Od samog sebe se ne može ozdraviti

Novosadski pisac Milenko Bodirogić osnovao je godine 2007. izdavačku kuću Orfelin koja objavljuje dela fantastične književnosti i knjige osobenog grafičkog pristupa (te su one već zbog toga zasebni estetski artefakti). Objavio je četiri knjige “za decu i osetljive” (Prognana bića, Buntovnici, Iščezli i O biljkama, životinjama i predelima) koje su ilustrovali novosadski likovni umetnici (Ivica Stevanović, Miloš Vujanović, Dragan Bibin, Vanja Todorić…). Za Prognana bića dobio je 2011. nagradu “Politikinog zabavnika” (“Najbolje delo namenjeno mladima”) i nagradu Beogradskog sajma knjiga (“Dečja knjiga godine”). Prvi Bodirogićev roman Po šumama i gorama (2019) ocenjen je kao jedan od najsamosvojnijih romana savremene književnosti na ovome jeziku. Drugi njegov roman Pesak pjeskare (2024) svrstava ga, napisao je Miljenko Jergović, u najvažnije pisce svoje generacije.

“VREME”: Započinjemo razgovor dok oko nas, ali i u nama (verujem), vri. U Novom Sadu je na ulice izašlo verovatno najviše građana u istoriji ovoga grada. U gradovima ove zemlje se, mesecima, odigravaju najveći pokreti masa u Evropi. Ne vidim kako bismo drugačije mogli da započnemo razgovor o književnosti, ovde i sada, nego osvrtom na ono što se, od ubistva ljudi pod nadstrešnicom Železničke stanice, događa u ovoj zemlji.

MILENKO BODIROGIĆ: Ima Bertolt Breht, koji je neizmerno uticao na mene, jednu pesmu, gotovo programsku – Rođenima posle nas, tako se zove. U njoj on se pita, citiram po sećanju: “Kakvo je to vreme u kojem je razgovor o drveću zločin, jer podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima”. Dakle, ako želimo razgovarati o drveću, ili o knjigama, moramo najpre govoriti o zlodelima, a ono što se dogodilo u Novom Sadu, na Železničkoj stanici, upravo je ubistvo, zločin. Breht je tu pesmu napisao, ako se ne varam, 1938. u izgnanstvu, nacizam se već razbokorio, a prvi njen stih glasi: “Zaista, živim u mračno vreme!” Takvo je i ovo vreme, a prvi naš poriv, kao i Brehtov onda, mora biti da ga rasvetlimo, da kažemo kako smo svesni zlodela i kako se ona ne mogu skriti u mraku. Zadivljujući studenstki protesti upravo to rade, oni kažu: mi vidimo, mi svedočimo, ne možete to činiti nekažnjeno i zato ustajemo.

Postoji li poveznica između ovog što se dešava sada i ovde s vašim novim romanom Pesak pjeskare?

U Pesku pjeskare mene je naročito zanimala “narodna garda”, govorim o samim počecima prve Jugoslavije, žbiri, doušnici, ljudi od države korumpirani koncesijama za eksploataciju uglja ili trgovinu solju, zvanično izvan policijskih i vojnih struktura, a čiji je zadatak bio ekstremno nasilje, ubistva, premlaćivanja, silovanja, pljačke, sejanje straha i razbijanje solidarnosti. U narodnoj gardi video sam zametke onoga što će se devedesetih pojaviti kao Tigrovi, Žute ose, Beli orlovi, kako se sve nisu zvale te paravojne formacije… U obrascu narodne garde video sam i one narko-kasape što su se ovde pojavili pre četiri-pet godina, umesto za trgovinu solju njima je država sada dala koncesije za narkotike, u tom obrascu sada vidim i one ljude pod kapuljačama koje su u početku slali na studente i koje i sada drže spremne, na kratkom povocu.

Ja, naravno, ne znam kako će se bunt okončati, niko to ne zna u krupnim društvenim promenama, čak ni njihovi akteri, ali me je studentska energija očarala, nisu to mračnjaci, litijaši, čega sam se, da budem iskren, plašio, jer predugo su trovani, iznad njih lebdi vispreni intelekt i blistava duhovitost, a pre svega svest o društvu, tom prognanom pojmu, o zajednici.

Prošlo je pet godina od vašeg prethodnog romana Po šumama i gorama, a sada smo dobili Pesak pjeskare, roman manji od 200 stranica. Da li pišete teško? Da li pišete u nekakvom ritmu?

Nemam nikakav ritam u pisanju i objavljivanju. Ja samo hodam, hodam, to je veoma važno, promatram, gledam i sećam se, a ta sećanja uključuju i moj i tuđe živote, onako kako sam ih nekada čuo, ispripovedane, u odlomcima, fragmentima, ono što su sagovornici želeli da mi kažu i ono što sam iza njihovog kazivanja slutio, kao što uključuje i sve ono što sam pročitao, što me je formiralo, poput Brehtove Balade o jevrejskoj milosnici Mariji Zanders, poput početnih stihova Ilijade, poput jedne rečenice koju izgovara Ćamil efendija u Andrićevoj Prokletoj avliji kad ga fra Petar uverava da će ozdraviti, a koja otprilike glasi: “Ne mogu ja, dobri čovječe, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od samog sebe se ne može ozdraviti”. Nakon romana Po šumama i gorama mislio sam da ništa više neću napisati, sada, posle Peska pjeskare, mislim isto. Kao dečak bio sam začuđen Vukovom podelom narodnog pesništva na muško i žensko, koja je podrazumevala epsko i lirsko, ali zaista su me doticale one pesme koje nisu spadale ni u jednu od tih kategorija i koje je Vuk zvao “na međi”, dakle, balade poput Hasanaginice ili Smrti Omera i Merime. Posle, kad sam čitao Brehtove balade i preko njih balade Fransoa Vijona, želeo sam da budem “na međi”, da ne pripadam nijednom od svetova. Govorim o iskustvu ranih godina, a sada mislim da su moji romani zapravo balade i tako brinem nad svakom njihovom rečenicom, nad njenim zvučanjem i ritmom. Oni ne mogu biti dugačke forme, prenaporno je i za mene i za čitaoce, jasno mi je iz iskustva pisanja, pošto odbacim, rekao bih, dve trećine napisanog. Ono što preostane znam gotovo napamet, poput likova Bredberijevog Farenhajta 451, kao što i priliči baladama.

Verujete, kažete, da posle Peska nećete više pisati (to ste mislili i posle Šuma, pa, na sreću, niste održali misao). Zašto to mislite?

Kada pišem o revolucionarnom ustanku 1941. ili o Husinskoj buni 1920, partizani i pobunjeni rudari bi od objekta istorijske, političke i ideološke opservacije, danas njima uglavnom nenaklonjenje, morali postati nanovo delatni subjekti. To je moja intencija. I to je neka vrsta kontrasećanja, suprotstavljena propisanom i dominantnom, hegemonom sećanju, to je sećanje prokaženih, ugnjetenih i poraženih, a istinskih tvoraca povesti. Sa svakom novom knjigom osećam da ne uspevam u tome, da sam i sâm poražen. Istina, ostaje mi uteha da sam u dobrom društvu, jedinom u kojem želim da budem.

Vaš roman prati tri pripovedačke i vremenske linije: prva linija sledi odrastanje junaka u jugoslovenskoj Tuzli, rat i poratni period; druga linija je priča o husinskim rudarima; najzad, treća linija je sadašnjost u kojoj pripovedač sledi tragove svojih junaka sve do Slovenije. Šta te tri linije drži na okupu?

Te tri vremenske i pripovedačke linije zapravo su međusobno uslovljene. Gušenje Husinske bune, kroz primenu konstitutivnog nasilja, nasilja koje mora razoriti društvo i njegove impulse solidarnosti i podeliti ga na sukobljene grupe, to gušenje bune je zapravo matrica koja će, dugo pripremana i razgranata, na koncu sasvim podivljala, dovedena do krešenda, uništiti i Jugoslaviju. U tom krvavom finalu nacionalizmi nekadašnjih jugoslovenskih naroda će se međusobno hraniti. Podeljeni i podvrgnuti torturi, kako kaže Mensur u Pesku pjeskare, policijskoj i vojnoj, verskoj, medijskoj, birokratskoj i administrativnoj, postajali smo stranci i izbrisani, a za one kojima to nije bilo dovoljno da se svrstaju, koji su još snivali snove o zajedništvu i bratstvu, priređen je krvavi pir narodnih gardi.

Posle bune, oni koji su organizovali i izvršili masakr nad husinskim rudarima neće biti kažnjeni, naprotiv, unaprediće ih, odlikovati; načelnik Dimitrije Grudić zakitio se Ordenom Svetog Save, dobiće još unosnije poslove, kao što i danas ovde, na prostorima bivše nam zemlje, zločince slave i proglašavaju herojima.

Daleko od toga, međutim, da se roman iscrpljuje u tom motivu, ma koliko on, inače, bio važan. Motiv prijateljstva i raspada prijateljstva jednako je važan?

U Pesku pjeskare Husinska je buna središnja osa, ali to je i roman o prijateljstvu, o gradu, o zločinama, o knjigama, muzici i slikama, o rečima, kakve su lunatik i kopile, o strahu obraćenika, pa ako hoćete i roman, kako bi rekao pripovedač, o jebenoj ljubavi. Ako bi postojao neki metafizički knjigovođa, koji bi sabrao i oduzeo sve njegove ulaze i izlaze, saldo bi bio krajnje neinventivan – život.

Mislim da se istinska prijateljstva nikada ne raspadaju sasvim, uvek nešto od prijatelja ostane da živi u nama, hteli mi to ili ne, čak i posle razlaza i taj reziduum u sebi, ako smo iskreni, lako ćemo prepoznati. Tako je i sa sudbonosnim prijateljstvom Mensura, Bogdana i pripovedača. O tome, ako pažljivo čitate, govori Mensurova majka Emina kad posle četiri decenije u umrlom sinu pronalazi nešto od Fakira (pripovedačev nadimak u romanu), zapravo pronalazi ono skriveno, samotno mesto njegove utehe nazvano pesak pjeskare, a Bogdan, koji inicira razlaz i u njemu je elokventan i maštovit u uvredama, ostaje trajno obeležen prijateljskim trouglom.

Tu je i začudni lik Hajrije. Ne sećam se da sam ikada u književnosti, igde, naišao makar na sličan lik…

Pripovedač o njoj kaže Hajrija je bila moj Bog, jedini kojeg sam spoznao… To je sve što i ja o Hajriji mogu reći.

Postoji izvesna sličnost – nazovimo je strukturnom – između vašeg prethodnog romana Po šumama i gorama i Peska pjeskare. U kakvom odnosu stoje ta dva romana?

Pripovedanje u romanu Po šumama i gorama je gotovo linearno, ono teče od upoznavanja dvojice aktera, Rajića i pripovedača, do Rajićeve smrti, kao što i ekskursi u 1941. prate rasplamsavanje partizanskog ustanka od Fruške gore, preko Bosne i Hrvatske, do Slovenije. Pritom je ono “uramljeno” jednom okvirnom pričom, onom o Rajićevoj zaostavštini i njegovom grobu. Pažljivom čitaocu ne bi smela da promakne paralela sa Andrićevom Prokletom avlijom, u kojoj takođe postoji takav ram, gde se popisuju predmeti ostali iza fra Petra, prvenstveno njegov alat, a sve se završava svežom humkom u belini snega.

U Pesku pjeskare je, pak, struktura izlomljena, toliko da sam ponekad strahovao da previše zahtevam od čitalaca, da će se u prostorno-vremenskom kovitlacu pogubiti. Na sreću, kako saznajem iz reakcija koje do mene stižu, to se nije dogodilo. Oba su romana, međutim, snažno obeležena melanholijom, plodonosnom, nadam se, ranjivošću i osećajem nepripadanja, nekom vrstom orfelinstva jer, kako bi rekao nežni Ćamil efendija, od samog sebe se ne može ozdraviti.

O odnosu ta dva romana Miljenko Jergović je nedavno napisao da Pesak pjeskare nije nastavak prethodnog Po šumama i gorama, ali kao da unutar njega nastaje tako što je usred hodanja po onoj iščezloj zemlji najednom fokusiran jedan predio i u njemu jedan grad.

Da li postoji idološki okvir iz kojeg pišete? Prethodnom vašem romanu upućena je “zamerka zdesna” da je, naime, jugoslovenski. Da li vi razumete tu zamerku? Pitam jer bi se ista “primedba” mogla uputiti i Pesku pjeskare.

Naravno, ja ne bežim od takvih primedbi, moji su romani jugoslovenski i crveni. Možda je najbolje da se sada opet vratimo Brehtu. On je u Nemačkom Rajhu optužen za veleizdaju, knjige su mu spaljivane, emigrirao je i pred nacizmom se povlačio u Dansku, Švedsku, Finsku, iz Rusije je otišao u Ameriku i tamo je, 1947, izveden pred zloglasni filistarski Komitet za suzbijanje antiameričke delatnosti. Savezna Republika Nemačka nije htela da ga primi, a ključna reč Brehtovog stvaralaštva, kako je to primetio njegov prijatelj Valter Benjamin, bila je Freundlichkeit, ljubaznost. Da li su Brehtovi progonitelji, oni u Rajhu i oni u Americi, znali za ljubaznost? Valter Benjamin jeste, astmatičar s postinfarktnim srcem pentrao se, u begu, Pirinejima i ubio septembra 1940, u strahu da ga španska policija ne izruči Gestapou. Pitanje angažmana, pa i u književnosti, jeste – da li ćemo biti uz progonitelje, ili sa progonjenima, jer svet i danas, ponovo, izgleda tako, ne zna za ljubaznost.