Dobra je ona reklama za FEST. Osim što Beograd prikazuje kao skup bisera moderne arhitekture, vidimo kako sive fasade dobijaju boje i život počinje u tehnokoloru. Ljudi odlaze u bioskope i pričaju o filmovima. Međutim, televizija ostaje pred vratima kino sale sa očajničkom željom da nekako opiše i dočara atmosferu FEST-a. Tako nastaju beskrajno dosadne konferencije za štampu, takozvana „Festovizija“ na Studiju B, intelektualne rasprave u sitne sate na RTS-u, slike glamura na TV Politici itd. Ma koliko se upinjala, televizija je ovih dana u defanzivi i dobro je što je tako. FEST je deo života Beograda, a to je tema koju televizije najteže prate – jer nema brate ni golotinje, ni politike, niti skandala. Zato je reklama dovoljna – pa ko hoće neka kupi ili nabavi kartu i trk u bioskop, a ove mudrace što prave paralele i postavljaju pitanja autorima – nek gleda ko mora.
Glavna televizijska tema protekle nedelje je ponovo – pravosuđe. Pošto je Milanović zbrisao (ili preciznije, rečima njegovog advokata, „nije na svojoj adresi„), odjednom smo se setili da sudije ništa ne valjaju. Zaista nisam imao strpljenja da, po peti put od petog oktobra, od ministra Batića na RTS-u slušam tužnu priču o nasleđenom haosu i lustraciji u sudstvu. Nije bilo bolje ni u „Klopci“ koja juri ka svom trimilionskom auditorijumu, a nema bolje dramaturgije od pravosuđa – pa Siniša Pavić je tolike serije napravio na tu temu. Gledaće se „Klopka“ ko „Bolji život“. Ovakve emisije me toliko uveravaju u činjenicu da pravna država ne postoji u Srbiji, ili ne postoji jednako za sve, a posle se od mene očekuje da mirno živim svoj život u toj istoj zemlji. Dakle, voziću automobil nekako po strani, ukoliko Bagzi bude nekom pravio sačekušu, dobro bi bilo da ne zveram okolo – da ne vidim šta ne treba – pa da posle moram da svedočim, a od Suda begam što dalje ili ga prosto ignorišem. No ono što sme Jupiter, ne sme vo, pa i tu mogu da se okliznem. Ministar Mihajlović veruje da će običan policajac jednom prepoznati – na primer Šljivančanina, ili Mladića, pa ih privesti i tako zaraditi vanredno unapređenje. Ministar Batić veruje da će poštene sudije potkazati nepoštene, pa će ovi novopostavljeni biti nezavisni od vlasti i politike. Ja mogu samo da verujem da u radiju žive mali ljudi. Što se pravosuđa tiče, grozno je što smo kao društvo još na nivou primitivnog straha i osvete. Setite se snimka na kojem besni ljudi mlate Milanovića. Taj rudimentarni oblik linč-pravde i strah od besne gomile prevarenih i gladnih jedina je stvar koja kontroliše Vlast na Balkanu. Tada sam verovao da će bes proći, a institucije početi da funkcionišu. Pokazuje se, međutim, da nema popravljanja onoga što nikada nije ni radilo. Na Televiziji B92 čuo sam za štrajk carinika. Kažu – to je beli štrajk, a to znači da će još prilježnije da rade jer su im male plate. Stvarno – počelo detaljno trkeljisanje gepeka i šlepera, na prelazima se stvorila ogromna gužva – beli štrajk. E sad, ne znam da li je to dobro – jer će u budžet ući više para od carine, otkriće se možda i ogromne količine droge, oružja i belog roblja. Ne valja što su stupili u ovaj štrajk tek pošto je Milanović zbrisao, jer bi ga inače otkrili kako sa ponovo zalepljenim brkovima prelazi granicu. Da li to onda znači da treba podneti disciplinske prijave protiv carinika koji su pre štrajka otaljavali posao, žmurili na jedno oko i gledali kroz prste? Da li to znači da državna služba po prirodi stvari kod nas mora da funkcioniše po burazerskom principu? A, da li je iko češće od njih koristio izraz – žalim, ali propisi su propisi!
Na kraju – lepa vest u emisiji „Moj ljubimac“ na RTS-u. Autor je gospodin Pavliček, koji se razočarao u ljude i okrenuo životinjama – a kako i ne bi kad mu je Milanović bio direktor. U Banatu su seljaci počeli da gaje nojeve. Jedu sve, trpe vojvođansku zimu, a od njih se koristi (što bi se reklo u poznavanju prirode) meso, koža i perje. Kažu da imamo velike potencijale za nojarstvo, ali i za emujarstvo, jer su se u okolini Niša već pojavile farme emua. Dok su mali treba ih čuvati od zime i kiše – ko ćuriće, a posle rastu, što bi se reklo, sami od sebe. Nikako da izbacim iz glave jedan, možda bizaran detalj vezan za nojarstvo. Kaže gazda da su toliko ekonomični da recikliraju skoro 50 odsto vlastitog izmeta. To je vrsta za nas – čoveče – jedu govna i rastu!
