Ljudi žele da budu deo nečeg dobrog

Prema istraživanju fondacija „Kalist“ i „Trag“ koje je objavljeno sredinom maja, građani i kompanije Srbije donirali su prošle godine 27 miliona evra za opšte dobro, što je 28 odsto više nego prethodne godine. Četiri ključne teme koje se podržavaju su zdravstvo, podrška marginalizovanim grupama, obrazovanje i smanjenje siromaštva. Kad je prošlog oktobra kompanija Tarket darovala Galeriji Matice srpske 83 umetnička dela, premijerka Ana Brnabić je izjavila da „nema održivog razvoja Srbije bez ovakvog fokusa na kulturu“ i da „primera donatorstva i zadužbinarstva nedostaje da bi društvo bilo drugačije“, što je bio jasan poziv drugima da obrate pažnju i na ovu temu.

DELTA FONDACIJA: Kompanija Delta Holding od osnivanja 1991. godine pomaže mnoge društvene oblasti – nedavno je dobila glavnu nagradu za filantropiju „Virtus“ za doprinos na nacionalnom nivou u 2017. godini. Pre deset godina ova kompanija je osnovala Delta Fondaciju sa ciljem obnavljanja tradicije zadužbinarstva. Prioritet im je da doniraju u projekte koji će trajno doprineti zadovoljenju socijalnih, obrazovnih, zdravstvenih potreba društvene zajednice kao I kulturnom nasleđu. Do danas, realizovano je 3548 humanitarnih akcija, u društvenu zajednicu je uloženo 37,27 miliona evra, a pomoć su dobila 703.304 stanovnika Srbije. Aleksandra Jeličić, zamenica upravitelja Delta Fondacije, kaže za „Vreme“ da je „društvo bez kulture društvo bez smisla, zato što ako se izgubi kulturni identitet, sve što radimo ne bi imalo svrhu. Kad se toj činjenici doda da je zbog objektivne ekonomske situacije ozbiljno ugroženo finansiranje kulturnih institucija i događaja, onda ne treba tražiti previše motiva za pomoć kulturi. To je i potreba, i dužnost, i čast za svakoga ko je u prilici da pomogne.“

Od osnivanja, Delta Fondacija je za kulturu donirala 799.952 evra, što je 4,5 odsto ukupnih donacija. Na primer: pomogli su obnovu Pozorišta „Boško Buha“, Dečji kulturni centar, Galeriju Matice srpske, pomogli su sedam predstava Ateljea 212, Školu za muzičke talente Ćuprija, Omladinsku filharmoniju „Naissus“, Muzej primenjene umetnosti, brojne lokalne centre kulture u zajednicama gde kompanija posluje, podržali su produkciju pet filmova, sedam knjiga i dve muzičke kompozicije, udruženja koja neguju očuvanje tradicije i kulture, kao i brigu o osobama sa invaliditetom… Zbog dugogodišnjih donacija Beogradskoj filharmoniji Delta je stekla status Dijamantskog donatora – pomenimo zadužbinarsku donaciju za kupovinu devet duvačkih instrumenata povodom priprema velike američke turneje, i novčana sredstva za samu turneju 2013. godine. Prošle godine, takođe kao zadužbinarski projekat, Delta Fondacija je poklonila Beogradu skulpturu Odande dovde Mrđana Bajića i Ričarda Dikona, srpskog i britanskog vajara, koja će krasiti buduću pešačku pasarelu između Kalemegdana i Savskog pristaništa. Skulptura je dvodelna, teška je oko pet tona i visoka oko sedam metara.

Aleksandra Jeličić objašnjava da su „davanja ka društvenoj zajednici strateški definisana i planirana prema potrebama onih kojima je naša pomoć neophodna, ali tako da naša podrška bude dugoročno od koristi najugroženijim kategorijama stanovništva. Uvek gledamo da projekat bude održiv, tako da pomoć postigne dugoročne ili trajne efekte. Brinemo i o tome kojoj društvenoj grupi se projekat obraća, pa ako akcija podržava ljude sa margine, one kojima je teže da se izraze u ovom društvu – siromašne, decu, osobe sa invaliditetom – onda je to za nas dodatni argument. Takođe, s obzirom na to da je Delta vodeća kompanija u zemlji, smatramo da treba da pomognemo institucije od nacionalnog značaja kao što su Beogradska filharmonija, Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište i druge slične njima.“

Da li i kako se darodavcu darovanje uzvraća? Aleksandra Jeličić kaže da „s obzirom da je krajnji cilj stvaranje boljeg društvenog i poslovnog ambijenta, darovanje nam se uzvraća uvećanjem društvene vrednosti. Jer, bolje stanje u zajednici u kojoj poslujemo znači bolji poslovni ambijent, bolje okruženje za zaposlene, kupce, decu, što je i cilj našeg društvenog angažmana. Društvena odgovornost mnogo znači našim zaposlenima, ljudi žele da budu deo nečeg dobrog, sigurno je da im više prija da rade u okruženju koje je prepoznato po odgovornom poslovanju, da se i profesionalno i lično razvijaju.“ Jedan od razloga što nema više društveno odgovornih kompanija i institucija i što njihove akcije nisu većeg obima, po Aleksandri Jeličić jeste i praksa da donatorstvo nije popularna tema za medije u Srbiji. „Mediji najčešće svako pojavljivanje fondacije ili kompanije posmatraju kao reklamu i zbog toga veoma nerado objavljuju pozitivne vesti o akcijama i donacijama. Time direktno uskraćuju priliku da se društvu pokaže dobar primer i da neki budući donatori vide kako će biti prihvaćena i tretirana njihova društvena odgovornost. Mi želimo da pošaljemo poruku da brinemo o našoj zajednici i ulažemo u nju radi stvaranja okruženja koje nam omogućuje da rastemo, budemo inovativni i da privlačimo izuzetne ljude.“

foto: pozorište "duško radović"

GOMEX: Pre nedelju dana Zrenjaninci su premijerno videli dokumentarni film Zarobljeno vreme scenariste i reditelja Milana Nikodijevića, poklon tamošnje trgovinske kompanije Gomex. Prethodnog meseca, takođe zahvaljujući donaciji Gomexa, održana je dvonedeljna manifestacija za decu „Pesnička štafeta“, predstavi Mobi Dik beogradskog pozorišta „Duško Radović“ dodeljena je nagrada ASSITEJ Srbija za najbolju predstavu za decu, održan je i Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Inače, Gomex je dugogodišnji stalni donator zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović“ i Sterijinog pozorja.

Šta jednu trgovinsku firmu, koja je regionalni lider u oblasti veleprodaje i maloprodaje robe široke potrošnje i koja postoji 23 godine, motiviše da pomaže kulturi i kakav je njen interes u tome? „Imao sam sreće u životu i uspeo da napravim ozbiljnu kompaniju i da se okružim pametnim ljudima. Rezultat svega jeste neki profit, neki novci koji prevazilaze moje i potrebe moje porodice“, kaže za „Vreme“ Goran Kovačević, direktor Gomexa. „Sve što sam zaradio, zaradio sam u Srbiji, pa je i pošteno da, pored onoga što me zakon obavezuje, dodam i nešto preko toga. Duboko verujem da u našem, srpskom, srbijanskom slučaju, gubitak merila vrednosti predstavlja veći problem od problema u ekonomiji i zato smatram da je ulaganje u kulturu ulaganje u socijalnu infrastrukturu, u stabilnost društva. Teško da ćete biti srećni ako su oko vas nesrećni ljudi.“ Pojavu da se ulaganje u kulturu povezuje sa finansijskim interesom onog ko ulaže, Goran Kovačević opravdava aktuelnom dominacijom materijalnog „gde se uspešnost meri statusnim simbolima ili količinom novca na računu. Svet je opčinjen tehnološkim napretkom. Junaci današnjice su magovi kompjuterskih tastatura, proizvođači aviona ili ‘pametnih’ bombi, dok se svi oni koji se bave društvenim naukama pomalo posmatraju kao reakcionari, oni koji gledaju unazad, crne ovce familije. Ovo je doba nalik onom pred Veliki rat, kada je futurizam glorifikovao brzinu, snagu, tehnologiju, a spočitavao istoriju kao nepotrebni balast. Znamo kako se to završilo… sa još većim Velikim ratom.“ Po Goranu Kovačeviću, „kultura je ona karika koja stabilizuje društva, koja podiže svest o odgovornosti, a time sprečava zloupotrebu i neodgovorno korišćenje materijalnih resursa koje nam je tehnologija donela. U tom smislu kultura se finansijski „isplati“, jer predupređuje nepotrebna razaranja, otvara mogućnost kompromisnom – kulturnom rešenju problema. Korist se ne može pojedinačno kvantifikovati, kao što pojedinačno ne kvantifikujemo korist od dobrih puteva ili pruga, ali svima je jasno da je to preduslov materijalne blagodeti. Kultura je infrastruktura jednog društva, zajedničko dobro sa jasnim finansijskim efektom. Nije presudno da imate elitnu kulturu, da imate Pikasa, Frenka Gerija ili Šopena. Potrebno je samo da imate društvo koje ide na koncerte, izložbe, performanse, i koje je sposobno da vrednuje različite kulturne događaje.“

Gomex pre svega pomaže neprofitne projekte sa širim društvenim značenjem. „Naša saradnja sa zrenjaninskim pozorištem je mala pomoć jednom gradu da ostane grad i to ne samo po broju stanovnika, već i po duhu. Saradnja sa Sterijinim pozorjem je mala pomoć domaćim autorima kako bi očuvali lokalne vrednosti kao doprinos svetskoj raznolikosti. Pomoć ASSITEJ je mala pomoć onima koji tek dolaze i koji tek treba da stvaraju nove, naše, autohtone vrednosti, opet, uklopljene u svetske civilizacijske tokove. Stalno naglašavam da je to „mala pomoć“ jer mi, mislim na kompanije, ne treba, niti možemo da zamenjujemo ulogu države. Naše je da pravimo dobre firme, da plaćamo dobavljače, zaposlene, porez, a onda od onoga što ostane da odvojimo deo i pomognemo prema svom afinitetu. Uloga države je i dalje nezaobilazna.“

Darivanje je regulisano članom 15. Zakona o porezu na dobit pravnih lica, ali mnogi smatraju da je pet posto od ukupnog prihoda što se priznaje kao rashod nedovoljan stimulans privredi i trgovini da pomaže neprivredne delatnosti. Goran Kovačević ocenjuje da „trenutno zakonsko rešenje nije dobro, što se vidi iz same činjenice da se retko koristi, a ako se koristi, često se zloupotrebljava. Bolje je rešenje po kome biste deo obračunatog poreza koji ste dužni da uplatite državi, mogli preusmeriti na donacije u kulturi. Na ovaj način bi se decentralizovalo trošenje sredstava, približilo lokalnim potrebama, a sigurno bi i efikasnost ulaganja bila veća. Politički establišment ne voli ovakva rešenja jer onda gubi politički uticaj i više ne može da glumi Božić Batu koji deli poklone zaslužnima. U našem konkretnom slučaju, nikada ne postoji neka svest o eventualnim povlasticama zbog ulaganja u kulturu i to nije dobro. Potrebna su nam jasna sistemska rešenja koja će ‘mamiti’ privrednike da se upuste u avanturu donatorstva.“

Kako se privrednici odnose prema donatorstvu? Goran Kovačević kaže da su neki „spremni da nesebično pomognu, a neki mere svaki centimetar logoa na plakatu. Ozbiljan problem je što biti privatnik i dalje ima negativan prizvuk, pa mnogi izbegavaju svaku vrstu javnog angažmana. Pratim internet, pa sam i sam zapanjen kako neki ljudi i u najboljim aktivnostima pronađu najružnije motive. Većina privrednika ne želi da se izlaže takvim rizicima. Ponovo se vraćam na merila vrednosti. Mi sada elitom nazivamo ljude koji poseduju mnogo novca, a intelektualcima one koji završe fakultet. Potrebna nam je prava elita znanja, elita dobrote, i kada se ti ljudi popnu na pijedestal društveno poželjnog modela, donatorstvo će zaživeti u punom sjaju.“

Podsetimo na stav, koji je istina teško proveriti ali sigurno nije netačan, da su građansku Srbiju izgradili zadužbinari i donatori.