Nečega od bujnosti i haosa

Vest iz Ministarstva vera da Andrić prelazi u Beograd objavljena je, neposredno pred njegov dolazak, u listu „Epoha“ od 26. septembra 1919: „U ovom ministarstvu postavljen je za sekretara treće klase, sa 3000 dinara, Ivo Andrić svršeni filozof“. Posle izlaska knjige poetskih proza Ex ponto, septembra 1918. i niza pesničkih i kritičkih radova, objavljivanih tokom 1918. i 1919. u zagrebačkoj štampi, Andrić je u beogradskim književnim krugovima već poznato ime. Crnjanski, koji mu je po izlasku Ex ponta pisao da ga je knjiga „mnogo zanela“ i koji će je tokom 1919. prikazati u tri navrata, kada pročita vest u novinama napisaće mu sutradan: „Ja vas jedva čekam. Ako Bog da – vaš dolazak značiće i meni i Beogradu mnogo dobra.“

Tih prvih dana u Beogradu najviše viđa Crnjanskog. Posećuje ga u redakciji „Dana“ koju Crnjanski vodi u „jednoj maloj kući u jorgovanima i ladoležu“, kako je sam on opisuje, u Braće Nedića 29. Sećajući se tih njegovih prvih dana u Beogradu, Crnjanski će zabeležiti: „Od onih stihova, od one proze, pa čak i drame (!) koje mi je čitao u onoj maloj kući ulice Braće Nedića, nažalost, nije objavio ništa“. Crnjanski mu uzvraća posete u njegovoj kancelariji koja se nalazi u nekadašnjem austrougarskom konzulatu, na Knez Mihaila vencu 16. „Posećivao sam ga u zgradi“ kako će o tome pisati, deceniju kasnije „čiji su prozori gledali na drveće Kalemegdana i na onog čudnog, bronzanog Dositeja, koji je dolazio, nikako da ode“.

Sobu je našao u Svetosavskoj 29. Smatraće to svojevrsnim uspehom, jer zbog višemesečnih razaranja grada, tokom rata, i reduciranja stambenog fonda, slobodnih stanova bilo je malo, pa je pri opštini osnovan Sud za stanove, sa ovlašćenjem da rekvirira prazne stanove i višak stanbenog prostora, za one koji su ostali bez krova nad glavom. Svojoj zagrebačkoj prijateljici Andrić u prvim pismima iz Beograda, javlja da je klima oštra, život u gradu bučan, „prilično zanimljiv ali veoma skup i nezgodan. Ubrajam se u srećne koji imaju jednu sobu, i to čistu, nabavio sam i drva, hranim se prilično, kratko: idealan položaj za jednog savremenog čovjeka.“

Kada Andrić stiže u njega, Beograd te godine broji blizu 100.000 stanovnika i nekih 1000 žandara, tako da se njegovo građanstvo računa u najbolje zaštićeno u Evropi. Iz velike varoši, naglim prilivom stanovništva iz svih krajeva, grad naglo izrasta u novu, uzavrelu, iz dana u dan mnogoljudniju prestonicu. Bombardovan prilikom prve i druge austrougarske okupacije, pljačkan i pustošen prilikom ulazaka u grad i prilikom povlačenja austrougarske vojske, gradske ulice nose još sveže tragove ratnih razaranja koji će biti vidljivi tokom čitave naredne decenije.

Sa razrovanom drvenom kaldrmom kojom je 1911. bilo popločano nekoliko ulica u centru, u oskudici sa vodom, sa neuređenom kanalizacijom utonuo u mrak zbog oštrih restrikcija struje, „jedino u glavnim ulicama žmirka pokoja karbitska lampa“, Beograd, „pun rupa ruševina i korova“ kako će ga se sećati iz tih dana Crnjanski, „bio je upropašćen i ružan“. Tu sliku opustelosti grada dopuniće Bora Stanković ne manje mračnim tonovima: „Dućani, bakalnice, piljarnice, zatvoreni, nekadašnje pekarnice sa navučenim i zakovanim kapcima. Po dvorištima nigde živine, niti trag od života. U nekima tek pokadkad pojavi se čeljade u crnini.“ „To niti je veliki grad ni selo, ni moderan grad ni varoš. To je prestonica naroda koji je svoje vreme posvetio ratovanju a ne gradnji“ kako ga, u tim prvim posleratnim godinama, vidi jedan ugledan stranac.

To je Beograd sa kafanama sa zvučnim, nacionalnim nazivima, punih podsećanja na staru i novu nacionalnu slavu, sa hotelima sa nazivima prestižnih evropskih hotela ili imenima svetskih metropola, u kojima je sadržana sva nostalgija za velikim svetom; sa kućama sa doksatom; sa brojnim prizemnim stanovima i šupama u dugim uzanim dvorištima, prekrivenim prostrtim vešom koji se suši na dugim konopcima, poduprtim motkama, sa šmrkom ili česmom nasred dvorišta. Grad se greje pretežno na drvo i brda cepanica istesterisanih šuma su svakidašnji dekor ulica na kojima ubedljivo dominiraju taljigaši, rabadžije, čeze, štajervagni, fijakeri, nad još retkim automobilskim ličnim i javnim vozilima.

Balkanska ulica zakrčena je espapom sarača, abadžija i kapadžija, džakovima bakaluka, u neredu, iznetim napolje. U perifernim gradskim ulicama još dotrajavaju zanati i delatnosti iz prošlog veka: kalajdžije, kovači, potkivači, sedlari, mutapdžije, opančari, papudžije ćurčije, terzije, sapundžije, aščije, voskari i lecederi. Ali sa novim vremenima uzimaju maha i nove mode i zanati: štrikeri, pegleri, šeširdžije, modiskinje i modni krojači; sve češće se u štampi oglašavaju saloni i ateljei francuskih i engleskih poslednjih moda odevanja, dućani obuće u svim najmodernijim fazonima, instituti modernog igranja, balovi na čijim listama igara su foxtrot i one step poslednji prispeli šik.

Pored gomile prosjaka na ulici se još mogu videti alvadžije, kolačari, salepdžije sa kalaisanom bakarnom kantom na leđima ispod koje tinja žar, bozadžije sa drvenom kantom okovanom mesinganim obručima; prodavci đevreka, simita, šećerlema, sladoledžije sa oslikanim kolicima – jedna još trajuća lokalna boja prošlog veka, jedna nepatvorena zakasnela, periferna čar Orijenta.

Reka došljaka pristizala je svakodnevno sa svih strana. U novoj prestonici uvećane države sad se okupljaju osvedočeni borci za jugoslovensku stvar, demobilisani ratnici iz novooslobođenih regiona, delovi porodica, razdeljeni prethodnim granicama carstva, zanatlije svih profila, za potrebe grada koji užurbano počinje svoju obnovu, preduzetni i poslovni ljudi iz savezničkih zemalja, ruska politička emigracija, koji će svojim brojem i prisustvom činiti od Beograda živ doseljenički i kosmopolitski centar.

„Po razrivenim ulicama i ruševnim, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je neprestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.“ …“Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutrašnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena.“ …“Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim velikim potrebama.“

Prelaskom mnogih umetnika iz Zagreba i drugih južnoslavenskih središta grad sve više izrasta u kulturni centar nove zajednice, mesto novih literarnih okupljanja, mameći sve one koji su naginjali dinamičnijem i uzbudljivijem životu. „Tako sam u proleće 1919, ceo Zagreb književni, video kao nešto što nestaje“, pisaće o tim književnim pomeranjima Crnjanski. „Književni jug spremao se da ode iz njega i prestao je, posle, izlaziti… Jedino ostade Krleža…“

Narodno pozorište, posle četiri godine pauze, krajem decembra 1918, sa Sterijinom Zlom ženom nastaviće sa radom, u rekviriranoj dvorani hotela „Kasina“ budući da je staro zdanje pozorišta oštećeno bombardovanjem. Početkom 1920. i opera a kasnije i balet, u kojima dominiraju ruski umetnici iz emigracije, počeće, u zgradi „Manježa“ po prvi put, sa radom. Književna klijentela gravitira oko časopisa „Dan“, pokrenut jula 1919. i „Misao“, pokrenuta novembra 1919. a septembra 1920, posle šestogodišnje pauze, „Srpski književni glasnik“ nastavlja sa izlaženjem, da bi već od svoga prvog broja postao vodeće književno glasilo.

Tokom tih prvih meseci boravka u Beogradu susreće Boru Stankovića, pisca, u to doba, u nemilosti književne čaršije. Znamo da će ga viđati i kasnije, tokom svojih dolazaka u Beograd. Jednom novinaru reći će šta je našao zajedničkog u svome i u Borinom životu: sirotinjsko poreklo, rani gubitak oca, privrženost majci a i sličnost po tome „što su obojica regionalnom motivu dali sveljudsku boju i psihologiju“.

U prvim posleratnim godinama mesto najgušćeg okupljanja beogradske književne elite bila je kafana „Moskva“. Kafana „Moskva“ bila je, po sećanju Crnjanskog, „glavni štab posleratne literature, jer je bila jedina svetla u noći“. Tu njenu svetlost davale su sveće koje su gorele na stolovima. „Pod velikim ogledalom u prizemlju „Moskve“ bio je sto pesnika i slikara koji su osnovali „Grupu umetnika“. Andrić obično sedi za tim stolom. Pored njega, od pisaca, grupu sačinjavaju: Sima Pandurović, Sibe Milačić, Todor Manojlović, Danica Marković, Josip Kosor i Mirko Korolija, a kasnije će joj se pridružiti Anica Savić i Crnjanski.

Desetak pisaca, slikara i muzičara, u jesen 1918, počeli su da se oglašavaju kao predstavnici jedne nove umetnosti koja je, određena razmeđom Velikog rata, upravo počinjala. „Grupa umetnika, posle rata, prva, imala je novi stih i novu prozu. Njene su večeri probudile izmučeni Beograd, rasejale nove intensije, književne, slikarske, skulptorske, otpočele, jednom rečju, jedno novo doba, koje nazivam posleratnim.“

O počecima „Grupe umetnika“ Andrić će Zdenki Marković napisati: „Nekoliko ovdašnjih književnika i slikara priređuju izložbu slika i neke književno muzičke večeri na kojima se čitaju originalne radnje. Izvukli su i mene, pa sad moram javno da čitam, što nije prijatno.“

„Ivo Andrić je tada bio najpoznatiji i najomiljeniji ‘posleratni’ u Beogradu“, kako se seća Crnjanski. „Njegov Ex ponto znao se.“ I taj njegov prvi javni nastup, kako se vidi iz dnevne štampe, dočekan je sa blagonaklonošću: „A najzad jednom dubokom i bolnom, očajnom iskrenošću Ivo Andrić nervoznom prozom urezuje svoj bol u duše slušalaca i ostavlja jednu impresiju jakog, proživljenog i svršenog umetnika“, kako će ovaj njegov prvi javni nastup u Beogradu videti kritičar iz „Demokratije“.

Drugi listovi će sa manje naklonosti propratiti ove književno-muzičke večeri Grupe: „Dobili smo i „Grupu umetnika“. Ona je već držala tri svoje javne sednice. Na prvoj je bila dupke puna dvorana „Stamenković“ na drugoj je sveta već bilo manje, a na trećoj još manje. Ako se sala bude tom srazmerom i ubuduće praznila, verovatno je da će na petoj ili šestoj sednici priređivači tj. ta grupa umetnika biti sami“. Autor članka, ne propuštajući priliku da izvuče neophodnu pouku, tome nalazi i razlog: „Naziv Grupa umetnika, suviše je pogrešan. Ljudi kažu čak da je i pretenciozan. Mesto toga bolje bi bilo reći ‘Grupa ljudi koji za sebe misle da su umetnici ili ako je to dugačko onda kraće: Grupa budućih umetnika’.“

Anonimni prikazivač iz Cicvarićevog Beogradskog dnevnika sa koncentrisanom malicioznošću daće ovom nastupu obeležje svetogrđa nove jugoslovenske umetnosti. Ne štedeći pogrde ni pokude, upitaće se sa indignacijom: „O dobra naša jugoslovenska umetnosti na šta si spala! Šaka ambicijoznih, megalomanskih, demagoških, mediokritetskih šarlatana, strpali su tvoje ime na vrata cirkusa, bacili su tvoju svetinju na ulicu. Zašto trpiš?“

Velibor Gligorić, u svojoj Novoj svetlosti, ne zaostajući u neodmerenosti, u svome viđenju delatnosti Grupe, registrovaće zajedničke simptome bolesti njenih članova i uspostaviti njihovu grupnu dijagnozu: „Svako nosi po neku bolest u očima i neku smušenost u pokretima.“

Grupa će delovati od jeseni 1919. do pred kraj naredne godine. Tokom novembra i decembra, nastupaće, u četiri navrata, u sali pevačkog društva „Stamenković“, u Beogradu i početkom aprila 1920, prirediće svoje veče u Narodnom pozorištu u Novom Sadu. Već tokom dvadesete, nekoliko članova grupe napustiće Beograd i posle godinu dana aktivnosti grupa će se krajem te godine raspasti.

Na molbu Zdenke Marković, a i sam zainteresovan za zbivanja u novoj poljskoj književnosti, odmah po dolasku, Andrić će pokušati da uspostavi veze sa poljskom kolonijom u Beogradu. U decembru 1919, javiće joj da je neke njene članove sreo i da mu „izgledaju veoma fini“. Par meseci kasnije pisaće joj da u Beogradu nije došao do novih poljskih knjiga: „Od poljskih knjiga nema ovde niko ništa, pa ni ljudi iz poslanstva koji su fini ali potpuno neliterarni.“

O svome poslu pisaće Zdenki Marković da radi pomalo i čita koliko mu dopušta njegova „ne teška koliko dosadna kancelarijska dužnost“. Žaliće se da ne piše ništa jer „nema dovoljno dana ni komforta“. Ali se teši da je i Ivo Vojnović, kako mu to ovaj piše iz Nice, svoju Trilogiju napisao u kancelariji“. „Kad bih imao mira, sredio bih knjigu koja je gotova. Ovako će morati da čeka.“ Andrić će po svoj prilici u kancelariji Ministarstva vera dovršiti svoje Nemire i pred sam polazak, krajem februara 1920, predaće zagrebačkom izdavaču Kugliju, rukopis svoje nove knjige.

Iz kasnijih Andrićevih pisama iz Rima, vidimo da je Alaupović, tih prvih meseci, po njegovom dolasku u Beograd, vodio brigu o svome štićeniku. Alaupović, do tada član Narodnog vijeća i poverenik bosanske vlade za prosvetu, u prvoj vladi Stojana Protića biće postavljen za ministra vera. U ovom zvanju ostaće i u naredne dve vlade Ljube Davidovića, sve do 19. februara 1920, kada je Stojan Protić formirao novu vladu u kojoj je ovaj resor poveren dr Franu Jankoviću, i od kada se vodi kao ministar na raspolaganju. Proganjan od austrougarskih vlasti zbog prononsiranog jugoslovenstva, sa velikim ugledom u franjevačkom redu, član glavnog odbora demokratske stranke, od 14. avgusta 1922, potpredsednik državnog saveta, Alaupović tokom svoje uspešne političke karijere imaće visoki rejting u svojoj stranci i poverenje dvora. Stanuje u Kraljice Natalije 80, sa suprugom Slavkom sinom Radovanom, kome je tada 20 godina; ćerka Ljubica, kojoj je 17 godina je na školovanju u Zagrebu. U kasnijim pismima iz Rima Andrić će se setiti te brige koju je Alaupovićeva porodica vodila o njemu. „Često se sjećam pažnje i dobrote vaših, zimus u Beogradu.“ Po svoj prilici čest je njihov gost pa će se, u jednom kasnijem pismu, setiti tih poseta porodici Alaupović i svoga mesta za stolom „na kom sam ja tako uporno sjedio“.

Andrić ostaje u Beogradu od kraja septembra 1919. do početka marta 1920. – oko pet meseci. Pre nego Alaupović napusti položaj ministra vera, Andrić će ministru inostranih dela, Anti Trumbiću, uputiti molbu da bude premešten u njegovo ministarstvo, želeći, kako kaže, da bude od koristi „našoj narodnoj i državnoj stvari u tuđini“. Nesumnjivo, zauzimanjem Alaupovića Andrić je razrešen svoje dužnosti u katoličkom odeljenju u Ministarstvu vera i već 14. februara 1920, kraljevim ukazom postavljen za vicekonzula III klase u Kraljevskom generalnom poslanstvu u Njujorku, da bi samo dva dana kasnije bio upućen na rad u Kraljevsko poslanstvo pri Svetoj stolici u Vatikanu i razrešen dužnosti u Ministarstvu vera.

Krajem decembra 1919. boraviće par dana u Zagrebu i svojoj prijateljici Zdenki Marković ostaviće punomoć da može u njegovo ime obavljati „sve knjižarske i novčane poslove“, želeći da preko nje šalje novac majci, koja u to vreme živi kod teče i tetke u Višegradu. U poslednjem pismu koje joj šalje, na par dana pre nego će krenuti na novu dužnost, zamoliće je da preuzme brigu o njegovoj majci. „U slučaju da se meni što dogodi… (čovjek je kao staklo).“ Tu brigu za majkom objasniće kasnije Jandriću: „Bio sam jedinac… Veoma je teško biti jedinac – teško za roditelje još teže za dete, kako mi je bilo to samo ja znam. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom.“

O jugoslovenskim političkim prilikama

(Na slici ministar Tugomir Alaupović (1870-1958))

Tokom boravka u Bukureštu, krajem marta 1922, Andrić će pisati svome prijatelju ministru Alaupoviću:

„Vijesti koje vidim po novinama iz naše zemlje bacaju me često u pravi očaj, tako da pokatkad osjetim neodoljivu potrebu za prijateljskim glasom, ako već ne za utjehom… Vi koji živite u zemlji, pišite mi, molim vas, šta to biva sa nama i je li stanje u nas u istini tako politički očajno, kako meni odavde pokatkad izgleda. Ne možete pojmiti moj bol i stid kad vidim kako se sa svih strana bezumno kida jedinstvo i sve njegove tekovine a mi koji smo ga stvarali i koji smo prvi zvani da ga branimo i razvijamo gubimo se po svijetu u svakodnevnoj zaradi i ništavilu.“

Te vesti o lošem političkom i ekonomskom stanju u zemlji, koje čita po novinama i koje ga, kako kaže, bacaju često u pravi očaj, iz dana u dan zabrinjujuće i dramatičnije, mesecima ne silaze sa prvih strana domaćih dnevnih listova. Već od početka stvaranja nove države južnih Slovena, u sukobu su dva oprečna koncepta: centralistički i federalni, monarhistički i republikanski koncept uređenja države. Centralistički i monarhistički koncept zagovara srpski blok dvorskih partija u skupštini a federalni hrvatski poslanici koje predvodi Stjepan Radić, lider HRSS. Sukob ova dva koncepta, sa godinama koje dolaze bivaće sve nepomirljiviji i trajaće sve do sloma kraljevine, aprila 1941. Srpska dvorska stranačka koalicija, već od prvih dana stvaranja nove države, odbijaće, sa tragičnom upornošću, da prizna, hrvatski nacionalni i istorijski identitet, kao i nacionalni identitet i posebnost drugih nacija i nacionalnih manjina i njihova prava na samostalan politički i kulturni život; tražeći za sebe dominantnu ulogu u političkom organizovanju zemlje, sa idejom o svojim nenamirljivim zaslugama u ujedinjenju zemlje.

Pred nacionalnim i socijalnim revandikacijama, pred sve jačim talasima radničkih i seljačkih štrajkova, pod uticajem sovjetske revolucije, odgovor režima biće pojačana represija i nasilje, hapšenje opozicionih lidera i sve jasnija artikulacija diktature kao tipa vladanja najuobičajenijeg i najuspešnijeg na ovim prostorima. Već Obznana kojom se zabranjuje rad komunističke partije, širenje njene štampe i „svih spisa koji bi mutili spokojstvo i mir države“, kao i svake manifestacije „rastrojnog ili uzbudljivog karaktera“, u vreme zasedanja ustavotvorne skupštine, bila je ubedljiv uvod u opciju državnog nasilja koji je uzimala nova vlast. Vidovdanski ustav još više će suziti već ionako sveden obim opozicionog delovanja. Zakon o zaštiti države, po kome se imala smatrati zločinačkom svaka antimilitaristička i antidržavna propaganda, legalizovao je državni teror; ostavljajući odrešene ruke neposrednim policijskim izvršiocima u razumevanju i primeni ovog zakona. Sve ove mere samo su potvrđivale rešenost režima da istraje u tvrdoj centralističkoj opciji. Stav koji će dovesti do povlačenja hrvatskih poslanika i njihovog odbijanja da sudeluju u daljem radu skupštine.

Teškoće bilo kakvog stabilnijeg političkog dogovora najbolje ilustruje činjenica da je samo za prve tri godine postojanja nove države promenjeno, najčešće veštačkim krizama, deset vlada.

Ministar Alaupović, u odgovoru na Andrićevo pismo, da se naslutiti, nastojaće da ga razuveri da stvari ne stoje tako loše kako mu se to ponekad čini. Andrić će u svome odgovoru prihvatiti, sa vidnom lakoćom, ministrova razuveravanja o njegovim sumnjama („Sumnja nije laka ni lijepa stvar“) u pogledu loših političkih prilika u zemlji.

„Kako da vam zahvalim na pismu kolje me je obradovalo i okrepilo? Pisao sam vam u jednom teškom času kada se čovjek obraća samo najbližem i najmilijem. Taj čas je davno prošao ali kao njegov odjek sad mi dolazi iz daleka uvjerenje o Vašoj nepromjenljivoj dobroti i veličini duha.“

Iako umiren i razuveren u svojim sumnjama, kako to tvrdi u pismu Alaupoviću, aprila sledeće godine, iz Graca, svojoj prijateljici Zdenki Marković, Andrić će ponoviti svoja strahovanja o pogoršavanju političkih prilika u zemlji, izražavajući želju da i sam sudeluje u raspletu njene krize.

„Ali što me još uznemiruje to su prilike u zemlji. Jugoslovenska kriza je blizu vrhunca; sve što je zla i nevaljala diglo se i uzavrelo. Pokatkad ne mogu da izdržim; banuću jednom u sav taj haos i baciti se svom težinom kao 1912. Ujedinjenje valja provesti ponovo, ono prvo je, bar za Zagreb, bilo prejevtino, a platićemo ga ili mi ili taj Radić i fukara koja je oko njega kao rulja seoskih pasa oko slepca.“

Andrić, kao što znamo, neće banuti „u sav taj haos“ kao što je to uradio, kao jedan od kolovođa đačkog štrajka u Sarajevu, u zimu 1912. U međuvremenu, desile su se vidne promene u njegovom poimanju ličnog angažovanja i njegove svrsishodnosti; promene koje je mnogo ranije uočio Crnjanski. Kada ga je ponovo sreo u Beogradu, Crnjanski će se prisetiti da je Andrić, u prethodnom susretu, u Bolnici milosrdnih sestara, u Zagrebu, „bio tada crnji, bolnijeg osmeha i nemilosrdniji prema nepravdi“. Primetiće da se još tada Andrić bio odrekao uloge da ma koga „vodi“ ili ma šta „pokreće“.