Onirički limbo umetnosti

Điro Taniguči je preminuo 11. februara u Tokiju, u šezdeset devetoj godini, i ostavio iza sebe preko 40 ostvarenja. Čuvari Luvra je njegov poslednji strip, nastao 2014. godine. Tokom devedesetih, kada je prodor mange na evropsko tržište bio najintenzivniji, Srbija je propustila priliku da objavi Tanigučijeve stripove pa su se domaći ljubitelji stripa upoznali sa pojedinim radovima ovog umetnika, poput Dalekog susedstva, Šetača, Zoološkog vrta zimi, Slatkih godina, Spomenara mog oca i petotomnog Vrha bogova zahvaljujući izdanjima hrvatske kuće Fibra.

Điro Taniguči objavio je prvu mangu, Kareta Heya 1970, dok mu je najveću popularnost doneo petotomni Bocchan No Jidai 1987–1996. Ovaj serijal mu je doneo i prestižnu Nagradu za kulturu Tezuka Osamu, koja se smatra jednim od najprestižnijih priznanja za strip u Japanu, a pomenuti Vrh bogova dve nagrade u Angulemu, prestižnom francuskom strip-festivalu.

Mebijus je jedan od mnogih umetnika koji su cenili Tanigučijevo stvaralaštvo (Giljermo del Toro ga naziva „poetom mange“). Po Mebijusovom scenariju, Taniguči 1997. godine crta dinamičku SF operu na 300 strana, Ikaru, koja je dokazala da međusobno uvažavanje frankofonog stripa i mange može da preraste u kreativnu fuziju. Taniguči je pak svoje stvaralaštvo, posebno u periodu kada je crtao Ikaru, stavio pod snažan uticaj Akire Katsuhira Otomoa, koji je opet bio vođen uticajem Mebijusovih SF stripova, te je ovo kulturološko preplitanje još zamršenije.

Najupečatljiviji Tanigučijevi stripovi su ipak oni koji prikazuju okoliš u svoj njegovoj veličanstvenosti. Vrh bogova je jedno od takvih ostvarenja, u kome Taniguči pokazuje majstorstvo u dočaravanju preplićućih žanrova pri oslikavanju ode Mont Everestu i nemoći čoveka naspram planine. Čuvari Luvra se mogu posmatrati i u tom kontekstu – aktera i okoline. Strip je nastao kao deo edicije „Kolekcije Luvra“, stripova koje muzej naručuje od poznatih umetnika kako bi pokazali njegovu istoriju i bogatstvo kolekcija. Pored Tanigučijevih Čuvara Luvra, u ediciji su i Ledeno doba Nikolasa de Kresija (Komiko 2013), Museum Vaults Mark-Antoana Matjua, On the Odd Hours Erika Liberžea, An Enchantment Kristijana Durijua, Cruising through the Louvre Davida Pridoma i Phantoms of the Louvre Enkija Bilala.

Tanigučijev album je prvo serijalizovan u specijalizovanom japanskom manga magazinu „Big Comic Original“, da bi 2015. ceo strip bio objedinjen u tankobonu, formatu karakterističnom za japanske stripove. Strip je u albumskom formatu objavljen u Francuskoj 2014, u koprodukciji Luvra i Futuropolisa, a Komikovo izdanje je po formatu i koncepciji identično francuskom. Ispoštovana je i forma čitanja s desna na levo, kako albuma tako i rasporeda prizor polja na tabli i dijaloških balona, što je bio uslov vlasnika prava i u duhu mange. Osim toga i prepoznatljivih manga fizionomija likova, malo šta se može povezati sa Dalekim istokom.

Čuvari Luvra su u Japanu definisani u žanr seinen mange, namenjene starijoj adolescentskoj i odrasloj publici, što ima drugačiji prizvuk nego na Zapadu, gde bi to uglavnom označavalo neprikladan jezik i nasilje. U Japanskoj žanrovskoj definiciji naziv seinen se povezuje sa ozbiljnošću pristupa temi i nivoom obrazovanja publike – u Čuvarima Luvra potreban je izvestan senzibilitet i zanimanje za vrhunsku umetnost i spomenike kulture. Radnja prati neimenovanog japanskog umetnika, očigledno Tanigučijevog alter ega, u Parizu. Umetnik se odlučuje za višednevnu posetu Luvru, pri čemu se susreće sa otelotvorenim Čuvarima Luvra, duhovima koji po Tanigučiju nastanjuju sve umetničke predmete u muzeju. Uglavnom u vidu bestelesnih amorfnih letećih plazmi, nevidljivih za okolinu ali ne i za glavnog protagonistu, pojedini Čuvari se otelotvoruju pred njim i vode ga na put kroz Luvr u kome se brišu granice prostora i vremena, što Taniguči koristi da ispripoveda priču o muzeju i njegovim eksponatima koju je imao na umu. Od Nike sa Samotrake, koja se protagonisti ukazuje kao mlada devojka u baroknoj odeći, pa do Van Goga, Asaija Čua i drugih, Taniguči koristi Čuvare kao katalizatore viševekovnog kulturnog bogatstva Luvra u oniričkom limbu umetnikove mašte.

Okoliš i likovi su oslikani u realističnom maniru, obojeni toplom pastelnom paletom boja. Taniguči se pokazuje kao majstor mizanscena u pozicioniranju likova naspram izuzetno detaljnih prikaza enterijera i eksterijera Luvra i Francuske, kao i vernih reprodukcija umetničkih dela za koja se opredelio tokom jednomesečnog boravka u muzeju tokom nastanka stripa. Umetnik često menja rakurse kako bi mogao da dočara neuhvatljivu raskoš Luvra, a minuciozno razrađeni detalji okoliša i umetničkih dela su u likovnom smislu izvanredni.

Narativni tok je pre svega edukativan, ali odiše i setom svojstvenom autoru, koja u daljem razvoju poprima lični emotivni karakter koji kulminira u epilogu. Kritička javnost je složna u nastupu da je najjači argument za kvalitet Čuvara Luvra Tanigučijev izvanredan crtež. Priča je pak često opisivana kao segment sa minimalnim zapletom. Ipak, cilj zapleta i jeste bio da ilustruje Tanigučijev doživljaj Luvra, u kome svaki eksponat živi svojim životom u svetu na granici sna i mašte. Po rečima Hansa Rolmana iz „PopMattersa“, „Čuvari Luvra pokazuju u kolikoj meri savremena manga može kvalitetno da se nosi sa najvažnijim primerima panteona zapadne umetnosti“.