Bitlsi i Stounsi

Podela na one koji vole Bitlse i one koji vole Stounse jedan je od najvećih mitova popularne muzike, takoreći jedan od onih formativnih narativa globalne rok kulture, koji su ušli u sve pore života i postali deo odrastanja miliona ljudi. Svi volimo da živimo neke mitove u kojima nalazimo sebe, pa su i ova dva role modela poslužila da se s njima identifikuju oni umetnički nastrojeni (Bitlsi) i oni ulično rastrojeni (Stounsi). Prvi su viđeni kao fini momci, a drugi kao nepopravljivi mangupi. Jedino što istorijska istina nije bila baš takva, a o njoj je – kao svedok vremena – mnogo kasnije najbolje svedočio Lemmy Kilmister (“Motorhead”), koji je nekom prilikom izjavio da je u stvarnosti klupskih svirki na početku karijera oba benda – sve bilo upravo suprotno: Bitlsi su se momački tukli po pabovima, a Stounsi bežali kući. Za njega su Bitlsi bili pravi muškarci, a Stounsi mamine maze.

Verovatno je svako stremio onome što nije, te su izgradili imidže što su ih predstavili u sasvim drugačijem svetlu od onog kakvi su zbilja bili. No danas su i jedni i drugi nesporno plemstvo pop muzike, pa se jasno vidi da su u pitanju najveći prijatelji još iz onog doba. Posebno ako sagledate činjenicu da je Paul McCartney objavio ambiciozni novi album u junu, a The Rolling Stones jednako ambiciozni novi long play u julu (a Paul na njemu i gostuje!), te da im je producent u oba slučaja isti heroj: Andrew Watt, zvani “dodir Mide”, petostruki dobitnik Gremi nagrade.

Paul: Zahvalni smo na onome što imamo

‘Cause nothing stays the same /
And no one needs to cry

(Paul McCartney, “Days We Left Behind”)

...

Paul McCartney (84), ipak je ostao poslednji da tumači mit o The Beatlesima. I to radi sa dužnim dostojanstvom. Na početku, dobra vest – najnoviji album Paula McCartneya “The Boys Of The Dungeon Lane”, zaista zvuči raskošno raznovrsno i poletno, sa umetničkom i ljudskom dubinom, kao neki album The Beatlesa koji bi potpisao… sam Paul.

I po ekstenzivnoj PR kampanji koja je pratila ovo izdanje u junu – jasno je da je Paul poželeo nešto posebno da nam svima poruči. Možda je nakon sentimentalnog “poslednjeg” singla The Beatles “Now and Then” (2023), koji je bar virtuelno okupio Paula, Johna, Georgea i Ringa na jednom mestu, shvatio da je došao red na njegovu finalnu veliku partiju šaha sa svemirom. Kad još saznamo da je McCartney na ploči radio pet godina i sve instrumente odsvirao sam, postaje nam jasno kakav je gigantski trud u nju uložio.

Koncipiran je kao vraćanje na period dečaštva, pre nego što su The Beatles uopšte formirani, u doba u kome su Paul i John bil tek deca što žarko žele da nešto veliko urade sa sobom. I zato nema ničeg pogrešnog u tome što je McCartney posvetio ploču najviše samom sebi i svojim uspomenama, potrudivši se da u završnim trenucima svoje prebogate karijere korice knjige zaklopi na pravi način. U tome apsolutno uspeva, kao da je ovaj projekat dugo nosio u sebi i čuvao neke od boljih poznih songova baš za ovaj trenutak. Stoga je album tematski vezao za Dungeon Lane – ulicu u liverpulskom kraju Speke – i svoja rana sećanja. To je prequel za The Beatlese. Potez je savršen: jedino je taj period ostao neotkriven u priči o najvećem bendu svih vremena. Ko su bili Paulovi roditelj i kako su živeli, o čemu je pričao sa malim Lennonom pre nego što su napravili bend, kako su naučili da pevaju… Album na ovaj način nalazi svoj naročiti razlog za postojanje, koji razlikuje obične ploče od onih koje se dešavaju samo jednom, jer je prosto jasno da je napisan i izveden kao posveta starog majstora malom sebi. I da se takav poduhvat mogao izvesti samo sa ličnom istorijskom distancom od mnogo decenija. Na taj način se duboko u XXI veku, na radost svih pravih fanova, neočekivano nadovezao na Penny Lane, jednu od najevokativnijih pesama koje je ikad potpisao, sa sličnim nabojem nostalgije koja puni srce i slavi život.

Splet numera koje ćemo istaći, služi samo da vas zainteresuje i navede da sami potražite ovu muzičku novelu o odrastanju: “As You Lie There” odličan je rokerski komad za početak, dobar kao i kasnija “Come Inside”; “Days We Left Behind” programska je balada koja diktira sentiment albuma; “Down South” i “We Two” sadrži jasne aluzije na prijateljevanje sa Johnom Lennonom; “Never Know” je avanturistička na bitlsovski način, sa sazvučjem koje u drugoj polovini podseća pomalo na “Fool on the Hill”; “Home to Us” prava je dragocenost, jer tu dobijamo lično Ringo Starra za bubnjevima i sa glasom, dok prateće vokale donose Chrissie Hynde (“The Pretenders”) i Sharleen Spiteri (“Texas”).

“Life Can Be Hard” razigrana je kao neka starinska poskočica, a posebno je dirljiva slična “Salesman Saint”, koju je Paul posvetio roditeljima i njihovoj borbi za normalan život u nenormalnim vremenima Drugog svetskog rata i posle njega – po svom tonu, ovo je intimni produžetak “Yesterday” ili “Eleonor Rigby”. Zatičemo McCartneya kao pravog starog engleskog džentlmena koji se sa saosećanjem priseća prošlosti svoje zemlje ocrtane kroz živote svojih roditelja. Iz završne “Momma Gets By” prosto kulja čovečnost, u gudačkom aranžmanu nalik na “Long and Winding Road” – kulminacija potpuno opravdane nostalgije svim sredstvima.

Paul McCartney se, tako, sa “The Boys Of The Dungeon Lane” rešio svih svojih strahova da je propustio nešto važno da nam kaže.

Postignuće na top listama: mesto broj 1 u Engleskoj, mesto broj 5 u Americi.

Mick: zovite me gospodin šarmantni, nikada vam zlo neću učiniti

All I drank was muddy water

(The Rolling Stones, “Rough and Twisted”)

Mick Jagger (83) nije ostao poslednji da tumači mit o The Rolling Stonesima. I dalje se uklapa u njih dostojanstveno. Za svoj najnoviji album – “Foreign Tongues” – izabrali su istog producenta kog je doveo i Paul McCartney: već pomenuti Andrew Watt koji i ovde briljira, kao najbolji mladi tumač tradicije. Uostalom, uspeh je očigledan – u pitanju je njihov petnaesti LP koji je došao na prvo mesto engleske top liste.

“Foreign Tongues” je drugačiji od povratničkog “Hackney Diamonds” (2023) i još bolji. Stounsi nas se ovog puta i te kako tiču. Iznenada smo, bez ikakve najave ubačeni u ovaj uskovitlani svet u kome živimo, a koga – kao nekad – u naše ime tumače najjače sile rock ‘n’ rolla. U tom svetu više ništa nije ispravno, namnožile su se nepravde, prevaranata je više nego ikad. Neko to mora da kaže i The Rolling Stones su opet tu. I odgovor je sasvim u stilu The Rolling Stonesa, te ga se treba opet podsetiti, jer vremena su mračna. Njihova pozicija je pozicija malog čoveka suočenog sa neimenovanim silama, što se trude da nam svima oduzmu radost života i izdiktiraju pravila kako da ga trošimo. No, slavljenje života je politika The Rolling Stonesa i pred njom padaju svi kleptomani ustremljeni na ljudske duše. Ovo je veliki povratak one izazivačke, spontane, kulerske rokerske pozicije, koju svi toliko volimo kod Stounsa. Garantovano će se njome zaraziti i neki novi mladi, jer prosto – dobar je fazon.

The Rolling Stones su ovde u dobrom fazonu i to je njihova najveća pobeda. Jagger glasno viče kao da je u fajtu s nekim, usna harmonika mu samo pršti, ali sve mu to dobro pristaje – drugačije ne bi ni išlo, uz dugoočekivani povratak na najbolji hard –blues zvuk! Album su snimili Mick Jagger, Keith Richards i Ronnie Wood plus session muzičari, s te strane namerno zadržavajući “organski kvalitet” po kome su, uostalom, najpoznatiji, ako to uopšte treba reći. Što se tiče učešća prepametnih modernih tehnologija: Jagger kaže da je u nekom trenutku pitao veštačku inteligenciju koja imena da da nekim pesmama – ali su predlozi bili baaaš poprilično bez veze. Osim McCartneya, na ploči gostuju sve same zvezde: stari drug Steve Winwood, alternativna ikona Robert Smith (The Cure), veliki bubnjar Chad Smith (Red Hot Chili Peppers), te moderni pop star Bruno Mars. Dirljivo je shvatiti kako je Charlie Watts takođe doprineo na numeri “Hit Me in the Head”– sedeći za bubnjevima, kao i uvek tokom karijere svog benda – snimljen je u Los Anđelosu, malo pre nego što je otišao 2021.

Po skromnom mišljenju potpisnika, “Mr. Charm”, “Covered in You”, “Never Wanna Lose You” i “Divine Intervention” sigurni su hitovi, a “Rough and Twisted” i “In the Stars” pesme kojima se mogu ponositi. Chuck Berryjeva “Beautiful Delilah” primeren je povratak sirovom old–school načinu interpretacije za sam kraj, čisto da se prisetimo kako je to zvučalo kad je dolazilo iz srca. Ali momenat kad The Rolling Stones odjednom postanu “oni stari”, večni i nepromenljivi, jeste kad na svoj način odvale i zapevaju “You Know I’m No Good”, veliki hit Amy Winehouse, priznajući je za svoju naslednicu. Time je jedan pali anđeo spasen. Istorijski trenutak koji vam neminovno natera suze na oči.

Novi album The Rolling Stonesa odličan je pozni iskaz ovih povesnih ličnosti koje su uradile sve što je bilo potrebno da urade kad je bilo vreme i sad mogu da se beskonačno zabavljaju. To je i ono što je najlepše u vezi sa “Foreign Tourists” – na njemu se prosto čuje kako se The Rolling Stones fenomenalno provode. Ne treba nam veće ohrabrenje od toga i činjenice da i nas očekuju na toj žurci.

Postignuće na top listama: mesto broj 1 u Engleskoj, mesto broj 7 u Americi.

Kraj igrice

Lepo je znati da je život rešio da nas obraduje dobrim pločama Bitlsa i Stounsa u 2026. Lepo je na kraju zaključiti da rock ‘n’ roll čak i iz staračkog doma zvuči toplije i čovečnije, nego bilo šta drugo što se danas prodaje okolo kao popularna muzika. Suočeni sa novim varvarizmom na svim stranama, ne možemo a da ne sagledamo rock ‘n’ roll kao deo humanizma & renesanse popularne kulture sredine XX veka, što je period koji nam sad deluje poput epohe u kojoj je ljudskost cvetala, dok su na njenom braniku stajali naši ulični heroji.

Dobro je dok istoriju pišu muzičari.