Od hartije do elektronike (i natrag)

Hrvatska je svakako zanimljiva sredina kada je strip u pitanju. Već u najranijem periodu razvitka onoga što se nekada nazivalo jugoslovenskom scenom, u Zagrebu je delovao Andrija Maurović, jedan od autora svetskog renomea, koji je svoju karijeru kao ilustrator započeo još dvadesetih godina, dok su njegovi samosvojni radovi tokom tridesetih i četrdesetih predstavljali vrhunac avanturističkog stripa na ovim prostorima.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih je pojava strip grupe Novi kvadrat (Mirko Ilić, Radovan Devlić, Krešimir Zimonić, Igor Kordej, Ninoslav Kunc, Joško Marušić, Ivan Puljak, Krešimir Skozret, Emir Mešić i Nikola Kostandinović) bila na talasu novih dešavanja u (kontra) kulturi, zajedno sa novim talasom u rock muzici, donoseći osveženje i dašak savremenosti u sredinu koja se još borila da uhvati korak sa svetom.

Daleko od toga da su Maurović i Novi kvadrat jedine važne pojave na strip sceni u Hrvatskoj, ali su to svakako dva primera koja odmah padaju na pamet i koja su vrlo dobro poznata i u Srbiji i Crnoj Gori. Tokom devedesetih je, zahvaljujući ratovima i svim ostalnim okolnostima, ovdašnje čitalaštvo jednostavno izgubilo kontakt i neposrednu informaciju o dešavanjima na hrvatskoj strip sceni.

Tek nedavno načinjen je značajan pokušaj da se hrvatski strip trenutak predstavi u Beogradu – u Studentskom kulturnom centru je 10. marta otvorena izložba koja je trebalo da bude propraćena višednevnim predavanjima i susretima sa autorima i izdavačima koji su doputovali iz Zagreba. Međutim, kao što je poznato, već 12. marta, par ćoškova dalje od SKC-a, desio se atentat na premijera Đinđića i vanredno stanje, tako da će detaljnije upoznavanje sa trenutnim dešavanjima na strip sceni u susedstvu sačekati manje dramatične okolnosti. Ali čak i ono što smo imali prilike da vidimo na nedovršenoj manifestaciji dovoljno je za stvaranje nekakve slike.

Danas, uočljive su izvesne sličnosti u trenutnoj strip produkciji u Srbiji i Hrvatskoj: priličan broj autora, različiti stilovi, nedovoljno časopisa, umnožavanje fanzinske scene, novi mediji, okrenutost nekolicine crtača inostranoj sceni.

Umanjenje tržišta i promene u navikama čitalačke publike su neki od razloga što je dečiji časopis Modra lasta bio među retkim publikacijama u Hrvatskoj koje su uspele da objavljuju strip storije u redovnim mesečnim razmacima. Pored toga, ovaj list je redovno isplaćivao honorare, što je (razume se) bilo sasvim dobra podrška za ljude čija je namera bila da se ozbiljno bave radom na „priči u slikama“. Iako nije bilo mogućnosti da se na tržištu ustale „klasični“ strip magazini koji bi redovno izlazili i imali široku distribuciju, tokom poslednjih godina se pojavilo više albuma (Žeželj, Mataković, Zimonić, Devlić, Mišković, Macan/Bartolić, Macan/Jovanović, Kreč, Solanović, itd.), što bez sumnje govori o vitalnosti ove scene.

U nedavno objavljenom broju zagrebačkog časopisa „Quorum“, koji je posvećen novom hrvatskom stripu, Dušan Gačić je izbrojao da je u toj zemlji tokom prošle godine svoje radove pred publiku izbacilo „pedesetak autora, koji su profesionalno objavili stripove na domaćem terenu“. Gačić je inače poznat kao istureni predstavnik strip grupe Divlje oko, koja je okupila autore spremne da eksperimentišu i tragaju za novim i slobodnijim strip izrazom. Divlje oko su prilično raznolika skupina autora koji jednako ozbiljno shvataju izlaganje stripova u umetničkim galerijama kao i objavljivanje istih u časopisima ili na veb stranicama. Sam Dušan Gačić je aktivan i kao izdavač časopisa „FLIT“, koji bi – nakon svog elektronskog oblika – uskoro trebalo da se pojavi i u „papirnatom“ pakovanju. Postoji još jedan slučaj časopisa koji se prvo pojavio kao elektronsko izdanje (E-magazin i CD ROM), pa tek nakon toga u vidu fanzina odštampanog na hartiji – „Komikaze“. (Inače, u svom prelaznom obliku od elektronike ka „klasičnom“ izdavaštvu, „FLIT“ i „Komikaze“ su podelili prostor časopisa „Godine nove“, koji im je ustupio čitav jedan broj).

Iza fanzina „Komikaza“, koji je prošle nedelje zajedno sa srpskim autorima predstavljen i francuskoj publici u Bordou, stoji predstavnik mlade i buntovne generacije, Ivana Armanini. Na pitanje kako vidi trenutnu fanzinsku scenu u Hrvatskoj i koji su motivi da se bavi stripom, Ivana odgovara: „Strip scena u Hrvatskoj je sterilna, konzervativna i prepristojna. To je postojeća stripovska praksa koja dominira, a elementi bizarnog i nadrealnog su pod sankcijama. Ja ne mislim da je slobodno i beskompromisno djelovanje samo plod švedskog standarda i bogatog civilnog društva nekih dalekih zemalja. Primjer snažne produkcije u Srbiji dokazuje upravo suprotno.“

U potrazi za novim prostorima za svoj izraz, neki od hrvatskih autora pronašli su rešenje u objavljivanju na inostranoj sceni. Primera ima dosta – od internacionalno distribuiranog „Tarzana“ u verziji Igora Kordeja do Danijela Žeželja koji je svoj vrlo uspešan autorski rad u Italiji nastavio isto tako uspešnim probojem u oblast američkog superherojskog žanra.

Kao što to biva, prevodi radova objavljenih u inostranstvu sporadično i sa zakašnjenjem dolaze do domaće publike – u izdanju Nacionala se tek nedavno pojavio album „Grendel Tales“, koji sadrži storije koje su Macan i (prerano preminuli) Biuković izvorno kreirali 1994. godine.

„Zajednička crta svih hrvatskih crtača na ‘privremenom radu’ u inozemstvu je realistički crtež, bez obzira na osobne stilske varijacije“, kaže Darko Macan. „Savladan zanat realizma je ono što najbolje putuje i što svaki izdavač traži jer se crtač koji zna svoj posao lakše prilagodi potrebama tržišta od nekoga tko ima jaku osobnu viziju. Teško je, recimo, zamisliti Dubravka Matakovića kako crta nešto drugo od onog što sam napiše, dok su Kordej, Sudžuka, Parlov, pa čak i Žeželj (koji umije u glavi razdvojiti najamni rad od osobnih, artističkijih projekata), sposobni naručenom poslu pristupiti kao renesansni majstori svojim Bogorodicama – istražujući privatne likovne aspiracije kroz zadane motive.“

Na pitanje da li namerava da nastavi saradnju sa inostranim izdavačima, Darko Macan odgovara: „Moje trenutačne aktivnosti u tom smislu ne postoje. Ne procjenjujem da je američko tržište spremno prihvatiti stripove kakve ovog časa želim pisati, a meni se ne piše bedastoće samo zbog novaca, pa pauziram i bavim se hrvatskim izdavaštvom (u neposrednom planu mi je izdati četiri zbirke hrvatskih SF autora i četiri svoja strip albuma).“

Na kraju, kakav bi bio zaključak o trenutnom stanju na hrvatskoj sceni?

„Nikad bolje. Ništa više nije kao prije pa sve možemo izmišljati iz početka.“