoj od oka“.
Osim ovih simpatičnih emisija, postoji, nažalost, nemali broj emisija koje „regrutuju“ decu na krajnje sporan način. Naravno, mislim na sve emisije koje liče na, već same po sebi sporne, emisije za odrasle i sa odraslima, šou-programe u kojima se peva, proziva, ocenjuje, omalovažava i besramno širi kič i šund. Još su spornije kad se dete stavi u fokus (zloupotrebe). Ovakav tip programa opasan je i za decu koja učestvuju i za onu koja bi volela da učestvuju. I ponovo nije reč o programu za decu, već o dečjem programu, i to onom iz koga izostaje elementarna kulturno-moralno-estetska dimenzija. I mislim da ovaj program dete ne sme da gleda.
Televizijskih programa za decu koji su dostupni u Srbiji danas uopšte nije malo: postoje televizijski kanali koji celodnevno emituju animirane filmove, postoje kanali koji celodnevno emituju sinhronizovane inostrane serije za decu i mlade. Program za decu na srpskom jeziku proizvodi jedino RTS. Bilo je pokušaja na još nekoliko televizija i producentskih kuća, ali tu je ipak više reč o „incidentima“ nego o permanentnoj praksi. Kvalitet programa je relativna stvar: njegovu kakvoću određuje stepen edukativnosti sadržaja, prilagođenosti ciljnoj grupi, stepen zanimljivosti, modernosti i mnogo čega još. Obaveza svih nas, a posebno nas koji se bavimo kulturom, jeste da se deci omogući da gledaju kvalitetan program za decu. Obaveza roditelja je da ih upute i kontrolišu šta gledaju.
Iako priča o programima za decu nekad i sad spada u predvidljivu temu, ovo poređenje se smatra neizbežnim ma koliko bilo nepravedno zbog različitih uslova i okolnosti u kojima se nekad radilo i u kojima se sada radi. Šta čini suštinsku razlika između programa za decu nekad i sad?
Kada se poredi program nekad i sad, nikada se ne uzimaju i prosečne emisije, već se gotovo uvek u obzir uzimaju najblistaviji momenti nekadašnjeg programa, a to su svakako emisije: Poletarac, Neven, Kocka, kocka, kockica, Na slovo, na slovo, Muzički tobogan, Kolariću Paniću, Metla bez drške i druge. Uzimati samo vrhove stvaralaštva, porediti sa situacijom danas i izvlačiti jednosmeran zaključak da samo to vredi i sada ništa ne postoji, u najmanju ruku je maliciozan komentar.
Prva i osnovna razlika je u izloženosti dece različitim sadržajima. Deca do pre nekoliko desetina godina nisu imala druge mogućnosti praćenja programa za decu osim onih koje je emitovao jedan od dva televizijska kanala i to u vreme kada se emituje. Pojavom velikog broja kanala i emitera, kao i interneta, svetski program za decu postaje deo detinjstva gotovo svakog deteta, bez ograničenja. Kad kažem „bez ograničenja“, mislim na – bez ograničenja: sadržaji su dostupni u svako vreme, broj sadržaja je ogroman, dostupan je u svim vizuelnim medijima i tehnolo-škim aparatima i vrlo često bez kontrole roditelja i u neograničenim vremenskim intervalima na dan. U tom smislu, „jedna od emisija“ koju bi neka televizija danas proizvela uglavnom ostaje sa predznakom „jedna od emisija“.
Druga bitna stvar, a u vezi sa narečenim, jeste činjenica da je program za decu i mlade imao utvrđene svakodnevne termine emitovanja, koji su bili prilagođeni ciljnoj grupi. U tom smislu, pre 20-30 godina deca su znala kojim danima su koje emisije i u koje vreme… Prepodnevna emitovanja za one koji su kod kuće prepodne i popodnevne reprize za one koji su ih propustili. Danas je sve to mnogo drugačije. Dostupnost o kojoj sam govorila relativizuje značaj svakog sadržaja.
Jedna od obaveza javnog servisa je da proizvodi program za decu. Da li je ta obaveza skrajnuta i zbog činjenice da ne donosi zaradu?
Mislim da to ima veze sa tretmanom kulture, pa i kulture za decu uopšte. Kultura je jako skupa, a najskuplja kad je nema! Mali je procenat godišnjeg budžeta koji se odvaja za kulturu, a unutar tog minornog budžeta, deo koji pripada kulturi namenjenoj deci je… radije bih izbegla reč „zanemarljiv“, pa ću reći nedovoljan. Ista je stvar i sa televizijom. Program za decu nije a priori profitabilan, ne podleže sponzorisanjima i reklamiranjima proizvoda i u tom smislu – u novom ustrojstvu sveta – nezanimljiviji od mnogih drugih. Deo koji je tu sporan jeste obaveza javnog servisa da proizvodi program za decu.
Da li se javni servis baš u potpunosti ogrešio o ovu svoju obavezu? Pa, ne baš. U ovom momentu redakcija koja je zadužena za najmlađe ima stalni termin u jutarnjim satima radnim danima, ali u njemu emituje pretežno animirane filmove koje (naravno) ne proizvodi sama; od skora je u tom bloku Mali dnevnik, koji se takođe radi u spoljnoj produkciji. Od emisija koje proizvodi RTS, tu su dve stalne emisije: informativna emisija Zujalica i emisija za decu Plava ptica. Uz to se povremeno pojavi i po koja igrana serija, kao što je slučaj sa Kukuriku šouom (po scenariju Jasminke Petrović). Emitovanje trećeg ciklusa ovog serijala očekuje se uskoro. Takođe, pretprošle godine emitovana je igrana serija za decu o dečjim strahovima Plaško Hrabrović uzvraća udarac, a nedavno je završeno snimanje serije Nebojša Čelik.
Autori knjiga, predstava, filmova… za decu uvek kažu da su se prilagodili ukusu i potrebama dece. Kako to u praksi izgleda, recimo na primeru Plave ptice?
Ne možete stvarati za nekoga, a da ga nemate u vidu. Ne možete ni samo ispunjavati očekivanja gledalaca. Za nas koji radimo Plavu pticu mirenje te dve stvari baš je veliki izazov. Moja dva velika učitelja u stvaranju za decu bili su Vladimir Andrić i Timoti Bajford. Potpuno su različiti i kao stvaraoci, i kao „učitelji“, ali zajednički im je iskren pristup deci. Sećam se da mi je Vladimir Andrić govorio: „Kažu – decu kao publiku je najteže prevariti… Ma, koje gluposti! Ništa lakše nego da zezneš dete od četiri godine, ali nije u tome fora!“ I nije u tome fora. Fora je u tome da im podiđeš onoliko koliko je potrebno da otvoriš prostor da te čuju. I onda im polako plasiraš šta hoćeš, toliko nežno da ne osete. Kao da hodaju po sitnoj kiši, nisu ni svesni da kiša pada, a kad dođu kući – potpuno su mokri.
Da li deca gledaju emisije redakcije programa za decu?
Gledaju! Plava ptica ima konstantnu gledanost i vernu publiku. S obzirom na to da smo počeli sa emitovanjem pre šest i po godina, veliki deo naše prve publike su sada tinejdžeri. Budući da su naša primarna ciljna grupa deca od 5 do 11 godina, a to je izuzetno mali procenat ukupnog auditorijuma, statistike o gledanosti su stvarno impresivne: okvirni broj gledalaca naše emisije je samo dva i po puta manji od šoua za odrasle u prajmtajmu. Da ne zvučim lažno skromno, to sigurno ima veze sa kvalitetom emisije, ali to sigurno pokazuje i kulturnu potrebu dece. Ako ispustimo negovanje te potrebe, izgubićemo i mnoge ratove u budućnosti! Nama svakodnevno stižu pisma, mejlovi i Fejsbuk poruke… Dirljivo je to poverenje koje gledaoci daju Plavoj ptici i njenim akterima… Stižu pisma sa kritikama, idejama, predlozima, ali stižu i dileme, problemi i molbe za pomoć. Tako je od početka, tako je i sada kad smo počeli 13. sezonu emitovanja.
