Od lake proze do teške artiljerije

Ako pisac ima pravo – već i naslovom naznačeno – na ispovedanje, ima li to isto pravo i njegov kritičar? Kako god, uzurpiram ga na neviđeno. Priznajem da sam nekih, sada već pradavnih dana prostodušno voleo knjige Mome Kapora. Dobro, nije da nije bilo boljih i za mene značajnijih, onoliko, ali je fakat da sam srećno odrastao i na Kaporovim ranim knjigama, i ne pada mi na pamet da se toga pod stare dane bilo kako odričem. Odričući se retroaktivno knjiga i pisaca koje si voleo – jer su se promenili, ili si se ti promenio, ili šta već – ne činiš dobro ni njima ni sebi, nego samo uvećavaš količinu lažnosti na svetu, što te čini saučesnikom u jednom tihom, ali opasnom zločinu. Dalje, priznajem i to da u poslednjih dvadesetak godina – znate valjda zarad čega – nikako ne umem da pronađem lepu reč za bilo šta što taj čovek piše (govori, čini…), i to ne zato što neću i što „imam nešto protiv njega“, nego što zaista ne znam šta bih to lepo rekao, a da bude tačno! Sve to možda već i znate, no ovo nas vodi trećem, aktuelnom priznanju: jako sam se obradovao kad sam negde pročitao najavu Kaporovih Ispovesti, pa još u jubilarnom, stotom kolu Srpske književne zadruge. Neki čudom preživeli kaporofilski deo mene ponadao se da će u najavljenom autobiografskom svođenju računa zaiskriti nešto od starog Kapora, ili ne, nego tačnije, da će se ovaj preživeli PostKapor povući u drugi plan, da će izbunariti makar i poslednje zalihe Kapora u sebi, i da će onda kroz taj kozerski, možda i pozerski, no opet negde lucidni kaporovski filter propustiti bezbrojne ljude kojima je za višedecenijskog piščevanja bio prijatelj i događaje kojima je bio svedok – a nije da to nije, sve u svemu, jedna ljudska i književna biografija vredna izvesne pažnje. Možda detinjasta želja i nada, ali šta ću…

ZADATI LIMIT: Šta je, dakle, od toga ostalo, šta je od toga stalo u Ispovesti (SKZ, Beograd 2008)? Hm, podnaslov ove knjige je „autobiografski roman“; s razlogom, jer klasična autobiografija ipak je nešto drugo. Kapor za nju očigledno nije bio voljan ili spreman, tako da su Ispovesti tek limunadizovana skica za nešto što verovatno nikada neće ni uslediti: više koketerija pisca – koji se (i) ovde bez blama izdašno autoreciklira – sa standardnim, publici predobro poznatim toposima svog života i književnosti, nego istinsko, uzbudljivo, odvažno (auto)istraživanje. To je taj unapred zadati limit ove knjige, koji se oseća od prve do poslednje rečenice, nekad jače, ponekad slabije. Elem, tanušnu „romanesknu“ glazuru Ispovestima obezbeđuje lik Lene, studentkinje koja posećuje Kapora jer o njemu piše diplomski rad; njegove ispovedne seanse sa Lenom zapravo su tekstualno „meso“ ove knjige, što će reći da je Lena Kaporu potrebna samo kao medijum-slušalac („Čeperko“, jelte) na kojeg čitalac simbolički prenosi svoja ovlašćenja… Doduše, Kapor je svestan da je to dosta „providno“, pa se u nekakvom pokušaju metafikcijskog manira poigrava Leninim (ne)postojanjem: da li je ona stvarni romaneskni lik, ili tek fantazija Kapora-lika, o kojem piše Kapor-pisac? Ma, neizvesnost, brate, sav se naježih…

Kroz Lenu kao klasno-generacijski prototip autor zapravo projektuje silesiju stereotipa: ona je mlada, zgodna, nesuđena muza ostarelog pisca; no ona, avaj, iako samo takva pametnica, „nigde nije putovala“, kao ni glavnina njene generacije, što je piscu povod za jedan lament u kojem je nepodnošljivo ironično samo to što ga baš on izriče… Na koncu, to što ona piše diplomski baš o Momi K. nailazi na negodovanje njenih profesora jer, bože moj, on je tek tamo neki „laki pisac“… Ovo bi možda bilo i stvarno i moguće, otuda i uverljivo, ali pre nekih trideset godina; danas je Kapor u samom srcu mejnstrima, i nema tog delije koji bi „delegitimizovao“ njegovu akademsku kanonizaciju. Olako prezirani pisac džins-proze ušao je u neposrednu blizinu vrha etnopanteona onog časa kada je krenuo u „boj za Našu Stvar“, pa je dosta groteskno to njegovo veoma odocnelo i suvišno glumatanje andergraunda…

KLASIKA KAPORIZMA: Dobro, Lena na stranu, čega ima, i čega nema, u Ispovestima? Najbolje stranice ove nefikcijske proze one su koje je pisac posvetio svojoj hercegovačkoj familiji, njenim potucanjima od ljutog zavičajnog krša preko „proklete Amerike“ do kolonističke zaronjenosti u bačku crnicu; tu se najbolje ističe Kapor-kozer i pripovedač, nekontaminiran naslagama narcističkog prenemaganja ili pak docnije zapaćenog ideološkog treša. Naravno, dobar je deo ove knjige posvećen klasici kaporizma (sarajevsko detinjstvo, Sava, Klub književnika, slikarske anegdote, novinarsko šegrtovanje u NIN-u i drugde, romantizovano i karamelizovano beogradsko momkovanje, Njujork…). I te sam stranice gutao lako, brzo i bez otpora, mada je nešto čari istinskog otkrića bivalo tek u epizodama poput onih, do sada zatamnjivanih, o davnom činovničkom argatovanju u Jugoslavijapubliku (koje je, doduše, prepoznatljivo svakom čitaocu romana Od sedam do tri). Tu je i ponešto anegdotica o književnim i ostalim veličinama s kojima bi se piščevi putevi gdegde ukrstili, a koje su prohodne za čitanje tamo gde nisu direktno opterećene bezveznim umovanjima ovog recentnog PostKapora… Sarajevo iz Ispovesti bliže je onom iz Provincijalca (nesumnjivo najbolje Kaporove knjige) nego iz njegovih duboko ogavnih i sramnih romanoida iz devedesetih, a ni Beograd tu još nije „izdajnički grad“ (opet devedesete), nego sirotinjska, a ipak raskošna bašta uživanja i životne radosti… Autor, jakako, ne propušta priliku da opširno podseti i na svoje Patnje Pod Nenarodnim Režimom, na ispade antologijske gluposti kompartijske nomenklature, a koje su uvrhunile u famoznom „Slučaju Nijagara“, kada je Kapora na pravdi boga proglasilo „četnikom“, bar tri-četiri godine pre realnog roka…

ROG I SVEĆA: Bilo bi lepo da se tu negde moglo stati. Samo, nisu ni pisac ni čitalac tako naivni: razume se da se pisac sve vreme zapravo upinje da – svakako čitaocu, a možda i samom sebi – objasni šta se onda dogodilo, i razume se da to i čitaoca veoma živo zanima. Samo što mu Ispovesti tu neće ponuditi baš ništa relevantno i novo, ništa što Kapor već ranije nije iscedio iz sebe u pokušaju da razjasni nerazjašnjivo i da odbrani neodbranjivo: kako je pisac „lake proze“ obnoć postao opevatelj teške artiljerije? Možda sirota Lena može – apsolutističkom (zlo)voljom svog pisca-demijurga – da proguta priču kako su, eto, i Orvel i Hemingvej išli u ratove, i to „one koji ih se nisu ticali“, pa zašto onda ne bi i naš skromni Momo, ali čitalac je ipak malko samostalniji od Lene, pa će se džilitnuti: da, pišče, kod Orvela i Hemingveja plemenito je baš to što ih se ti ratovi u nekom tribalnom smislu uopšte „nisu ticali“, oni su vojevali za, hajmo to pompezno reći, načelo pravde; ti si, pak, kuražio ratnike za sopstveno pleme. A i to u nedoba, na nemestu, na nenačin, za nesvrhe. Tačka. Sedi, jedan!

I tu se sve raspada – u tom piščevom uglavnom folirantskom, šmirantskom i, izvinjavam se na teškome izrazu, minusinteligentnom nastojanju da rog svoje recentnije ratnohuškačke i etnokanibalističke biografije utrapi za sveću nečega viteškog, uzvišenog i lepog, ili barem sudbinski neizbežnog. Tu se, nažalost, rastaču Ispovesti, jer odatle izviruje jedna ogromna Laž, mada verujem da nije namerna i svesna: da pisac, naime, očajnički veruje u nju. Uprkos oslabelim, a opet dragocenim proplamsajima jedne davne lepote, na koncu se Ispovesti dave u toj pretužnoj činjenici da ih je ispisao neko ko i dalje pokušava da (do)kaže kako je sasvim u redu to što je njihov pisac s radošću i entuzijazmom prisustvovao istrebljivanju sopstvenih čitalaca. A sa piscem koji nije s raskida da mu ubijaju ili iz domova izgone čitaoce nikada ne možeš biti dovoljno oprezan.