Probudio me je šum kiše.
Bio je mrkli mrak. Nakon izvesnog vremena dešifrovala sam nejasne obrise nepoznatog prozora. Tu i tamo se niotkuda pojavljivao zrak svetla, prelazio zid poput avetinjskog, istražujućeg prsta i opet bi skliznuo u ništa.
Onda sam čula šum nečijeg disanja.
Najpre sam pomislila da sam to ja sama, i da ležim u tami svoje hotelske sobe, nakon trovanja. Zadržala sam dah, ali se disanje nastavljalo.
U postelji pored mene, sjalo je zeleno oko. Bilo je podeljeno na četvrtine, kao kompas. Polako sam se ispružila i stavila šaku na njega. Podigla sam ga. S njim je pošla ruka, teška kao u mrtvaca, ali topla od sna.
„Prestara za rokenrol, premlada za smrt“. Moglo bi se ovako nešto reći za Silviju Plat (1932-1963), mada čudno zvuči primena znanog refrena grupe Jethro Tull – nastalog godinama nakon njenog samoubistva – na sudbinu kultne i mitske američke pesnikinje. Ovde bi ono „prestara“ naprosto značilo: prerano se rodila. Silvija Plat odrastala je u poznim četrdesetim i u pedesetim, u vreme mračnog američkog konzervativizma, u poslednjoj epohi pre seksualne revolucije i pre kontrakulturnih revolucija – a njihov značaj možeš sa cinično-bezbedne pozicije današnjice da lagodno potcenjuješ samo dok se neposrednije ne suočiš sa teskobnim, zagušljivim svetom neposredno pred njihovu eksploziju. I uostalom, gledano iz današnjice, nema bolje preventive protiv toksičnog uticaja neokonzervativnih reakcionara od autentičnog podsećanja na to kako je zapravo sumoran bio svet „bolje prošlosti“ po njihovoj meri.
Ali, ne spominjem rokenrol – koji kao istinsku epohalnu pojavu Silvija Plat nije ni stigla da upozna, jer on zapravo tada tek nastaje, ono pre sredine šezdesetih je ne mnogo više nego infantilna predigra – samo zato, nego i stoga što u njenom životu, baš kao i načinu i „tajmingu“ njene potresno rane smrti ima nekog proto-rokenrol mitotvorstva, ima one zlatne građe od koje će se kasnije ispredati legende o ukletim pesnicima i trubadurima sa gitarama ili bez njih. A i u njenoj mnogo tračarenoj vezi s Tedom Hjuzom ima nečega od neuporedive romantike koja se rastače u neprispodobivi užas, baš po meri docnijih obogotvorenja ili, pak, demonizacija. Svakako, ta veza jeste bila fatalna, ali ne nužno na onaj način kako to zamišljaju filistri bilo koje provenijencije i denominacije.
A Stakleno zvono (preveo Branko Vučićević; Laguna, Beograd 2017)? Nešto sasvim drugačije, a opet u potpunosti integralan, neodvojiv deo pesnikinjinog dela. Jedini njen roman, dovršen u godini u kojoj će sebi oduzeti život, objavljen pod pseudonimom, u senci jake sumnje vredi li on uopšte kao literatura, ali i smeju li se ovako ogoljavati golemi zjapovi i užasi svoje i tuđih intima. Roman dočekan isprva s nepoverenjem i nerazumevanjem, s onom karakterističnom tupošću oštre kritike. Tridesetogodišnjakinja možda na pragu pune književne afirmacije i svakako na pragu dobrovoljne smrti, negde gde više nema odbeglog Hjuza, vraća se desetak godina unazad, ispisujući romaneskni tekst prenabijen direktnim i jedva-modifikovanim autobiografskim referencama. Godina je 1953, devojka iz Masačusetsa, wannabe pesnikinja, dobija mesečnu stipendiju u Njujorku, u gradu najširih mogućih mogućnosti, čak i usred epohe brižljivo uzgajanih nemogućnosti; krhka, nesigurna, nestabilna, željna svega, slobodne artikulacije vlastite autentičnosti ponajviše, a opet i sputana svime, rastrzana između želja, planova i niskog plafona namenjene joj društvene uloge buduće plodne udavače u nekoj od pustolina protestantske više srednje klase u kakvoj „lepoj kući“ s pogledom na Atlantik, Silvijina Ester vileni Menhetnom čas oprezno čas suludo ispipavajući svoje i tuđe granice, a potom biva primorana da se vrati u domicilnu sredinu, nakon što joj propadnu (pre)rani planovi za književnu afirmaciju. Sledi dugo i temeljito uranjanje u slojeve depresije, pokušaj samoubistva, višemesečni boravak u ludnici, postepeni oporavak, izlazak u neizvesnost „spoljašnjeg“ života. Ne znamo šta je Ester dočekalo tamo i kuda ju je ispratilo, a za Silviju – znamo. Neko je još onomad primetio da je ovaj roman – kojeg je sama znala nazivati petparačkim štivom, dodatno se ranjavajući i mrcvareći – zapravo nešto kao ženski odgovor na Lovca u raži. Zvuči zgodno kao mamac na policama knjižara, ali zapravo je tačnije nego što biste očekivali. I čita se danas kao mnogo više od svedočanstva o epohi, ili o jednom teškom osob(e)nom „slučaju“. Iako mladenački, fragmentaran, rastrzan, mestimice prividno neuređen, ovo je roman koji je nadišao svoju epohu lakše i bolje od mnogih slavljenijih i u daleke zvezde kovanijih. I ništa mu nije smetalo da ostane, na engleskom koliko i u odličnom prevodu velikog Branka V., tužna i nežna, ali kad treba i opora, i bogme đavolski duhovita i pronicljiva poetska bravura. Koja nas zasipa nesmanjenom svetlošću jednog zastrašujućeg i očaravajućeg dara u koji se tako lako zaljubiti.
Uostalom, ne znamo li svi kako izgleda ona teška, ustajala letnja nepokretnost, negde na sporednim kolosecima života i sveta? Znamo, samo ne umemo da kažemo. A izgleda ovako: „Letnja tišina beše položila ruku na sve, kao smrt“. I da se sastoji samo od ove rečenice, ovaj bi roman vredeo. Samo što onda ne bi bio roman, nego pesma. Ali, i ovako je pesma. Silvija Plat, pesnikinja; prestara, premlada, odviše velika, odviše čudna, nipošto normalna, jedinstvena, teška, luda, mudra, neslatka, nekisela, negorka, neljuta, nebljutava, neživa, nemrtva, nesumnjivo, neopozivo nesmrtna.
