Nobel ga nije dobio

Dešava se, čak ne tako retko, da Nobelovu nagradu dobiju uistinu veliki pisci. Ali, ne mogu to biti bilo kakvi veliki pisci, nego oni koji su formatirani tako da Nobelova nagrada može da ih podnese.

Za njega se već decenijama svake godine govorilo da je “u najužem izboru” za Nagradu, što ama baš ništa ne znači jer takav izbor zapravo ne postoji.

Naprotiv, odavno je bilo jasno da je neće dobiti, pošto je nije već dobio. Ne zato što se smanjivao kao pisac, nego zato što se smanjivao i bledeo kao pogodan i podoban kulturni uzor. U svetu koji je nestajao bio je progonjen, u svetu koji je nastajao bio je mrzovoljno ignorisan.

Nije bio levičar, a pogotovo nije bio desničar. Nije koketirao sa čegevarama, čavesima i ostalim egzotičnim kraljevima u čijim veleposedima nije morao da živi. Bio je, a da je toga čak bio u dobroj meri svestan i nije se izvinjavao, po konstituciji svog duha i ukusa evropocentričan, a jedva je moguće zamisliti teži greh u današnjem svetu. Nije bio rođeni podanik bilo koje imperijalne sile, pa se i nije izvinjavao okolo za tuđi imperijalizam.

Pisao je, u obe zemlje i na oba jezika, o ljudima koje i kakve je poznavao, koji su ga se ticali i koje je pronalazio i u sebi. Imao je sjajne i moćne ženske likove, ali je ipak bio ponad svega surovo pronicljiv pisac “priča o muškom”. Verovatno su i on i njegovi junaci previše voleli žene; ne mislim samo “poštovali”, nego voleli. “Otadžbinu” nije ni uzdizao ni pljuvao. Svoju drugu zemlju i svoj drugi grad koristio je bez egzaltacija i bez mrgodnosti, kao udobno stanište za pisca i kao raskošnu “kuhinju ideja”, kako je govorio njegov srodnik D. K.

Milan Kundera, gorostas iz Brna i marginalac iz jednog pariskog stana i obrnuto, jedan od najvećih pisaca druge polovine XX veka. Čeških, francuskih, svetskih. I jugoslovenskih, i te kako. Ako ste živeli i čitali u Jugoslaviji, dobro razumete zašto.