Ljubav koja pomera zvezde

„To se ne peva, to se ne poje“, kaže u svojoj velikoj pesmi Laza Kostić za susrete sa mrtvom dragom. O čudu susreta u ljubavi, u smrti i posle nje, o tajni koja ne staje ni u pesmu ni u molitveno pojanje, veliki Laza Kostić ipak je napisao jednu od najboljih pesama evropske književnosti. Nije krivica ni do pesnika, ni do pesme, ni do te tajne što Evropa ovu veliku pesmu ne zna, pa se pesma ne čita i ne recituje čak ni u Veneciji, o čijoj čuvenoj baroknoj crkvi se govori u stihovima. Kostićevu Santa Maria della salute pamti svako ko ju je makar jednom pročitao, a u jednoj relevantnoj anketi o srpskoj književnosti bila je, uz Disovu Možda spava i Stražilovo Crnjanskog, najznačajnija pesma dvadesetog veka. Legenda o ljubavi velikog pesnika i mlade dame, o njenoj iznenadnoj smrti i njegovoj patnji i čudesnim snovima iz noći u noć sve dok pesma nije napisana, prevazilazi mnoge čuvene svetske legende, recimo onu o Eloizi i Abelaru, a po mom mišljenju je ravna onoj o Orfeju i Euridici. Dok bude srpske književnosti trajaće i ova pesma, koja, međutim, nije odmah privukla čitaoce, a neki veliki čitaoci, ne samo Bogdan Popović nego i Isidora i Crnjanski, nisu u njoj videli najbolje delo velikog pesnika. Toliko je ona velika da ume i da zbuni, jer se u njoj menjao tok savremenog srpskog pesništva.

KOJA JE TO SILA: Da se ne može napisati ono što je najvažnije, a da se o bogu, čoveku, ljubavi, strasti… piše hiljadama godina, to je tajna književnosti. Od mislilaca poput Hajdegera i Vitgenštajna, Fukoa i Deride naučili smo šta je u samom jeziku nemoguće, ali to smo u književnosti znali i sa Malarmeom, Rilkeom i Eliotom kao i sa Geteom, Šekspirom i Danteom, sa Sapfom, Homerom i Orfejem. Na najpotresniji način znao je to i Laza Kostić, akademik, doktor pravnih nauka i predsednik suda, profesor i poliglota, političar i državnik, a ipak i „ludi Laza“, kako Srbi krste svoje najbolje i najpametnije ljude, toliko i o nama. Najveći pesnik devetnaestog veka, osim Njegoša, i prvi veliki pesnik dvadesetog, može da kaže da je njegova najslavljenija pesma ono što se ne peva, ono što se ne poje, ali ne zato što nije prikladno reći šta se dešavalo između vremešnog pesnika u pedesetim godinama života i mlade Lenke Dunđerski. Šta se tu desilo da je pesnik „utekao mudro od sreće, lud“? Sama razlika u godinama i smisao građanske pristojnosti nemaju u tome najvažnijeg udela, niti su obziri i prijateljstvo sa njenim ocem, pesnikovim mecenom i docnije kumom, mogli da nadjačaju ljubav. Koja je to sila vrednija od svake strasti, a ravna ljubavnom zanosu, sila zbog koje bi neko žrtvovao sebe i iz ljubavi se odrekao ljubavi? Šta ako je stari ljubitelj Grka, a onda i njihovih ideala, video da u grčkom jedinstvu istine, lepote i dobrote ova treća ne sme biti potcenjena? Ako romantik ceni ljubav kao zanos u kojem trijumfuje nemoguće nad svim mogućim, šta ostaje pesniku koji izlazi iz tragičkog romantizma? Možda samo dobrota. Ona sa kojom je pesnik Laza Kostić želeo da Lenku uda za najboljeg i najviđenijeg Srbina svoga doba, za Teslu.

Kakav treba da budeš čovek da onu koju voliš nameniš najboljoj sudbini za nju, a ne boljoj sudbini za sebe? Može li se na filmu prikazati ono što se može iskazati samo u najboljoj pesmi srpske književnosti, a i u njoj se to ne peva, ne poje, nego oblikuje kao velika tajna? Pred ovim izazovom popularnosti može se osetiti zebnja, briga da nas film, kao u toliko mnogo primera do sada, ne pouči trivijalnostima i osrednjostima kakvih u velikim umetničkim delima ne sme da bude. Da se ne upamte slike umesto stihova.

Ko ne zna razmeru bez razmere ljubavnog događaja, tome ne vredi ni govoriti, ko zna, toga nijedan govor ne može u samu ljubav vratiti, može ga samo podsetiti na tragediju da je svet rđavo mesto za život, a čovek nedostojan i samoga sebe, nekmoli ljubavi i velike ljubavne poezije. Ljubav koja pomera zvezde, kao u Kostićevoj viziji, mogu samo proroci da naslute, kaže pesnik, pa je i on sam, tragični junak najvećeg poraza, prorok, a svi mi kojima nešto u grudima zaigra dok čitamo čudesnu pesmu Laze Kostića – kojoj uopšte nije važno da li se to o čemu ona peva odista dogodilo ili nije – u vlasti smo jednog nemogućeg proročanstva: ljubavi koje je bilo ne sme da nestane. Zar ono što je postojalo može da nestane? Pitanje, nad kojim bdi sva književnost i svi njeni iole dostojni tumači i jeste – gde je ono čega nema. Svega što postoji u književnosti zapravo nema, ali baš to čega nema važnije je od svega onoga čega ima bilo gde drugde. Dajte nam, misli svako ko zna ili veruje da zna tajnu velike literature, baš to čega nema. U ovome čega ima nema velike, prave, potpune sreće za čoveka raspetog u svim njegovim nemoćima pod kapom nebeskom. Lenka je ime onoga što je bolje od svakog života, čak i ako je pesnik u svome običnom, građanskom postojanju odbegao od nje. Nisu ni životi pesnika u svakom pogledu dorasli poeziji, ali kome je zbog toga makar i malo lakše.

ZAKON JAČI OD SVEGA: I zato ne treba studirati šta li se sve zaista dogodilo, da li su se voleli platonski ili i više od toga, mada je šteta, književna, a ne psihoanalitička, što je učtivi bedni kućni lekar i prijatelj, makar i iz najbolje namere, uništio sve druge zapisane pesnikove snove osim onih koji će potvrditi da je to bio samo zanos pesnika. Tužni otac je štiteći kćer i uspomenu zametnuo tragove da li se ona ubila kada se Laza oženio imućnom usedelicom koju je mnogo godina ranije prosio, pa sa njom otišao na put u Veneciju da tamo zastane u toj velelepnoj crkvi naše sramote i slave. Nadam se da gledaoci filma, i docnije serije, neće kao u najboljim ili najgorim sitikom operetama brinuti hoće li se akteri držati za ruke i poljubiti, o tempora, o mores, o indignitatem. Uprkos „razlici svih vremena“ – a o tajni tog stiha tek bih voleo da debatujem sa najboljima, od Hajdegera do Rikera, Badjua i Sloterdajka – sljubile su se dve ljudske duše, najbolje i najizvrsnije u svojim osećanjima, a intimno bih voleo, iako tekstovi to ne potvrđuju, da su kušali sve plodove jedne nemoguće ljubavi. I mislim da je decenija bez ijednog sna osim onih o mrtvoj dragoj prava mera patnje i rajska nagrada za greh velikog pesnika kojeg nije istorija Srba upamtila po muškoj nasrtljivosti, kao Dučića i Crnjanskog, ili po odrešitosti u tim stvarima, kao savršeno diskretne Njegoša i Andrića, a živelo se i pre Lenke, i bilo je lepih ženskih imena pomenutih uz naočitog, učenog i slavnog čoveka. Bilo je u srpskoj književnosti paradoksalnih ljubavnih posveta kao što su one Sime Pandurovića ili Brane Petrovića, ili ljubavi poput Popine i Raičkovićeve, bilo je ljubavničkih kantata tako popularnih pesnika kao što su Matija i Arsen, upamćeni su oni koji su žene hteli poput Daviča i Jocića, i oni koje su žene htele poput prijatelja pesnika kakvi su Raša i Milutin, a među svima njima je i onaj koji je bio spreman na smrt, Branko Miljković, koji kuca na vrata jedne svetske dame dok je kod nje jedan drugi pesnik. Uz sve legende i stihove, opet „jedan je Laza Kostić“, kako je tu nedavno rečeno. Ko ne bi hteo da bude, čak i uz veći udes od Lazinog jednako monaškog i udobnog života, takav kakav je Laza Kostić. On i jeste jedan, ne može ni u jednu književnost da stane više od jednog takvog. To jedan za muškarca je više no antička nauka o jednom od Parmenida i Heraklita do Aristotela. Biti taj i takav jedan, pa šta bude.

Tako bi, mislim, vredelo i čitati i živeti, pa čak i taj film pogledati bez palanačkog mentaliteta i zabavljačke volje u onome što se dogodilo, il’ se nije dogodilo, bez trivijalnog zanosa koji srpsku kulturu danas kvari nesnosnom poplavom tzv. treša. To sam u ovoj prilici želeo da kažem na ljubazni poziv „Vremena“; posle tolikih godina, ovo je povratak na mesto gde smo se nekada nadali, a „sve je to jave slomio ma’“. Zato je ovaj tekst nadam se bez obmane učenosti, i oholosti tumača koji uvek sve zna, pa i ono što se ne piše i ne poje. Iako dobar tumač vidi kako je pesnik pedeset godina pre svoje velike pesme, u „đačkim“ ljubavnim pesmama Pod prozorom i Sve što mi je rekla, koristio motiv zvezde nasleđen, naravno, od Branka Radičevića i antike, on lako može da previdi kako u Kostićevoj viziji nastaju devojka, zakon ljubavnog zanosa i čestitosti, te tragedija neispunjene ljubavi. U čudesnoj, zapostavljenoj Kostićevoj pesmi Šesti dan, takođe đačkoj, neodoljiva lepota žene potiče od „ružice belice“ poškropljene anđeoskom „krvi od obraza“, obavijenom „zrakom od sunašca“ i umočenom „u mrak noćce čarne“. Smesa takvih divota od poljubaca anđeoskih usana „postade devojka“. Ova etiološka, pesma o postanju, spevana je po uzoru na narodnu pesmu i završava tragično, ali i pesnikovom poukom o opijenosti vinom ljubavi „ko ga pije, da se ne opija, / a ko ljubi, da se ne ubija.“

Po jednom zakonu koji je jači od svega, to što je Laza Kostić zapisao kao osamnaestogodišnjak morao je da sluša do kraja svog života, ali nije i Lenka, tragična pesnikinja života. Nju nije odnela tifusna groznica kako je napisao uviđavni doktor, ta groznica ne bi umela da pogodi tačno dvadeset peti rođendan, nego groznica velike ljubavi iz koje su potekli Lazini snovi i velika ljubavna pesma.