Neposredno pred ovogodišnji beogradski Sajam knjiga objavljena je prva knjiga Vojislava Bešića, roman Gringo, u izdanju Korneta iz Beograda. Vojislav Bešić, za prijatelje Beške, danas je stomatolog i pisac, a mnogi ga pamte kao osnivača novotalasne grupe Bezobrazno zeleno, u kojoj je bio kompozitor, gitarista i pevač – objavili su jednu kompilaciju i jedan samostalni album. Od 1992. do 1995. živeo je u Pragu gde je pisao i radio kao DJ. Po povratku u Beograd osnovao je bend The Glissers, u kom su, između ostalih, bili i Margita Stefanović, Branko Isaković i Marija Mihajlović. Objavili su jedan CD. U Njujorku je živeo i radio od 1996. do 2006. Sve vreme je pisao kratke priče na srpskom i engleskom jeziku i objavljivao ih u „Omladinskim novinama“, „Fanzinu Studentskog kulturnog centra“, češkom književnom časopisu „Traphika“, a kanadski magazin „Mi“ objavio je pet njegovih priča. Sada priprema zbirku kratkih njujorških priča. U leto 2005. godine otišao je u Meksiko gde je volontirao za D.I.F. – meksički pandan Lekara bez granica. Nekoliko meseci živeo je i volontirao u Matamorosu, u samostanu Santa Rosa de Lima, u kom je čak uspeo da opremi i otvori stomatološku ordinaciju za siromašne. Roman Gringo je Bešketova priča o životu u Matamorosu – o Meksiku, ljubavi i usamljenosti.
„VREME„: Konačno, prva knjiga vam je izašla iz štampe…
VOJISLAV BEŠIĆ: Kada sam uzeo u ruke svoju prvu knjigu, bio sam ushićen. Onako presrećan sam je okretao i mirisao. Zažmurim, prinesem je nosu i duboooko udahnem. Miris friške knjige. Moji prijatelji – Mikica Bobić, Biljana Cincarević i Marko Mamuzić su pisali recenzije, zajedno sa Dudom Lakić, koja je i govorila na promociji… Kada si poznati pisac, onda se valjda ljudi otimaju da ti napišu recenziju, ali kada si neko kao ja, stvar je drugačija, jer čak i prijateljima mora da se dopadne tekst da bi pisali o njemu. Veliki mi je kompliment što se Gringo sviđa ljudima…
Izdati prvu knjigu u mojim godinama, a četrdeset devet mi je, i u zemlji gde nisi bio dugo, to je kao da si pao s Marsa. Dve godine sam pokušavao da izdam Gringa. Onda su došli moji prijatelji i svi su pomogli koliko su mogli. Bez njih ničega ne bi bilo. A moja ekipa je „iz osamdesetih“, tako da je možda promocija ličila na vremeplov. Svi su bili inspirisani. Plan je bio da Tasa Uzunović i Biljana Mišić jednostavno pročitaju po dva odlomka iz knjige. A onda su krenuli da kreiraju. Sami su birali delove i čitali ih naizmenično, po nekoliko rečenica svako. Napravili su dinamičnu interakciju. Mi smo ih nemo pustili da prave svoj performans. Ispalo je odlično. Promocije knjiga su obično najdosadnija stvar na svetu. Mi smo pokazali da ne mora da bude tako. Na kraju smo Pera Ložač i ja džemovali na njegovu stvar Ljubav nema kraj, koja se uklapala i u tematiku.
U prologu ste objasnili kako je Gringo nastao tako što ste pokušali da prevedete Citadelitu, svoj meksički dnevnik, s engleskog na srpski?
Za prva tri meseca u Srbiji sam preveo samo 30 strana. To je izgledalo katastrofalno. „He entered the room“, prevodio sam kao „On je ušao u sobu“, umesto pravilno – „Ušao je u sobu“. Ne zvuči kao da je „big deal“, ali kada imaš puno tih začkoljica, onda ti tekst zvuči šturo, gubi se prirodni tok radnje. Davao sam prijateljima da čitaju, vide da nešto nije u redu, ali ne znaju šta. Ja, inače, pišem kratke priče, ovo mi je prvi izlet u dugu formu. Mislim da mi je konstrukcija rečenice najjače oružje, pa sam vukao na tu stranu. Time sam dizao i spuštao dinamiku romana. Svoj pokušaj prevoda sam obrisao i ponovo napisao knjigu na srpskom. Glavu po glavu. Knjiga na engleskom je „non-fiction“ po formi. Ova na srpskom je roman. To je velika razlika, iako je radnja ista. Naravno da sam i emotivno ponovo prolazio kroz sve. Ostao sam u vezi sa sestrama iz Santa Rose de Lima. Kad se svinjski grip pojavio u Meksiku, svaki dan smo se dopisivali. Normalno, one su bile u prvim redovima, sa maskama raznosile humanitarnu pomoć po zabitima Tamaulipasa.
Na promociji ste na pitanje – po čemu se razlikuje biti siromašan u Meksiku i biti siromašan u Srbiji, dali zanimljiv odgovor…
Kada sam se posle mnogo godina vratio na rodnu grudu, otišao sam da se prošetam po Dorćolu. Prvo što mi je upalo u oči bilo je da su svi na ulici namršteni. Tamo ispod Prve, deca na velikom odmoru, a svi nešto ljuti. Prijatelj je pokušao da to objasni ekonomskom krizom i devedesetim godinama. Ja sam bio u jednom od najsiromašnijih delova Meksika. Nisam video nijednu tuču ili svađu. Ljudi imaju osmeh na licima. Stalno izmišljaju razlog za veselje. Na primer, dođe uragan, pobije im stoku i poruši kuće, a onda oni slave što je uragan prošao, više nije tu. Kada Meksiko pobedi u fudbalu, svi su na ulicama, igraju i pevaju, ali niko nikada nije polomio izlog. A mnogo su siromašniji od nas. Ne znam zašto je to tako. Za tih 14 godina života u inostranstvu tri puta sam bio u Beogradu. Prvi put sam video ljude kako kupuju benzin u flašama „koka-kole“. Sledeći put sam menjao devize na ulici od muvatora što ponavljaju „Vize, vize…“. Treći put je neki kombi eksplodirao ispred kafića u kome smo bili. Sada se benzin prodaje na benzinskim pumpama, a pare menjaju u bankama. Postoji sistem koji je daleko od idealnog, ali je sistem, kakav je – takav je. Nijedan sistem nije idealan. Malo optimizma ne bi smetalo našem narodu.
Ovde je čudno i prava retkost da neko bude volonter, „one–man humanitarni radnik„…
U južnom Teksasu sam video Dentists Who Care i pokupio im foru. Što ne bih ja to napravio u Srbiji? Ali, potrebni su mi sponzori za to. Mnogo njih. Treba mi specijalizovani autobus sa agregatom za struju, dve stomatološke stolice, kompresorom i svom opremom. Projekat će biti održiv na duge staze. Tim već imam – psiholog kao koordinator, oralni hirurg, sestra, šofer i ja, stomatolog. Ne bismo naplaćivali usluge, a radili bismo u izbegličkim kampovima i romskim naseljima. To bi bilo slično onome što sam radio u Meksiku. Još radim na razvoju projekta, ali sam ideju već zaštitio. To je dug proces, za sada znam šta hoću, a videću i kako do tog cilja i da stignem. Neka vrata se otvore, treba samo da pokucaš. Meni bi bilo fenomenalno da odem u, na primer, istočnu Srbiju, u selo gde živi samo pet staraca i da im napravim proteze. Kako će oni da siđu u civilizaciju i još da odu kod zubara? Ja treba da odem do njih.
