U borbi za spas beogradskih bioskopa, ruku na srce, drame je bilo vrlo malo ili skoro nimalo. Od onih od kojih se najviše očekivalo, filmskih umetnika, njihovih udruženja, ministara kulture, nikakve reakcije nigde nije bilo. Da nije bilo pobune manjinskih akcionara, oko propasti „Beograd filma“ i danas bi bilo previše tišine. Da nije bilo onih medija koji su ih podržavali i davali im značaj, niko ne bi na vreme ukazivao na veliku pljačku koja će osakatiti kulturu Beograda.
Posle nekoliko godina kupoprodajnih mahinacija, slučaj „Beograd filma“ konačno je dobio svoj epilog na sudu, a čovek koji se od početka nalazio u centru te priče, biznismen Nikola Đivanović, dobio je svoju kaznu – zatvorsku i novčanu. Epilogu treba dodati raspad i nestanak najstarijeg srpskog preduzeća za proizvodnju, distribuciju i prikazivanje filmova, „Beograd filma“, posle čije kupoprodaje nije ostao ni kamen na kamenu. Slučaj „Beograd filma“ zato zaslužuje da bude ispričan u celosti i da podseti na tokove i posledice jedne bezumne privatizacije.
REKAPITULACIJA: Nikola Đivanović, vlasnik „Beograd filma“, koji je kupio pa prodao najvažnije beogradske bioskope, a onda pred sudom priznao svoje malverzacije, uvek je iza sebe imao „jaka leđa“. Ovde je došao kao biznismen iz Londona i vlasnik tamošnjeg preduzeća JKR, koje se bavi prometom nekretnina. U vremenu takozvane kaubojske privatizacije Đivanović je bio savetnik guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića, i ostao Dinkićev savetnik kada je ovaj postao ministar finansija. Sa svoje savetničke pozicije Đivanović je kreirao Zakon o tržištu kapitala, po kome je sam ili preko posrednika krenuo u kupovinu srpskih firmi. U javnost dospeva tek kada se kao privatizacioni kupac lično pojavio prilikom spektakularne kupovine Beograd filma koji je u to vreme imao 14 bioskopa na atraktivnim beogradskim lokacijama. Među njima i elitne dvorane u centru grada: „Balkan“, „Kozaru“, „Jadran“, „20. oktobar“, „Zvezdu“, „Odeon“.
Tačno je da su bioskopi „Beograd filma“ još odranije trpeli konstantan pad broja posetilaca, da su bili hronično opterećeni posledicama ekonomskih kriza, nagomilanih dugova, piraterije, poplavom DiVX-ova, propalim salama i opremom. Međutim, dok još nije došlo do njihovog zatvaranja, domaći distributeri su nudili rešenje. Državi su predložili da od „Beograd filma“ kupe tri ili četiri najvažnija bioskopa, da od njih naprave moderne miniplekse i tako vrate publiku, samo što nikada nisu dobili odgovor. Kao spasilac, predstavljen je „biznismen iz Londona“ koji je u februaru 2007. postao većinski vlasnik „Beograd filma“. Đivanović je kupio 70 odsto društvenog kapitala „Beograd filma“ koje je platio svega 9,2 miliona evra. Nakon toga, nešto para uložio je jedino u bioskop „Jadran“, koji je nakratko bio osvežen digitalnim projektorom i redizajniranom salom. Đivanović je na svečanom otvaranju sebe proglasio Don Kihotom i vizionarom, čovekom koji će publiku vratiti u bioskope, posle čega je ubrzo baš taj „Jadran“, „prvi srpski digitalni bioskop“, sa još pet centralnih beogradskih bioskopa, kao ekskluzivne lokacije prodao kiparskim firmama za čitavih 19,7 miliona evra.
U tekstu „Filmski obrti“ iz broja 915, „Vreme“ je još u julu 2008. upozoravalo na sporne momente trgovine Beograd filmom. U saradnji sa manjinskim akcionarima i njihovim zastupnicima, „Vreme“ je tada došlo u posed svih relevantnih dokumenata. Isticale su se dve sporne tačke: u kupoprodajnom ugovoru je pisalo da se kupac obavezuje da „neće prodati, preneti ili na bilo koji drugi način otuđiti akcije u periodu od dve godine, od dana zaključenja ugovora“, kao i da će u tom periodu „obezbediti kontinuitet poslovanja preduzeća“. Činjenice su još tada pokazivale da nikakav kontinuitet poslovanja nije obezbeđen: od svih kupljenih bioskopa jedino je radio „Balkan“, koji je u saradnji sa režiserom Darkom Bajićem bio renoviran, otvoren i programski osmišljen.
Ono što je bilo još spornije jeste preprodaja bioskopa i pre isteka roka od dve godine, a on je isticao tek u februaru 2009. godine. Đivanović je doduše pre roka isplatio obaveze prema državi, a onda rešio da čitavih godinu dana ranije tu svoju imovinu, tačnije šest elitnih bioskopa, dalje rasprodaje kiparskim firmama Zerosum i Šatnel. Kako bi to lakše učinio rasparčao je Beograd film i od svakog bioskopa napravio pojedinačno zavisno društvo. Tako je zbog potreba trgovačkih transakcija novi vlasnik bioskopa „Balkan“, umesto Beograd filma, preimenovan u „Beobana“, vlasnik Jadrana postao je „Beojana“, Kozare „Beokona“, a tu su još i Partizan – „Beopana“, Voždovac – „Beovona“ i Slavica – „Beoslana“. Bila je to neprikrivena velika sprdnja sa kulturnim institucijama Beograda i šamar posred lica za sve one koji su mislili da će se privatizacijom nešto pokrenuti nabolje.
Udruženje manjinskih akcionara „Beograd filma“ podnelo je i krivičnu prijavu protiv većinskog vlasnika. U njoj se navodi da je Đivanović odmah posle privatizacije prodao bioskope „Drinu“, „Central“ i „Jedinstvo“, da postoji namera da se proda još šest bioskopa na elitnim lokacijama, kao i da mu je Agencija za privatizaciju dozvolila da svoj paket akcija ustupi Lajt blu trejding limitedu, firmi sa Bahama čiji je pak on zastupnik. Na sve to, od Đivanovića su dobili odgovor pismenim putem kako „lokacije bioskopa ‘Balkan’, ‘Voždovac’, ‘Kozara’, ‘Partizan’, ‘Jadran’ i ‘Slavica’ jednostavno nisu adekvatne za modernu bioskopsku delatnost“.
U tekstovima koji su sledili („Vreme“ br. 935, 971, 1004) bavili smo se daljom sudbinom ovih bioskopa. U avgustu 2009. upozoravali smo na verovatno i poslednji tender za prodaju nepokretnosti „Beograd filma“ u kome su ponuđeni: „20. oktobar“, „Avala“, „Kosmaj“, „Odeon“, „Zvezda“, nekadašnji bioskop „Sloboda“, „Letnja bašta“, Studio „Košutnjak“, kao i skladište na Košutnjaku. Najveća zarada se očekivala od bioskopa „Odeon“, „2360 kvadratnih metara koji se pažljivim renoviranjem mogu znatno uvećati“, kako je pisalo u tenderu. Đivanović je očigledno znao šta treba raditi sa nekretninama na dobrim lokacijama, a jedna od čuvenijih njegovih izjava glasi: „Bioskopi ‘Beograd filma’ odavno su umrli, pre skoro 20 godina, a ja ću ih samo sahraniti“. Treba podsetiti i na to da se za sve to vreme Ministarstvo kulture nijednom nije oglasilo. U aprilu 2010. došlo je do zatvaranja i „poslednjeg bioskopskog Mohikanca“, bioskopa „Balkan“, pri čemu je najviše iznenadila i celu stvar dovela do apsurda upravo velika aktivnost stranke G17 plus, koja je čak pozvala građane na proteste. Reč je o stranci kojoj je pripadao tada aktuelni ministar kulture i stranci kojoj je bio najbliži „glavni krivac“, vlasnik raznih of-šor firmi, biznismen Nikola Đivanović.
ŠTA DANAS ZNAMO?: Sve ono na šta se ranije ukazivalo kasnije je dobilo svoj sudski epilog. A znalo se da je Đivanović na brzinu prodavao legendarne beogradske bioskope, krišom, vrteći u krug mnoštvo firmi kako mu se ne bi ušlo u trag. Saznalo se i to da je godinu dana pošto je kupio Beograd film, pet bioskopa prodao Ivici Todoriću za 18 miliona evra, vlasniku hrvatskog „Agrokora“, u čijem su sastavu trgovine „Idea“. Da su kroz simuliranu dokumentaciju, uz zloupotrebu službenog položaja, falsifikovanje službene isprave i poresku utaju, Đivanović i njegovi saradnici prodajom bioskopa oštetili male akcionare za četiri miliona, a državu za milion i po evra. U martu 2011, Đivanović je uhapšen, a posle pritvora od 20 meseci pušten u kućni pritvor. Posle priznanja krivice i nagodbe sa Tužilaštvom u januaru ove godine, čim presuda postane pravosnažna, Đivanović će morati da odsluži još 16 meseci zatvorske kazne i da plati globu od 3,1 miliona evra.
No, to u život neće vratiti opustošeni Beograd film niti njegove velike bioskope. „Kozara“ je u međuvremenu izgorela u požaru, a uzroci tog požara još su u domenu misterija. Kao jedan od mogućih razloga navodilo se i to da su neki biznismeni bili zainteresovani za kupovinu ovog prostora, ali su želeli da mu promene namenu i da na njegovom mestu sagrade ekskluzivni hotel i kockarnicu. U renoviranom „Jadranu“ godinama se već prodaju kafa i sendviči, a kako je prodaja ove lokacije tekla, možda na tom mestu nikne i kakva samoposluga. „Balkan“, sa svojom bogatom unutrašnjom dekoracijom i velikim kulturnim značajem, danas više podseća na zaboravljeno poprište neke davne, slavne i velike bitke. Svi ostali bioskopi „Beograd filma“ kao da nikad i nisu postojali.
