Vojvođanska pozorišta još su najbolji i najživlji deo domaće teatarske scene, što se videlo i na pokrajinskom festivalu
Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine nema onaj „belosvetski“ art-glamur Bitefa niti nacionalnu/regionalnu prestižnost Sterijinog pozorja, ali je manifestacija koja svake godine, bez velike medijske buke i pompe, pruža manje ili više relevantan (to već zavisi od uspešnosti sezone, a bar toliko i od suvislosti selekcije) presek onoga vrednijeg u teatrima severno od Dunava i Save.
Još jedna osobenost ovog festivala je da domicilom nije statičan, nego „luta“: svakih nekoliko godina drugo pozorište i drugi grad su mu domaćini. Poslednjih godina bila je to Kikinda, onih pretposlednjih Zrenjanin… Jedino se, kanda iz razloga „decentralizacije“, ne dešava da to bude Novi Sad, kao glavni gr… uh, pardon, administrativni centar Pokrajine, nemojte me odati strašnom Ustavnom sudu. Kako god, od ove godine domaćin je Subotica, odnosno tamošnje Narodno pozorište.
Nije nevažno napomenuti još dve stvari glede konteksta. Prvo, u poslednjih nekoliko sezona beogradska pozorišta doslovno venu, a neka i kopne; produkcija nije valjda ni petina one do pre četiri-pet godina, a većina najrelevantnijih prestoničkih teatara ostala je bez snažnih autorskih ličnosti koje bi ih vodile, i koncepcijski luta od nemila do nedraga, ili već i pijano baulja sudarajući se sa sopstvenom senkom (Narodno pozorište, recimo, još vida rane od pohare konstantinovštinom, JDP se bori za vazduh, BDP kao da više ni nema raspoznatljivu koncepciju, dočim je „postkokanovski“ Atelje 212, koji je sada svojevrsna samoupravna utopijska arkadija za glumce, preuzeo nekadašnju koncepciju BDP-a, a nema veze i niko se ne uzbuđava što njemu to uopšte ne stoji, etc.); istovremeno, vojvođanski teatar, a naročito ključna pozorišta u Novom Sadu i Subotici, doživljava veliki kreativni uzlet u svakom smislu, a ni obim produkcije nije mu bitno smanjen! Da se ne radi o istoj državi, istom sistemu i manje-više istoj besparici, čoveku to možda i ne bi bilo čudno. Ovako, daje mu misliti. Čak je i ista stranka bila do juče (Beograd) ili je još (pokrajina) na vlasti i, da se ne lažemo, presudno odlučivala o parama i „kadrovima“. Eto šta učini kleta, možda „neoliberalna“ ali pre će biti naprosto neoprimitivna, dosledno antikulturna đilasovština (Dragana, ne Milovana)! Drugo, blago rečeno kontroverzno prošlogodišnje Pozorje nije slutilo na dobro ni za ovu godinu, pa se vojvođanski festival nekako nametao kao preventivno pozorje-umesto-pozorja, makar i krnje. Srećom, to je bar delimično bilo duvanje na hladno: ovogodišnje Pozorje biće, sudeći po selekciji, ipak dovoljno reprezentativno.
Elem, selektor 64. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine Dušan Petrović izabrao je šest predstava za odrasle u zvaničnu konkurenciju, i većinom su to bili „ziceri“ koje se nije ni moglo ni trebalo izostaviti, mada je bilo i iskakanja u jednom ili drugom pravcu. Neoplanta Andraša Urbana, po motivima romana Lasla Vegela i u produkciji Ujvideki Szinhaza, na koncu je od žirija (Darko Lukić, Vesna Ždrnja, Miloš Latinović) dobila „glavne“ nagrade (za predstavu u celini i za režiju), i to je malo kome ozbiljnom i nepristrasnom moglo da bude sporno. O ovoj odličnoj predstavi već smo opširno pisali, pa da se ne ponavljamo… Mada, da sam se ja pitao, kao što srećom nisam – nagradu bi takođe dobio Urban, ali možda još pre za jednu drugu predstavu, samo što nje uopšte nije bilo na festivalu! U pitanju je pametna, precizna, razigrana i subverzivna Koštana srpske drame Narodnog pozorišta Subotica, sa fascinantnom Eminom Elor u naslovnoj ulozi. Teško je shvatiti kako i otkud ovako superiorne predstave nema na festivalu, ali dobro sad, nije lako svetu ugoditi.
Domaćinsko je pozorište ipak bilo prisutno, dapače sa dve predstave. Drama na srpskom izvela je Brak Bet i Bu–a (jbmliga čemu ovaj oblik, ali ja samo citiram) Kristofera Duranga u visprenoj režiji Olje Đorđević, koja uživa kad publika uživa u razigranoj glumačkoj igri i u pametnom razgazivanju „dobro skrojenih komada“ kakav je i ova Durangova porodična alko-drama sa jakim natruhama crnog humora, pravi inteligentan crowd-pleaser, uz postojano odličan ansambl bez slabog mesta, i uz dodatno neodoljive glumačke bravure Minje Peković i Vladimira Grbića. Van festivalskog konteksta – pun, pun pogodak! Ovako, ipak sam morao u sebi da zapevušim: a gde je Koštana, muči me to… Joke, of course.
Drama na mađarskom izvela je Žarijevog Kralja Ibija u režiji Andraša Demetera; meni mahom nepoznat ansambl izvanredno se igrao i besprekorno odgovarao Demeterovoj zamisli da Žarija istovremeno i u potpunosti „ispoštuje“, to jest da nipošto ne liši predstavu svih onih „bezvremenih“ elemenata skarednosti i brutalnosti primitivnog vlastohleplja i služinske pokornosti, a da je istovremeno i aktuelizuje bez dnevnih vulgarizacija za jednokratnu upotrebu. Vizuelno upečatljiva i kontrolisano „prljava“, predstava za dugo pamćenje, uz nadu da će čim prije zaploviti ka jugu, bar do Novog Sada i Beograda, imale bi naše umišljene Vedete, izjedene TV-serijama i drugim porocima Majamija, šta da vide i nauče…
Neka se jave najbolji, koprodukcija SNP-a, Ujvideki szinhaza i Saveza dramskih umetnika Vojvodine, u režiji Zoltana Puškaša, zanimljiv je teatarski eksperiment na temu propitivanja i (ne)prihvatanja Drugosti, bilo nacionalne, seksualne ili koje god, uz nekoliko odličnih uloga (Daniel Husta pre svih!) i zanimljivih scenskih rešenja, mada mestimično i malo nerazgovetan (pa dobro, „postoji“ li taj mladoženja Filipović ili ne, i u čemu je tačno problem s njim?!) što mu ponešto skraćuje domet. Predstavu Molijerovog Don Žuana, u režiji Igora Vuka Torbice i produkciji zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović“ sticajem maleroznih okolnosti nisam video, pa mogu samo da kažem da je među kolegama primljena vrlo blagonaklono, kao jedan od vrhunaca festivala… Na koncu – mada hronološki na početku – Gospođa Olga Milutina Bojića, Narodno pozorište Sombor, režija Gorčin Stojanović: jedan od komada „utuljene baštine“ tzv. građanskog teatra (utoliko i srodnik Marambovih Naših sinova, postavljenih u NP BG u režiji Tanje Mandić Rigonat) koji u novom društvenom kontekstu ponovo punim plućima diše i „igra“: da, jesu skeptici i zakerala verovatno u pravu da je sve to neko pomalo okasnelo ibzenovanje i strindbergovanje, ali šta ste pa očekivali od srpske drame ranog XX veka, ta i samo društvo je kasnilo… To jest, Gorčinov je rediteljski učinak maksimalan, i ovaj kamerni komad o izdajama i strastima više niskim nego uzvišenim i više novčanim nego erotskim jedan je od najboljih trenutaka „mejnstrim“ pozorišta kod nas u ovoj sezoni.
I tako, vojvođanski teatar ne posustaje, daj bože da se tako i nastavi, da i njega ne pogodi kakva đilasovština – demokratska ili pak naprednjačka, sasvim svejedno, to jest mindegy…
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
