Muzika reči

Nema dobrog pisca kome ritam rečenice i muzika reči nisu jednako važni koliko i njihovo značenje. Mirko Kovač je, svojevremeno, izjavio da je dugo tragao za imenom junakinje svog remek-dela Životopis Malvine Trifković. Bila mu je potrebna patina koja prekriva to ime, Malvina, njegov zgasli sjaj, njegova neužurbanost i neagresivnost, koji tako savršeno prijanjaju uz junakinju da je, naprosto, na tom mestu i u toj knjizi, nezamislivo bilo koje drugo ime. Danilo Kiš svedoči o tome da ni sam ne zna koliko je puta, u Bašti, pepelu, preradio opis šivaće mašine svoje majke (singerica), sve dok se, kroz reči, kroz njihov ritam, izbor, spoj, kroz taj opis, nije začulo kako metalna konstrukcija mašine stenje, kako sa svojim elegantnim lukovima nalik lukovima mosta, cvili pod teretom, kao što zacvili most kada kompozicija prelazi preko njega. A kada Teofil Pančić svoju knjigu naslovi Blesava pevačica, na delu je čisti zvuk reči praćen maglovitom asocijacijom na Joneskovu Ćelavu pevačicu. Ta dva naslova ne upućuju ni na šta izvan sebe, oni svoje značenje ne nalaze u nekakvom svetu koji bi im prethodio i u kojem su ćelave i blesave pevačice pojava svakodnevna, kao Mekdonalds, na primer, već svoj smisao zadobijaju tek u uzajamnom odnosu, kao dva notna znaka koja se nadovezuju jedan na drugi i, stapajući se, prave kompoziciju.

Kada u svojoj knjizi Muzika od ma čega (Arhipelag 2010) kompozitorka Ivana Stefanović opisuje kako rešava zadatak da, polazeći od pesme, ili pesama – u ovom slučaju pesama Jovana Sterije Popovića – napravi kompoziciju, kriterijumi prema kojima se orijentiše zapravo su muzičke prirode. Ona je najpre razočarana Sterijinim poezijom jer je naletela na njegova rodoljubiva sočinjenija: „Neke su pesme bile veoma dugačkog i tromog i razvučenog tempa, a metar je skakao od kratkog do veoma dugačkog, skoro proznog. (…) Bilo je previše patetično iskrenog rodoljublja, ali i prilične raspričanosti, malo rasplakanosti i zamrljane misaonosti. To u muziku ne ulazi“ (str. 160-161). Vodeći se, dakle, muzičkim kriterijumima, ili, barem, stavljajući ih na prvo mesto, kompozitorka lako prepoznaje šta ne valja. Rodoljublje, već po definiciji raspekmeženo i raspilavljeno, prethodi pesmi i muzici. Otadžbina i lepa osećanja prema otadžbini pretpostavka su kojoj umetnost treba da da formu, da ih nekako učvrsti, da iz njih izvuče uzvišenost i šta sve ne, a učinak tog poduhvata nužno je „zamrljana misaonost“. Rodoljubiva osećanja nisu umetničkog reda. Ipak, kompozitorka nastavlja da čita Sterijine pesme i, premda obeshrabrena i već na ivici odluke da digne ruke od svega, nailazi na pesmu Nadgroblje: „odjednom se pojavljuje ono što u drugim pesmama nisam našla. Pre svega pulsacija, ritam, damaranje, čegrtanje, koračanje…“. (str. 161-162). Potom sledi tekst u kojem kompozitorka otkriva sve ono što pesnik ne mora da zna da bi napisao sjajnu pesmu, ali što svaka sjajna pesma mora da sadrži, naime – muziku. U pesmi se, najednom, čuju perkusionisti, ženski i muški glasovi, slova praskaju na sve strane, dominiraju suglasnici „š“ i „č“, reč „želiš“ šušti i rasprskava se u svom, istovremeno čvrstom i nežnom zvuku koji, opet, priziva njeno maglovito značenje. Pesma će otkriti svoju smirenost i svoju uznemirenost, u njoj će da se prepletu svetlo i zatamnjeni delovi, u njoj će da se začuje hor, a perkusije će obezbediti „produženo onomatopejsko trajanje zvučnih suglasnika“ (str. 163). Ali ko god bude tražio muziku u ovim redovima, onu muziku koju Ivana S. proizvodi kao kompozitorka, promašiće čitanje, jer njena muzika nije u ovim redovima punim muzike, već u njenim kompozicijama. Nebitno je što ovu knjigu piše kompozitorka. Bitno je što je ispisuje osoba sa sjajnim osećajem za jezik.

U ovoj knjizi Ivana Stefanović prikupila je svoje tekstove o muzici, ali i ne samo o njoj, koje je ispisivala i objavljivala u poslednjih dvadesetak godina, s tim što su neki nastali u vrlo egzotičnim, ili makar udaljenim krajevima sveta (Damask, Šangaj, Ankara, Jerevan, Njujork…). Ima tu i putopisnih zapisa, i brzih osvrta na nečiji život, ili nečije delo, ima manje ili više iscrpnih analiza muzičkih dela, ima prigodnih tekstova, ali ima i tekstova koji svojom lucidnošću, nenametljivo, dostižu filozofsku refleksiju. „Intimni rituali“ (str. 78), tekst o zvučnoj instalaciji Branislave Stefanović, jedan je od takvih. Da biste slušali muziku potrebno je da uđete u staklenu kapsulu koja se nalazi u staklenom foajeu zgrade u veoma prometnoj (dakle dinamičnoj) beogradskoj ulici. Dok slušate repetitivne zvuke muzike slične ambijentalnoj, dakle nešto svakako neužurbano, u dinamičkoj gradaciji kako se ide prema kraju kompozicije, vi, naravno, vidite sve šta se događa napolju, ali zapravo ništa nije onakvim kakvim ste navikli da jeste jer vaša su čula raspolovljena, vaša je percepcija, barem u početku, zbrkana, odmaknuti ste od stvarnosti čije su jedinstvo i nepromenljivost obezbeđivala upravo vaša harmonično usklađena čula (zvuk onoga što vidite odgovara upravo tome što vidite, kloparanje tramvaja odgovara slici tramvaja, udaranje potpetica odgovara slici žene na visokim štiklama, dečiji smeh odgovara prizoru dečije igre): pod uticajem i utiskom muzike, ali mesta na kojem ste (staklena kutija), menja se i vaša percepcija. Jer, gledate ono što nije praćeno zvucima koje očekujete da ćete čuti. Istovremeno, i vi ste izloženi pogledima prolaznika (kao ribica u akvarijumu). Tu Ivana S. ponovo pokazuje svoj literarni dar u opisima grada pod snegom, ali i refleksivnu sposobnost u kojoj, samo u nekoliko oštrih zapažanja, pokazuje kako se stvarnost udvaja, kako reaguju čula koja nisu upućena na istu vrstu stvarnosti, odnosno kako se uloga slušaoca i gledaoca menja s obzirom na mesto posmatrača i izmenjenu auditivnu kapsulu. Ne samo, dakle, da kompozitorka Ivana Stefanović ume da čuje i da proizvede muziku (to znamo), već ume da čuje i proizvede muziku reči. Što je nešto sasvim drugo.