Naštimovani orkestar

Na poslednjem koncertu Beogradske filharmonije u petak na „Kolarcu“ slušala se muzika koju je komponovao Čarli Čaplin. Izvođači su bili violončelista Tomas Bekman, specijalista za ovaj program, pijanistkinja Kajoko Macušita Bekman i orkestar Filharmonije, a dirigovao je Vladimir Milić. U drugom delu koncerta prikazan je Čaplinov nemi film Skitnica uz originalnu muzičku pratnju solističkog para Bekman i Macušita. Očigledno, Beogradska filharmonija nije onakva kakva je doskora bila – i dobro je što nije.

Promena je uočena dolaskom pijaniste Ivana Tasovca na čelo Filharmonije i maestra Uroša Lajovica na mesto šefa-dirigenta, mesec dana pred kraj sezone 2000/ 01. Program i način rada koji su oni tada najavili prokomentarisani su kao neuobičajeni i neostvarljivi za naše prilike, da bi se, vrlo brzo, pokazalo da su nepoverenje i bojazan bili neopravdani jer je samo trebalo promeniti dotadašnju praksu. „Program koji je prve sezone smatran senzacionalističkim sada se doživljava kao standard“, kaže Ivan Tasovac u razgovoru za „Vreme“, pa nikome nije bilo ništa čudno što su ovu koncertnu sezonu otvorili Tiger Lillies, londonski trio van svih kategorizacija, koji je sa sedam instrumenata i dva glasa spojio operu i pank. „Nacionalna Filharmonija ima istu ulogu kao i Narodni muzej: da neguje proverene vrednosti, i što se tiče programa i solista“, smatra on i nastavlja: „Filharmonija nije mesto gde će se neko obučavati – što ne znači da ne podržavamo mlade umetnike. Krajem marta gostuje Kloe Henslip, četrnaestogodišnja violinistkinja, internacionalna zvezda koju je britanska štampa proglasila najuzbudljivijim događajem od pojave Najdžela Kenedija. Procentualno gledano, u našem programu ove sezone dominira muzika XX veka, ali ona koji ima publiku. Naravno, odustali smo i od one oveštale varijante: uvertira, koncert, simfonija. Tako se više ne komponuje program.“

FILMSKA PRIČA: Nova uprava zatekla je zgradu Beogradske filharmonije u kojoj su ženske gerderobe smeštene u podrumu bez svetla, izlivenu kanalizaciju, vlagu, bez ventilacije, grejanja, bez instrumenata, poslednja ozbiljno planirana sezona bila je pre 11 godina, dve godine se radilo bez šefa-dirigenta… Ova poslednja stavka prva je rešena. Priča o pregovoranju Tasovac–Lajovic zvuči filmski a po Tasovčevim rečima tekla je ovako: „Jedna od prvih stvari koje sam uradio čim sam ušao u Filharmoniju bila je da telefoniram maestru Urošu Lajovicu, koga sam izuzetno cenio kao sjajnog dirigenta i velikog pedagoga. Rekao sam mu: ‘Ja sam danas postao direktor Filharmonije, hoćete vi da budete šef-dirigent?’Na to je maestro imao potpuno spontanu reakciju – ‘to ne dolazi u obzir, zbog termina, zbog svega’. Bio je tada u Beču, ali je sutradan putovao za Ljubljanu. Kada sam rekao da ću sutra u podne biti u Ljubljani, on mi je uzvratio da je nemoguće, zbog viza. Seo sam u autobus, putovao 16 sati, uspeo da na granici dobijem vizu i u podne smo i on i ja bili u hotelu. Razgovore smo završili oko dva po ponoći, nastavili ih sutradan i posle toga se rukovali.“

Zgrada i sala Beogradske filharmonije će nakon rekonstrukcije započete u julu 2002. godine biti otvorene 13. jula, povodom osamdesetogodišnjice nastanka Filharmonije. „U evropskim okvirima to će biti jedna od najakustičnijih dvorana za snimanje. Dobićemo 250 mesta u gledalištu i ne sasvim dovoljan prostor za naš orkestar, ali je blizu dovoljnog. Biće to odličan, ekskluzivan prostor za koncerte, predavanja, majstorske radionice.“ Cela ova sezona je nazvana „Rekonstrukcija“, naravno ne samo zbog građevinskih radova. „Bitnija je rekonstrukcija duha“, kaže direktor Filharmonije, „jer ćemo dobiti nov prostor, ali je pitanje kakvim ćemo ga sadržajima napuniti. Znate, kada se u Beogradu pojavi umetnik izuzetnog renomea, evo problem mi je da izaberem nekog iz ove sezone, recimo Fransoa-Rene Dišabl, koji će 27. februara održati ovde jedan od samo 15 koncerata u okviru svoje oproštajne evropske turneje, zbog kojeg dolazi i TV Arte, dakle kad Dišabl svira u štali, ta štala postaje Karnegi hol. Eto, takav je moj odnos prema građevinskoj rekonstrukciji, mnogo više sam okrenut programima.“

Na pitanje kako stranci reaguju na novitete iz Beogradske filharmonije, Tasovac odgovara primerom: „U sedmici kad je trebalo da diriguje u Beogradu, Karen Kamenšek je imala premijeru u Berlinu, pa ipak je dva puta dolazila ovamo da spremi orkestar. Na programu je bio Barberov violinski koncert br. 1, koji se inače retko izvodi. U jednom trenutku avion kojim je letela nije mogao da sleti u Beograd zbog magle, vraćen je u Beč, pa je Kamenšekova vozom došla u Beograd. Rekla je da to nikad ne bi uradila da joj se nije dopalo kako svira orkestar. Ili, drugi primer. Isti koncert smo pomerili s petka na subotu, ali je Sretenu Krstiću, našem solisti, tada bio zauzet termin. Javili smo svim našim partnerima faksom da nam treba solista za taj koncert, bez mnogo nade, i – dobili smo nekoliko ponuda, pa nismo mogli da izaberemo za koga od vrhunskih umetnika da se odlučimo. Svirao je Reno Kapison, u ovom trenutku zvezda evropskog ranga.“

Beogradska filharmonija sama organizuje koncerte, a od cele produkcije samo tri koncerta su realizovana sa Sava centrom. „Razlog je i ekonomske prirode, ne samo stručne: u startu smo smanjili troškove za 15 do 20 odsto, koliko drugi uzimaju za svoj rad, a i zato što niko na ovom tržištu ne može da postigne bolju cenu od nas. Ako imamo preko 60 programa ove godine, to znači da bez ikakve konkurencije imamo najveću produkciju u zemlji. Iduće godine ćemo pored šefa-dirigenta imati stalnog gostujućeg dirigenta, to će biti Šuja Okacu iz Japana, a i rezidencijalnog kompozitora, gospodina Zorana Erića, koji će pisati specijalno za nas, što se dešava prvi put u istoriji bilo kog našeg orkestra. A spremamo još neka iznenađenja.“ U popodnevnim časovima, dok razgovaramo, u Filharmoniji je puno kao na drugim mestima u podne. Tasovac hvali saradnike, kaže da bi bilo lakše da je više organizatora, a na primedbu da deluju kao da im lako ide preporučuje da o tome porazgovaramo sa njegovom suprugom i sa ukućanima ostalih zaposlenih.

KRITIKA, DRŽAVA I NOVAC: Problema sa prodajom ulaznica nema. „Ali nemojte da mislite da nas je javnost oberučke prihvatila. Jedan broj kritičara prošle godine nikako nije mogao da shvati zašto u inventuri XX veka nije samo muzika XX veka, zašto u popularnom ciklusu ne sviramo svako veče Malu noćnu muziku i zašto u klasičnom ima izleta i u romantizam i u XX vek, iako smo jasno objasnili da se ciklusi zovu po onim delima koja procentualno dominiraju. Nismo hteli da pravimo rezervate, nego da jednim delom osvetlimo drugo. Ove godine smo zato cikluse nazvali žuti, crveni, plavi, i prijatno sam iznenenađen da se niko od kritičara nije našao da me pita zašto Hajdna sviramo u žutom, a ne u plavom. Ali ima dosta do kraja sezone, možda će se neko i setiti“, ironičan je Tasovac. „Ne bih voleo da kritičari ‘Politike’ i ‘Blica’ prestanu da pišu. Jer otkako su ukinuli Čkalju na TV-u, u ovoj tužnoj svakodnevici jedino čemu muzičari u orkestru mogu da se nasmeju to su te kritike. Ima još nešto: deo naše javnosti ne shvata specifikum orkestra. Ne vide da je orkestar skup pojedinačnih sjajnih muzičara. I zato, kad dođu strani dirigenti, solisti, sva je pažnja na njima. Za mene su događaji sezone sjajni, orkestarski muzičari, sjajna sola, briljantni delovi grupa, a to je najveći rezultat rada i profesora Lajovica i celog menadžmenta koji je u funkciji orkestra.“

Finansijsku konstrukciju prošle sezone čini 30 odsto državnog novca, 25 odsto prihod Filharmonije i ostatak sponzori. Ivan Tasovac kaže da se ispostavilo da Filharmonija nikada nije bila tretirana kao nacionalna institucija, iako je formalno to bila. Zato sve vreme pregovara i sa Vladom i sa sponzorima i sa svima ostalima, da definišu šta je to što, osim kvaliteta, Filharmoniju izdvaja od svih drugih orkestara i tvrdi da je to finansiranje. „Grad nam je u ove dve godine dao 320.000 dinara, a SMIP i pored učešća stranih umetnika i naših gostovanja u inostranstvu nije dao ništa. Pitam se po čemu smo mi onda nacionalna institucija. Mogu da objavim da se zovem Brus Vilis, ali bi nekako to morao i da argumentujem“, kaže Tasovac i nastavlja: „Ministarstvo kulture se trudi, ali Grad, Ministarstvo finansija, razni trezori i ini nemaju kulturu kao jedan od prioriteta, ako zaboravimo najavljeni koncert Rolingstonsa. Mislim takođe da je neophodan ozbiljan politički, ako hoćete i partijski dogovor na nivou Grad–Republika–Savezna država – po pitanju finansiranja svih nacionalnih institucija, kao i odluka da li političari smatraju da je ovoj zemlji potreban jedan orkestar evropskih uzusa i značaja.“

Od finansijske podrške zavise gostovanja, a prošle godine dva putovanja u Italiju, u Sloveniju i Austriju platio je organizator turneje. „Takvim poslovanjem mi nismo konkurentni. Ali, ako smo prošle godine uspeli da na komercijalnim osnovama izađemo u neki evropski okvir, sada kad imamo i garancije države da će pomoći, možete misliti gde ćemo sve otići.“ Odlukom japanske vlade, u julu 2002. godine, orkestru Beogradske filharmonije dodeljena je donacija u vrednosti od 420.000 dolara, zahvaljujući kojoj će do kraja ove sezone, prvi put u istoriji ovog orkestra, biti nabavljeni novi instrumenti za stotinak muzičara. Na pitanje da li novac dolazi njegovom zaslugom, Ivan Tasovac odgovara: „Pa jeste, ali nije ovde poenta u tome ko je uradio, poenta je da je nešto urađeno. Potpuno je nemoguće da u kolektivu kakav je orkestar bude nešto urađeno a da u tome nisu učestvovali svi. Naravno da ja to radim svim srcem, zbog obima posla ja sam u ovom trenutku prestao da držim koncerte, a to je moj život. Rekao sam da ću ovaj posao raditi tri godine, i treba razmišljati o vremenu kada ću završiti ovaj posao i kada ću se vratiti sviranju. Ništa neće stati kad ode Tasovac ili bilo ko. Filharmonija je apsolutno jača od svega toga.“