U Jajcu se održava četrdeseto jubilarno izdanje festivala Pozorišne / kazališne igre Bosne i Hercegovine. Na otvaranju nas, pre svih, na sceni dočekuje mladić koji na klaviru svira džez.
Nagrada Ključ grada pripala je velikom glumcu i reditelju ovih prostora Miralemu Zubčeviću. Na uručenju on, potpuno u crnom, besprekorno, majstorski govori Posljednje pismo Skedera Kulenovića. Govori tako da vas izmešta iz prostora i vremena i vi ste, samo time što ste tu, pristali da na trenutak, na neko neodređeno i večno vreme budete u drugoj vertikali, u jeziku i vremenu Skendera Kulenovića.
Predstava koja otvara festival, a koja se logično naslanja na Kulenovićeve stihove, proizilazi iz njih, jeste Šindlerov lift, po romanu Darka Cvijetića, u režiji Kokana Mladenovića i produkciji Kamernog teatra 55 u Sarajevu. Ove godine nije bilo selektora festivala, nego je svako pozorište poslalo predstavu po sopstvenom izboru. Na festivalu Pozorišne / kazališne igre Bosne i Hercegovine učestvuju najbolje bosanskohercegovačke predstave, to mu je odrednica. Šindlerov lift sam gledala nedavno, na Sterijinom pozorju. Izuzetan ansambl sarajevskog Kamernog teatra igra predstavu nastalu na osnovu Cvijetićevog romana i njegove poezije, koja je inkorporirana u dramatizaciju. Cvijetićeva književnost je gusta i nimalo laka, sam pisac nakon predstave govori kako je pišući vodio računa o trenucima odmora u tekstu, tačnije o trenucima u kojima onaj ko čita može da udahne. Šindlerov lift polazi od onoga što se dešavalo u Prijedoru tokom poslednjeg rata. Junaci dolaze iz Crvenog solitera u kojem Cvijetić živi i danas, i naziva ga vertikalnim selom. Šindlerov lift govori o 31. maju 1992. godine, kada su stanovnicima Prijedora muslimanske veroispovesti stavljane bele trake oko ruke i odvoženi su u logore, a na širem planu o raspadu zemlje, o posledicama rata. Svakog rata, ako hoćete. Kokan Mladenović delo Darka Cvijetića postavlja u mešavini felinijevskog amarkorda i brutalnosti raspada zemlje, rata i zločina. Planovi se neprestano prepliću, od širokog ka ličnim. Scenografiju (Adisa Vatreš Selimović) predstavljaju lego kocke od kojih se pravi crveni soliter, a u malom prostoru unutar solitera vidimo lične odnose i velike rane na ljudima. Deca na sceni igraju ravnopravno sa odraslima. Pitanje koje se postavlja jeste: šta je ostavljeno u amanet generacijama koje su došle nakon rata? Nakon predstave, na okruglom stolu, glumac Davor Golubović govori kako mu je bilo posebno oslobađajuće da kaže sve pred svima, da je bilo lekovito biti besan na sceni. Neko iz publike pita glumicu Maju Izetbegović gde se ona nalazi u sceni silovanja koja se odvija u predstavi, gde mentalno odlazi; ona odgovara da ode u roman Slavenke Drakulić u kojem junakinja, dok je siluju, gleda u muvu i koncentriše se na nju, kaže da bi poludela kada ne bi činila baš to, gledala u muhu.
Povodom jubileja, festival Pozorišne / kazališne igre BiH objavio je monografiju festivala, koju je priredio reditelj Marko Misirača. Važno je reći da festival postoji pedeset godina, ali da slavi četrdeseto izdanje zbog desetogodišnjeg prekida koji je bio izazvan ratom i njegovim posledicama. Tim povodom direktorka festivala Smiljka Brtan u svom tekstu u monografiji kaže: „Podarimo, uostalom i značaj činjenici da su se Igre, poput feniksa, nakon mučne desetogodišnje stanke, izdigle iz pepela, obnovile i nastavile svoju misiju okupljanja najznačajnijih, najzanimljivijih, najboljih teatarskih uradaka aktualne sezone.“ Monografija je svedočanstvo trajanja, u ovom slučaju svedočanstvo prekida i uspostavljanja kontinuiteta, monografija je i rekonstrukcija istoriografskih podataka, ali je i plemenito i snažno svedočanstvo zahvaljujući tekstovima autora koji su delovali na festivalu i koji o festivalu govore u poglavlju Svjedoci i učesnici. Između ostalih tu su: Strajo Krsmanović, Mladen Bićanić, Almir Bašović, Miloš Lazin, Tanja Miletić Oručević…. Posebno je dirljivo poglavlje U sjećanju, koje govori o onima koji više nisu sa nama, sa izvrsnim tekstom Selvedina Avdića o teatrologu Nedžadu Fejziću: Poslednji austrougarski otpravnik vozova. Odličan dizajn, istovremeno savremen, duhovit i dirljiv, uradio je Almir Kurt Kugla. Jajce je veoma star grad, sa puno spomenika kulture, organski uronjen u bosansku prirodu, sposoban da vas snagom sopstvenog postojanja uroni u svest o trajanju na više načina, ali svakako i kroz prisustvo onih koji više nisu sa nama. Avnojevski grad, ali i grad u kojem je sačuvan hram boga Mitre.
Predstava sarajevskog Pozorišta mladih Ništa nas ne smije iznenaditi, u režiji i po tekstu Aleša Kurta, počinje na samom ulazu u pozorište, gde vas glumci uvode u zgradu kao u Nojevu barku, najavljujući katastrofu koja se sprema. Gledalište je podeljeno i publika se raspoređuje po različitim celinama u gledalištu: u jednoj su siromašni, u drugoj srednja klasa i bogati (najbliže sceni), i sa scene vas upozoravaju da će u ovom slučaju samo bogati biti spaseni… Koristeći otvorenu pačvork dramaturgiju Kurt govori o smaku sveta, polazi od ideje da stiže katastrofa zbog koje ćemo nestati, u svoj tekst spretno inkorporira Titovo vreme – odatle i naziv predstave, po vežbama za katastrofalne događaje u Jugoslaviji, objašnjava Kurt nakon predstave, i kaže da su, dok su radili na predstavi, pronašli članak iz novina o tome kako su te vežbe jednom prilikom prekinute zbog iznenadne kiše. S druge strane, eto nas u katastrofi sa kovidom (tekst je pisan pre epidemije i na izvestan način je predviđa), tako da autor propituje i totalitarne sisteme koji se unutar vanrednih situacija uspostavljaju zapanjujuće lako. U tekst su umetnuti delovi tekstova Svetlane Aleksijevič, Čehova i Česlava Miloša. Programska knjižica je papirna kesa na kojoj piše: diši! i koja se koristi pri napadima panike. Odlična je igra glumačkog tima, a na sceni je naročito ubedljiva i koncentrisana Belma Kurt. Ova eklektična predstava na neki način ima dva razrešenja: jedno daju žene koje kao vrsta na pomen nestanka sveta prirodno odgovaraju biološki – trudnoćama (sinhronicitet je da su dve glumice koje igraju u predstavi u toku procesa ostale u drugom stanju), a drugo je ono koje Kurt daje na samom kraju – on predstavu zatvara, odnosno otvara knjigom. Bomba koju čekamo da nas raznese jeste knjiga koja dolazi negde odozgo i čije stranice padaju na scenu. Dominantnu muzičku matricu čini Šostakovičev valcer iz iz Svite broj dva. Zanos je, poručuju nam, na izvestan način neophodan, kao i umetnost, kako svet u kojem smo ne bi bio previše oštar.
Festival Pozorišni / kazališni susreti pokazuje ozbiljnost, dobru organizaciju i kredibilitet i daje dobar uvid u bosanskohercegovačku produkciju. Prošle godine je održan u pandemijskim uslovima, a ove uz poštovanje mera i u naizgled relaksiranijoj situaciji, ali uz vidno prisutan strah od novog talasa kovida. Koliko god da je politička situacija u Bosni i Hercegovini na specifičan način kompleksna, koliko god da se komentarisala vest portala Buka da je Vlada Republike Srpske naredila predstavnicima svih ministarstava i entitetskih institucija da hitno prekinu učešće u sastancima komisija i radnih tela na nivou BiH, ili vest o svadbi ćerke Bakira Izetbegovića, ono što vidim jeste da je pozorište Bosne i Hercegovine u usponu, a da ovaj festival uspostavlja kredibilitet kakav je imao u okvirima Jugoslavije. Uprkos kompleksnom kontekstu vidim mnoštvo mogućnosti.
U tom kontekstu se kao putokaz čini rečenica glumice Belme Kurt na okruglom stolu, nakon što su je pitali kako je bilo ponovo igrati pred mnogo publike: kao da smo izronili iz dubokog mora na površinu i udahnuli.
