Marina Abramović (70) neočekivano je postala tema žute štampe nakon što se njeno ime pojavilo među procurelim imejlovima Džona Podeste, šefa predsedničke kampanje Hilari Klinton. U spornom imejlu čuvena srpska umetnica performansa poziva Tonija Podestu, brata Džona Podeste, na večeru nazvanu Kuvanje duha (Spirit Cooking) u junu 2015. u svom stanu. Abramovićeva se dalje u imejlu raspituje da li će i Džon Podesta biti u mogućnosti da im se pridruži.
Neobičan naziv večere odmah je privukao pažnju desničarskih teoretičara zavere koji su počeli da istražuju na internetu o Kuvanju duha. Imali su šta da vide: Jutjub snimak istoimene instalacije Abramovićeve iz 1997. godine, na kojem je naša umetnica zaokupljena, mora se priznati, prilično neobičnim poslom: krvlju ispisuje po zidovima različite „recepte“, među kojima je onaj čiji su glavni sastojci majčino mleko i sperma – odmah je ubedio teoretičare zavere da je Kuvanje duha zapravo satanistički ritual, u duhu okultiste Alistera Kroulija. Na snimku se takođe vidi Abramovićeva kako krvlju zapljuskuje antropomorfne figurine od voska, uobičajen rekvizit u karipskoj religiji santeriji, koja gledano iz ekstremno hrišćanskog i evrocentričnog ugla i nije niša drugo do crna(čka) magija.
Abramovićeva se zaista poigravala sa elementima satanizma kada se 2014. godine slikala za ukrajinski „Vog“ s odranom glavom jarca, koja inače, kao simbol upisan u obrnuti pentagram, predstavlja zaštićeni logo Satanističke crkve. Takođe, na Jutjubu postoji i kontroverzni snimak pop zvezde Lejdi Gage u kojem trči po livadi gola, sa „rogovima“ na glavi, i sve to pod nadzorom svoga „gurua“ – Marine Abramović. Imajući u vidu sve ove „dokaze“, gotovo je nemoguće ne razumeti teoretičare zavere zbog njihovih histeričnih zaključaka.
Međutim, pitanja savremenih religioznih tokova, kao i pitanja savremene umetnosti, nisu tako jednostavna. Pre svega, treba reći da je Abramovićeva svoje tekstove iz Kuvanja duha predstavljala i u drugačijim, nimalo „krvavim“ okolnostima – na primer, kao neku vrstu apsurdne poezije, namenjene slušanju uz degustaciju čokoladne poslastice volkano flambe, koju je 2011. godine osmislila na poziv jednog njujorškog restorana.
U spornom pozivu na večeru, upućenom Toniju Podesti (inače kolekcionaru umetnosti), Abramovićeva je najverovatnije, kako i sama izjavljuje, imala na umu slično poetsko veče uz zakusku. Treba takođe napomenuti da su tekstovi iz Kuvanja duha prvobitno objavljeni 1996. u okviru istoimene grafičke sveske, zajedno sa crtežima Abramovićeve, nimalo satanističkim, kao što nisu bili satanistički ni ostali tekstovi iz zbirke, o kojima se nije ni povela rasprava.
Ipak, kako bismo mogli definisati rituale Abramovićeve, njene česte priče o šamanima, teozofiji Blavacke, Gurđijevu, alhemiji, meditaciji ili guruima – o čemu može da se čita i u njenim monografijama? Iz ugla američkih evangelističkih desničara, sve nabrojano zapravo i predstavlja neku vrstu „satanizma“. S druge strane, ni levica nije bila blagonaklona prema ovim pojavama i najčešće ih je, u prosvetiteljskom duhu, proglašavala za sujeverje ili čak kao društvenu pretnju (Adornove Teze protiv okultizma, 1950). Međutim, u akademskim krugovima povezanim s relativno mladom naučnom granom nazvanom „studije zapadnog ezoterizma“ ovakve strategije osuđivanja nisu prihvatljive. Forma novinskog priloga je suviše kratka da bi se mogle objasniti velika složenost i dinamika uticaja savremene religioznosti/duhovnosti na zapadnu kulturu i savremenu umetnost, o čemu se autor ovog teksta bavio u nedavno odbranjenoj doktorskoj tezi o okultnom u umetnosti u delima Marine Abramović. Ukratko, zanimanja Abramovićeve najbolje bi se mogla sagledati kroz prizmu „okulture“, sociološkog termina koji je u akademsku upotrebu uveo Kristofer Partridž i kojim se obeležava savremeno „demokratizovano okultno“. Naime, ako „okultno“ (lat. occultus – skriven) označava da se radi o tajnim znanjima, onda dodatak „kulture“ u ovom terminu označava da su ta znanja danas deo kulture, ona su postala obična. Na primer, u današnjoj okulturi na Zapadu nije više neobično, kao npr. u vreme kontrakulture 1960-ih, govoriti o jogi, meditaciji, „energetskom“ isceljivanju i sličnom. Ovakve ideje danas su deo mejnstrima, a ne specijalitet hipika i njuejdžera. Štaviše, one su savršeno uklopljene u sistem i često služe upravo kao njegova „duhovna“ podrška (npr. biznismen koji se oslobađa od radnog stresa usklađujući svoju „energiju“ sa kosmičkim „vibracijama“ u nekom skupom spa centru).
Dakle, kuvanje duha i druge „seanse“ koje Abramovićeva nudi svojoj publici i kolekcionarima, poput Tonija Podeste, zapravo su tipičan vid zapadne okulture, predstavljene u kontekstu savremene umetnosti i njenog tržišta.
