Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Jedan "običan" rok koncert pretvorio se u mitopejsku bahanaliju; nadnaravna bića i realni likovi – kao u nekom Šekspirovom komadu – zaigrali su ritualne plesove, vremenska strela je promenila smer i poletela unazad, uspomene i realne činjenice pomešale se na neshvatljiv način, Džems Din i Ljuba Vrapče su se odnekud pojavili i šaputali mi nešto na uvo, Holden Kolfild i Aljoša Karamazov su mi davali neke znake sa balkona amsterdamskog kluba Paradiso. Haos, ludilo, vrh, umetnost, rokenrol!
Sa pomešanim osećanjima uključujem mašinu i pokušavam da napišem tekst o koncertima Lusinde Vilijams i Nila Janga koje sam imao prilike da slušam i gledam nedavno u Amsterdamu. U jednom trenutku osećam se kao Dejvid Krozbi dok je ispisivao stih „I feel like I owe it to someone“ iz pesme „Almost Cut My Hair“. Čini mi se da ovaj tekst dugujem jednom vremenu koje polako nestaje u izmaglici uspomena i umornih nada. Dugujem i ljudima koji su, kao u pesmi Džeka Brusa i Pita Brauna „Theme For An Imaginary Western“, ostali u jarugama pored puteva kojima smo prolazili.
Već u sledećem trenutku mi padaju na pamet Entlerovi stihovi: „Od sada pa nadalje sve što kažem i napišem/ Su moje poslednje reči.“ Sa testamentarnom ozbiljnošću razmišljam o amsterdamskim svirkama i pokušavam da detektujem skrivene poruke koje su nam ove dve par ekselans rok persone uputile. Rokenrol je, kako kažu, jezik koji putuje kroz noć. Treba razmrsivati skrivena značenja.
LUSINDA, DIVNI GUBITNIK: Lusinda Vilijams je 2. juna nastupila u legendarnom amsterdamskom klubu Paradiso. To je isti onaj klub u kojem su Rolingstonsi svirali 26. i 27. maja 1995. godine. Snimci sa tih nastupa objavljeni su na njihovom albumu Stripped. Kit Ričards tvrdi da je nastup u klubu Paradiso najbolja živa svirka u čitavoj karijeri „najvećeg rokenrol benda na svetu“.
Lusinda je nastupila u okviru svoje evropske turneje pod nazivom An Intimate Evening with Lucinda Williams. Društvo na sceni pravili su joj gitarista Dag Petiboun i basista Dejvid Saton. Velika sala kluba Paradiso bila je prepuna. U skladu sa evropskim uzusima svirka je počela tačno na vreme. Pivo Hajneken prodavalo se po sedam evrića za čašu.
Lusinda je započela pesmom „Can’t Let Go“. Opasna, oštra pesma. Reže kao firentinski stileto, kako bi rekao jedan hrvatski pisac. Stvari su odmah došle na svoje mesto. Namah smo shvatili da je Lusinda u top formi, da su momci koji je prate savršeni, vrlo verzirani svirači. Takođe je postalo jasno da je publika spremna za ono što je na repertoaru. Uzgred, odlična verzija ove pesme se može čuti na novom zajedničkom albumu Seesaw pevačice Bet Hart i Džoa Bonamase, najnovijeg gitarskog heroja bluz muzike.
Usledila je naslovna pesma sa najboljeg albuma Lusinde Vilijams Car Wheels On A Gravel Road, za koji je legendarni Džo Bojd rekao da je fin de siecle Blonde On Blonde (album je izašao 1998. godine), zatim nekoliko karakterističnih numera iz različitih perioda njene karijere. Među njima je bila i nova pesma „When My Love Grows Old“.
Ključni trenutak zbio se sredinom nastupa. Najavljujući pesmu „Drunken Angel“ – za koju mnogi rok kritičari, skloni mitomanskim egzibicijama, tvrde da je posvećen teksaškom trubaduru Blejzu Foliju – Lusinda je rekla da je to pesma o „divnom gubitniku“. Posle efektne dramske pauze zapitala se: „Šta bismo mi bez divnih gubitnika?“ Od tog trenutka celo ovo zbivanje, bar kad sam ja u pitanju, izmestilo se iz realnog vremena. Jedan „običan“ rok koncert pretvorio se u mitopejsku bahanaliju; nadnaravna bića i realni likovi – kao u nekom Šekspirovom komadu – zaigrali su ritualne plesove, vremenska strela je promenila smer i poletela unazad, uspomene i realne činjenice pomešale se na neshvatljiv način, Džems Din i Ljuba Vrapče su se odnekud pojavili i šaputali mi nešto na uvo, Holden Kolfild i Aljoša Karamazov su mi davali neke znake sa balkona kluba Paradiso. Haos, ludilo, vrh, umetnost, rokenrol!
Odmah zatim usledila je najbolja moguća verzije pesme „Those Three Days“. Znam ovu pesmu još kada se pojavila na albumu World Without Tears 2003. godine. Oštra, reska, bolna numera je te večeri izvedena sa pravom dozom rokerske rezolutnosti. Palacala je klubom Paradiso kao ranjeni nerv. Stih „And I have been so fuckin’ alone“ zabadao se u mozak kao „metak lutalica“ i išao „50.000 milja duboko“ u sam centar bića.
Ponesena oduševljenjem publike Lusinda je izmenila repertoar i izvela nekoliko pesama koje nisu bile na njenim ovogodišnjim set-listama. Numere „Real Live Bleeding Fingers And Broken Guitar Strings“ i „Atonement“ su bile najefektnije. Ova potonja – verovatno najbolja „bela rep pesma“, još otkad je Bob Dilan izdeklamovao svoju numeru „Subterranean Homesick Blues“ – izvedena na bis, bila je naročito efektna. Recitujući svoje paklene stihove, Lusinda je spaljivala, kao napalmom, poslednje barijere, kojima su nespremni primerci u publici branili svoje personalne ekvilibrijume pred naletima uraganske rokerske energije.
NIL JANG, HEROJ: Tri dana kasnije u dvorani Ziggo Dome koja se nalazi preko puta Amsterdam Arene, sa one strane gde je ulaz u Ajaksov muzej, nastupio je Nil Jang zajedno sa svojim legendarnim pratećim bendom Crazy Horse. Koncert se zbio u okviru turneje The Alchemy, kojom se, na neki način, promoviše aktuelni album Psychedelic Pill.
Tačno 45 minuta pošto su Los Lobosi, koji su nastupili kao predgrupa, završili svoju čuvenu numeru „Don’t Worry Baby“, na scenu su izašli Neil Young & Crazy Horse. Posle „intoniranja“ pesme Beatlesa „A Day In The Life“ započeo je njihov šou.
Prva numera na repertoaru bila je „Love And Only Love“. Svojevremeno je rečeno da ova pesma sadrži „sve elemente formule“ po kojoj Nil Jang funkcioniše u onom segmentu karijere kada sarađuje sa Crazy Horse. Znači, snažan, repetitivan bugi ritam, mesmeričkih svojstava, koji omogućava lak „raskid“ sa stvarnošću i brz transport u rokenrol zemlju čuda. Tu su, naravno, i duge gitarske deonice tokom kojih Jang demonstrira sve odlike svog „apstraktnog gitarskog ekspresionizma“ sa svim mogućim vrtlozima distorzije, fidbeka i vibrata. Zavidna dužina (preko 10 minuta) i specifičan pevački stil su takođe važni sastojci.
Bila je to vulkanska erupcija rokerske energije koja je istog trena izmenila „mentalne pejzaže“ svih prisutnih. Personalni bagaž sa kojim smo pristigli u dvoranu Ziggo Dome ostao je na drugoj obali reke. Nezaboravna rokerska eskapada je započela. Odlepili smo i smelo surfovali na talasima Jangove muzike.
Usledila je numera „Powderfinger“, verovatno jedna od najboljih narativnih pesama u celokupnoj rok istoriji. U njoj se dvadesetdvogodišnji mladić bori protiv marodera koji dolaze brodom, uz reku, da opljačkaju pionirsko naselje podignuto na granici novog sveta. Mislim da se čitav žanr poznat pod nazivom Americana, a koji je dominantan u rok muzici godinama unazad, „izlegao“ iz ove pesme. Amsterdamsko izvođenje bilo je efektno, tačno, sa finom dozom filmičnosti koju tekst pesme podrazumeva.
Sledile su dve numere sa novog albuma – naslovna i „Walk Like A Giant“. Ova druga bila je centralno mesto celog događaja. Reč je o psihodeličnoj himni u kojoj se svodi životni bilans, konstatuje neostvarenost snova i uzaludnost životnih pregnuća: „Išao sam kao div, a sada plutam kao list u potoku“, kaže se. „Ovo je tužna pesma“, došapnula mi je moja holandska domaćica. Tačna opservacija, ali Nil Jang ne bi bio Nil Jang kada bi ostavio stvari jednoznačnim. Sentimentalna poezija o propasti hilijastičnih hipi snova interpolirana je sa teškom psihodeličnom muzikom u kojoj duge, plamteće gitarske deonice smenjuju buka, kakofonija i totalni zvučni haos. Na toj osnovi reči dobijaju novo značenje, životni poraz postaje herojski podvig, a promašeni snovi mera ljudskosti. Ova numera je zapis „šuma“ koji ljudski život proizvodi u konačnom poretku stvari. Više od pesme, muzike i umetnosti. Možda najvažniji koncertni događaj kome sam prisustvovao u čitavom pečalnom životu.
Akustični set koji je usledio bio je takođe reverans hipi prošlosti. Doduše, drugačije intoniran. Jang je ostao sam na sceni. Na pozadinu je projektovan logo festivala u Vudstoku. Izveo je pesme „Hole In The Sky“ (nova pesma), „Heart Of Gold“, Dilanovu „Blowin’ In The Wind“ i „Singer Without Song“. Publika je sa oduševljenjem prihvatila set, naročito numeru „Heart Of Gold“, koja je Jangov najveći hit. Poznata rok novinarka Silvija Simons je rekla da uvek „drhti“ kad sluša ovu pesmu. Mislim da je tako bilo i u dvorani Ziggo Dome. Petnaest hiljada ljudi je treperilo pod naletom miliona engrama povezanih sa ovom numerom. Uzgred, poznati rok publicista Najdžel Vilijamson je negde napisao da je Nil Jang inspiraciju za ovu pesmu dobio dok je slušao instrumentalnu verziju Džefa Beka numere „Love Is Blue“ francuskog autora Pola Morija. Zanimljiva priča, zar ne?
Svaka od narednih pesma do kraja nastupa – a bilo ih je, sa bisom, još sedam – iziskuje posebnu priču. Naročito „Cinnamon Girl“, „Fuckin’ Up“ („Jedna od najboljih rokenrol pesama od svih koje sam uradio“) i Jangova himna „Like A Hurricane“. Čini se ipak da je važnije reći nešto drugo.
Nil Jang je personifikacija jednog vremena i ideja koje su ga obeležile. To je čovek koji je ostao veran mladalačkim idealima i pored toga što ga je život učio drugačije. On je svetionik, blještavi orijentir. Njegov stih „It’s better to burn out than to fade away“ postao je slogan koji je ljudskom bitisanju dao potpuno nov smisao. Zbog svega toga odlazak na njegov koncert bio je hodočašće. On je junak rokenrol vere. Martir i svetac.
KODA: Lusinda Vilijams i Nil Jang. To su vam dva lica iste priče. Sjane pesme i opore skaske. Krvavi prsti i pokidane gitarske žice. Buka i bes. Ljubav i nada. Heroj i heroina. Poslednji putnici na srebrnom auto-putu koji preko užarene pustinje vodi u daljinu. Njihovi amsterdamski koncerti bili su prilika da se obnovi rokenrol vera. Sa njihovom muzikom u ušima može se hrabro ka modroj reci. I dalje, još dalje.
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve