Počinjemo nečim što dolazi na kraju ili na red ne dolazi uopšte: prevod i prevoditeljka. Neobično je kako se roje neprijatne asocijacije za jedno tako plemenito zanimanje kakvo je prevođenje. Prevodilac je, recimo, poput virusa: ne vidimo ga, a tu je, radi. Jedino što ne pravi štetu. Dobar prevodilac, to jest. Loš prevodilac je zaista poput virusa: često nismo ni svesnu koliki lom napravi pre nego što se ispolje siptomi u vidu neupotrebljivog prevoda. Tada ne pomažu ni respiratori. Ili, recimo, prevodilac je poput crva u neprskanoj jabuci: ne vidi ga niko dok ga ne zagrize. Oni najbolji najmanje se vide. I nijedna mašina nikada neće uspeti da zameni dobre prevodioce, nikakav gugl translejt, jer jezici su uvek živi, skliski (migolje se) i nestabilni, te će samo veliki prevodioci poput Olje Petronić biti u stanju da zahvate i prenesu one najtananije jezičke prelive, da sakupe onu čuvenu prašinu s krila leptira (a da ovaj nastavi da leti). Sedma funkcija jezika prevodilačka je majstorija Olje Petronić. Već nas je ova prevoditeljka svikla na vrhunske svoje prevode, posebno kada je reč o filozofiji i teoriji, ali na ovakav se prevodilački dragulj jednostavno mora skrenuti pažnja. Roman francuskog pisca Lorana Binea zahtevan je tekst s kojim, kako pokazuju prevodi na druge jezike – pa i na ovaj naš, samo u zapadnoj varijanti – prevodioci uglavnom ne uspevaju da se izbore i to, pre svega, zato što, za razliku od naše prevoditeljke, nemaju iskustvo prevođenja filozofskih tekstova, a, potom, tekst vrvi od jezičkih igara. Da ne bude zabune: Sedma funkcija jezika nije filozofska rasprava, već književnost, i to odlična književnost, ali je i intelektualni roman u kojem je filozofski govor jedan od likova. Na jednom antologijskom mestu, recimo, Bine se poigrava filozofskim žargonom „prevodeći“ ga na običan (razumljiv) jezik, što znači da je bilo potrebno prevesti najpre filozofsku rečenicu, potom „prevod“ te rečenice, i pritom sačuvati sve značenjske veze i ironijske tonove na srpskom. Te su Bineove igre, ponekad, neuhvatljive i Francuzima – potpisnik ovih redova proverio je to na terenu, kod samih Francuza – a Olja je Petronić tu jedva prevodivu igru prenela na takav način da se čini kako je Rolan Bart rođen na Vračaru, Mišel Fuko u okolini Kragujevca (studije završio u Beogradu), a Žak Derida u Niš(u), samo što je, u međuvremenu, ovladao sa svih sedam padeža (plus sedmom funkcijom jezika).
Sedma funkcija jezika duhovita je krimi-špijunska priča u kojoj sva sila političara, špijuna, filozofa, pisaca, kriminalaca, žigoloa, studenata, terorista i koga sve ne, uz značajno prisustvo Umberta Eka, dvojice francuskih predsednika – Fransoa Miterana i Žiskara d’Estena, te čitave francuske političke kaste, pokušava da se domogne sedme funkcije jezika jer ona daje posebnu moć govorniku. Priča počinje marta 1980. godine kada Rolana Barta, u povratku sa sastanka sa Miteranom, predsedničkim kandidatom opozicije, u centru Pariza udara kombi. Nedugo potom Bart umire, a taj događaj odlazi u arhivu kao nesrećan slučaj, sve dok francuskom piscu Loranu Bineu nije palo na pamet da razvije konstrukciju po kojoj je Bart, zapravo, ubijen jer je posedovao formulu za sedmu funkciju jezika. Iako, dakle, sve izgleda kao nesrećan slučaj, iskusnom inspektoru Žaku Bajaru ipak je mnogo toga sumnjivo, baca se na slučaj, ali kako nije dovoljno obrazovan da bi ispitivao Bartove prijatelje i kolege, on angažuje Simona Hercoga, mladog univerzitetskog profesora koji postaje njegov vodič kroz intelektualnu parisku sredinu. I ne samo što su junaci, osim inspektora i mladog profesora, bili ili jesu stvarne ličnosti, nego roman prati stvarne događaje poput terorističkog napada na železničku stanicu u Bolonji avgusta 1980. godine.
S jedne strane pitak i dinamičan, Bineov je roman, istovremeno, tekst koji zahteva značajnu čitalačku koncentraciju pre svega zbog složenih filozofskih motiva. No, ne bi ovaj roman bio u ovolikoj meri uspešan da se oslonio na filozofske rasprave, već je Bine proučio biografije svojih junaka i njihove karaktere, te je Fuko predstavljen upravo onakvim kakav je bio – žovijalan tip koji uživa u seksu, alkoholu i raznim opijatima, Delez kao genije nadmoćno odmaknut od svakodnevnih trica i kučina, Serl kao ambiciozan ali nedovoljno talentovan filozof, Džudit Batler kao lucidna i krajnje slobodoumna pametnica, dok će se Elen Siksu, slavna Deridina učenica, i inspektor Bajar, posle raspusne žurke probuditi u istom krevetu. Umberto Eko vlada scenom u italijanskim epizodama, dok će filozofski skup na američkom Kornelu ne samo da završi krvavom tučom, nego će na scenu da izvede i jednog Noama Čomskog koji, međutim, naporima uprkos, neće uspeti da isprovocira Fukoa jer je ovaj, manje-više sve vreme, razvaljen od LSD-a.
Ogromno su nam čitalačko zadovoljstvo priredili Loran Bine i Olja Petronić romanom koji je, u svem svom ludičkom zamahu, veoma ozbiljna i veoma dobra književnost.
