Mika Dajmak bio je ličnost rableovska, razuzdani i uvereni hedonista. Rableovskim rečnikom: poguzija, izjelica, masloguzan, popilica, sjajan kuvar i uopšte laf i drugarčina, sasvim nalik na tebe, čitaoče. Otkad ga znam – a to je nekih četrdesetak godina – kuvao je strasno i opsesivno, pa je onda isto tako jeo i pio, sve u društvu dobrih ljudi i lepih žena. Osim toga, pisao je knjige i novinske članke o hrani i vinu; kuvare svih vrsta, male i velike. Počeo je – ako se dobro sećam – od serije recepata koja se zvala Kuvar dva debela novinara, po emisiji koju su imali na TV Studio B mnogo pre ovih novih i postmodernih TV zvezdi. Sledila su Šaputanja iz rerne, u dva nastavka (valjda), pa čitav niz knjižica kojima se broja ne zna, a sve na istu temu. Te jela, posna i mrsna, te šta se sve može skuvati u mikrotalasnoj rerni (ne biste verovali), te Gozba (Symposion), političko-kulinarski pamflet u dva nastavka (Gozba i Praktikum). Vrhunac je bila poslednja (nažalost!) knjiga Viljuškom po ex YU: nadahnut i sistematičan pregled lokalnih kuhinja svih šest republika i dve pokrajine mučene SFRJ, sa usputnim osvrtima na kuhinje naših bivših susednih zemalja, od Albanije do Austrije.
Poseban opus Mike Dajmaka bio je Mali kuvar, koji je donedavno izlazio svakog petka u „Danasu“, prelomljen tako da se može sačuvati za kasnije. Osim – naravno – kulinarske kompetencije, odlike ovog serijala bile su Mikin smisao za humor i sjajan stil pisanja. Povremeno sam mu zamerao da u receptima zanemaruje beli luk i optuživao sam ga da podleže malograđanskom ukusu „nove kuhinje“, koja je čista podvala i hohštapleraj, da vam odmah kažem. Koji bi to kuvar sa Menhetna napravio Mikin proslavljeni i čuveni prebranac, verovatno njegov šampionski recept? Užasnuli bi se, a nama je bilo tako lepo… Prebranac u kome zabrinuto plivaju cele zelene ljute paprike; kol’ko pasulja (belog tetovca) tol’ko luka i još razni misteriozni začini, pa sve lepo prošaputalo u rerni dok se nije napravila ona nežna rumena korica gore…
Uz svako jelo Mika je preporučivao vina. Razumevao se u vina strašno, fakat. Znao je svu teoriju – kakav bouquet, koja robustna oštrina, uz koje jelo ide i onaj zadnji ukus iza nepca, tanin i to – dok smo mi, ignoramusi u teoriji, tek malko natucali praksu. Nama je vino bilo crno ili belo; roze nismo ni pipali, iz razloga higijenskih. Miki je svako vino bilo priča bez kraja. Bio bi postao dobar sommelier, samo kad ne bi morao da pljune gutljaj posle svakog probanja.
Pored svega toga i – uveren sam – zbog svega toga, Mika Dajmak bio je dobar čovek i bio je naš.
