„Mihael Kolhas“: Čovek iz 16. ali i iz 21. veka

“Na obalama Havela, negdje polovinom šesnaestog vijeka, živio je uzgajivač konja po imenu Mihael Kolhas, učiteljski sin, jedan od najpravednijih, ali i najstrašnijih ljudi svoga vremena. Taj neobični čovjek je do svoje tridesete godine mogao služiti kao primjer dobrog građanina i državljanina. U jednom selu koje se i sada po njemu zove imao je majur, na kome se od svoga rada mirno izdržavao; djecu koju mu je žena podarila  odgajao je u bogobojaznosti, marljivosti i vjernosti: nije bilo ni jednog među njegovim susjedima koga nije obradovao svojim dobročinstvom i pravednošću; ukratko, svijet bi morao blagosiljati uspomenu na njega da nije u jednoj vrlini pretjerao. Njegova pravdoljubivost učinila ga je razbojnikom i ubicom.”

Tako počinje pripovetka Mihael Kolhas Hajnriha fon Klajsta (pevod Zeine Mehmedbašić, Biblioteka Dani, Sarajevo, 2004) prema kojoj je u JDP-u Boris Liješević ovog aprila postavio istoimenu pozorišnu predstavu.

Sjajna je Liješevićeva režija i odlična je glumačka ekipa kojoj svojim odmerenim prisustvom na sceni i muzikom veoma značajnom, a nežnijom od Brehtovih songova, doprinosi i Kralj Čačka.

Hajnrih von Klajst (za kog je Kafka napisao da ga oseća kao rod rođeni), bio je romantičar par excellence, vatreniji savremenik Getea i Šilera, ali i Napoleona Bonaparte.Bonaparta je, u istom istorijskom trenutku kao i Klajst, i sam primetio ponešto od onoga što priču o Mihaelu Kolhasu iz 16. veka, napisanu u 19. veku čini tako tragično primerenom i 21. veku.  “Među onima koji ne vole ugnjetavanje mnogo je onih koji vole da ugnjetavaju. Vođe često propovedaju demokratiju, ali praktikuju tiraniju”, Bonapartina je misao.

Mihael Kolhas u svojoj borbi gubi sve ono što mu mogu oduzeti vlastodršci podlo povezani na svim instancama. Oni mu najpre beskrupulozno uskraćuju slobodu kretanja i ubiranja plodova poštenog rada, zatim materijalnu i finansijsku sigurnost, pa mogućnost pravičnog suđenja, onda mu u navodnoj rasejanosti “eto, ups, izvini, greška je” ubijaju ženu, i najzad i nad njim biva izvršena smrtna kazna.

No, što je na izvestan način gore od svega, hrabri i nepokolebivi Kolhas u svom spolja nametnutom sunovratu gubi i samo unutrašnje pravedništvo. Boreći se protiv kabadahija na vrhu piramide vlasti, glavni junak ubija njihove nevine podanike iz podnožja te sociološki svestrano ulepljene društvene formacije. Osim zatečene nepravde koja mu je nametnuta spolja, Kolhas, dakle, i sam uvećava nepravdu – sve što čini on čini slobodnom voljom, baš onako kako se etički integritet pojedinca najtragičnije urušava i gubi od kad je sveta i veka.

Ako podnosimo zlo, ako okrećemo i drugi obraz ili kad nam uzmu kabanicu damo i košulju, mi računamo sa prilično retkom savešću agresora i izrabljivača ili sa postojanjem njihove milosti. Nažalost, u takvim situacijama obično bivamo svedoci demonstracije neosetljivosti zla na metode koje preporučuje hrišćanstvo. Ako, pak, postupimo sasvim suprotno, ako u pravednom gnevu na zlo uzvratimo zlim, ako se i sami prihvatimo silničkih metoda razumljivih vladajućoj sili, čini se da ćemo, čak i u slučaju da pobedimo, naškoditi samo prethodnim zlikovcima, ali – paradoksalno – ne i zlu samom.

Prebacimo za trenutak Kolhasov sindrom pogubne potrage za pravdom u stvarni život i pojednostavimo ga.

Pravo je sistem normi koje propisuje, i u slučaju kršenja, sankcioniše država. Svakodnevno u saobraćaju možemo videti da se pešak na obeleženom pešačkom prelazu ili prelazeći ulicu na semaforu,  prosto baca pred automobil ne vodeći računa o tome da je zeleno i za automobile koji skreću. Vozači su u oba slučaja dužni da propuste pešake, ali na to se mnogi ne obaziru.  Naprotiv, što robusniji automobil, to veća bahatost vlasnika željnog takmičenja sa sličnima i maltretiranja slabijih.

Zar pešaci to ne znaju? Zar decu ne učimo da gledaju levo i desno kad prelaze ulicu, čak i kad je prelaze na mestu koje im daje apsolutnu prednost? Zašto se onda pešaci u zrelim, pa i poznim godinama tako samoubilački ponašaju u saobraćaju? Zato što su umorni od ponižavanja i nepravdi, od zamršenih procedura i prikrivenih političkih i ekonomskih smicalica koje su uvek na njihovu štetu, zato što su željni konzumacije barem nekog jasnog, neupitnog i neotuđivog prava, barem prava na pešački prelaz!

“Čekajte, stanite, možete biti povređeni, možete platiti glavom!”, dovikuje razum za tim osobama. Osobe, pak, baš kao Mihael Kolhas, srljaju:

“Neka platimo! Barem će nesavesni odgovarati, makar malo, makar pred sudom koji sami kontrolišu! Bićemo martiri nepravne države, bićemo nevešti uzori budućim, pametnijim pobunama!”.

“Ne, ne ide to tako…!”, ali glas razuma gubi se u buci saobraćaja, a preživeli pešaci žure u pozorište u kom glumci pod sigurnom rediteljskom rukom Borisa Liješevića udešavaju radnju prema reči, a reč prema radnji, kako im je Hamlet odavno preporučio.

Mihael Kolhas ne prekoračuje granice prirode, on jeste njeno ogledalo koje vrlini pokazuje njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a današnjem pokolenju i samom biću sveta njegov oblik i otisak.