Nakon čuvenog serijala Matriks sa pažnjom se očekivala sledeće filmska bravura od ingeniozne i mistifikatorski povučene braće Vačovski. A ispalo je ovo. Reč je o ostvarenju V kao Vendeta koje se odnedavno prikazuje u nekoliko domaćih bioskopskih sala, u produkciji i po scenariju čuvene braće dok je pešadijski posao režije poveren šegrtu Džejmsu Mektigu. Kruna uvodnih referenci predstavlja podatak da je scenario nastao po strip predlošcima slavnog Alana Mura. Zabava je tebalo da može da počne.
Kao prvo, film su očigledno pravili ljudi zadovoljni sobom. Naime, ostvarenje kao što je Matriks se desi, ne jednom u karijeri, već jednom u čitavoj generaciji. Kada te strefi takav uspeh na samom začetku kreativnog života, kao što se to desilo braći Vačovski, onda možeš samo da promeniš ime ili da se penzionišeš. U njihovom poslednjem projektu nema onog pozitivnog grča, ambicije, stremljenja, straha, ludila koje te tera da voliš ili mrziš neki film. Da parafraziram Barikoa: Da bi bio dobar bokser moraš da budeš gladan nečega, bilo čega. Ta trutovska pozicija Braće provejava kao naročita vrsta neiskrenosti. Radnja filma je smeštena u London koji je, ni krivog ni dužnog, u neodređenoj ali bliskoj budućnosti, ophrvala apokalipsa civilnog društva izazvana još jednom verzijom antiutopijskog totalitarnog košmara orvelovske inspiracije. Heroja i borca protiv Zlog Režima nalazimo ispod maske koja asocira na Gaja Fouksa, katoličkog disidenta, koji je uhvaćen u pokušaju da ubije kralja Džejmsa Prvog i digne u vazduh Britanski parlament 5. novembra daleke 1605. godine. Naš junak, kratko označen slovom V, želi da na pomenuti datum izvrši ono što njegov predak po neposluhu nije uspeo. Ostatak filmskog dela priče, režija, gluma, specijalni efekti i ostalo sasvim je korektan i apsolutno beznačajan. Zanimljiviji, politički deo cele stvari ima dva aspekta: jedan tradicionalni i drugi savremeni.
Osnovni problem što se film doima krajnje detinjastim jeste što su se oblici političke paranoje drastično promenili od kada je Orvel pisao svoje knjige pa i od kada je Mur pisao stripove. Ili, konciznije: 1984. je davna prošlost. Model jednopartijske diktature u kojoj izvršna vlast sprovodi totalnu socijalnu represiju uz pomoć sile i medijskih manipulacija je zastareo, pa, koliko Če Gevara i Sid Višes zajedno. Ta vrsta diktature još postoji na par skrajnutih mesta na svetu kao što je Severna Koreja (ne mogu da se setim još jednog primera) i predstavlja bezazleni arhaizam. Nije da je tim ljudima koji žive pod tim sistemima kao u banji; bezazlenost nije materijalne, već ideološke prirode. O čemu se radi? Ta vrsta represije je prepoznatljiva i izaziva jednoznačne emocije. Prema njoj se lako i moralno i politički odrediti. Daleko opasnije su one diktature koje se za svoje ciljeve služe sredstvima demokratije. Primer za to je, recimo, Meksiko u kome je jedna partija uz pomoć lažiranja izbora i kontrole medija bila na vlasti preko 70 godina, pa i Srbija za vreme Miloševića. Preteravši u kićenju autori ovog filma su ikonografijom prve vrste diktature hteli da prikažu drugu, i u tome, u najmanju ruku, omanuli. Još jedan primer za zloupotrebu demokratskog legitimiteta, ovaj put ne prema svojim već prema građanima drugih zemalja, jeste američka intervencionistička politika, što nas vodi do sledećeg tematskog kruga kojim se V kao Vendeta bavi, a to su reminiscencije na savremena politička dešavanja. Film ih je, zapravo, prepun. Krenimo redom: ptičiji grip, napadi u podzemnoj železnici, „Američki rat“, sistematski progon homoseksualaca i muslimana, beskrupulozne farmaceutske kompanije, konzervativni glasnogovornici koji svesno kultivišu atmosferu straha, televizijski kanali opsednuti terorom i mržnjom, zloupotreba religije za ukidanje ljudskih prava, jasne aluzije na Abu Graib i reference na Irak i Avganistan, uz već standardne aluzije na epidemiju side i nacizam, lista ide dalje. Ali, stvar je u tome što to nije ništa drugo i ništa više od liste. Napraviti aluzije i pomoću njih proizvesti neko značenje su dve posve različite stvari.
Strip živi od jednostavnih moralnih podela, tu je uvek jasno ko su „dobri“ a ko „loši“ momci. Onaj ko u kontekstu savremene politike upotrebi ovu dihotomiju ispašće u najboljem slučaju smešan. Ovaj film, napravljen po stripu koji se bavi političkim alegorijama, ne pruža zadovoljstva nijednog od različitih svetova koje spaja: previše komplikovan i zapetljan da bi bio dobra, akcijom nabijena, stripovska avantura, dok s druge strane previše jednostavan i naivan da bi bio dobra politička kritika. Dva minusa daju plus samo u matematici. U filmu, stripu i politici najbolje se držati onoga što radi, dakle: laži, maži, al’ nemoj da šaraš.
