Region
„Srbi oko guslara“ Anastasa Jovanovića prodati u Zagrebu
Slika Anastasa Jovanovića prodata je na aukciji u Zagrebu za 12.000 evra. Na njoj guslara, koji je bio glas naroda, slušaju svi tada viđeni Srbi
Narodna muzika nije pobedila, ali na žalost njenih kritičara ništa se suštinski nije izmenilo tokom boravka Svetlane Ražnatović u zatvoru, niti će se bilo šta promeniti njenim oslobađanjem. Srbija nije procvetala oslobođena okova turbo-folka, ono što je bilo široko prihvaćeno, sada se sa gnušanjem odbacuje
Pre nekog vremena na jednoj od mnogobrojnih srpskih televizija koje se bave diplomatskim korom prikazan je intervju sa njegovom ekselencijom ambasadorom Turske u Beogradu. Na pitanje kako ocenjuje odnose između dveju zemalja on je istakao da su to dve srodne kulture koje povezuje viševekovna zajednička istorija, ali da mu ipak smeta što se određena muzika „niske kakvoće i orijentalnog prizvuka“ naziva „turskom muzikom“, te da oni takođe imaju sličan problem, ali da se to „kod njih naziva iranska muzika“. Zgodno je kako smo svi malo istočno pomerili ono što nas muči. S ovim treba biti oprezan pošto ono što smo proterali na Istok, zna da nas sustigne sa Zapada. Pošaljete turbo-folk u Tursku a on vam se vrati preko bečkih diskoteka.
ZATVORSKI CIMER: Kakve sada veze turbo-folk i „Srbija na Istoku“ imaju sa puštanjem iz istražnog pritvora Svetlane Ražnatović? Naizgled gotovo nikakve, osim ako ne primimo ozbiljno vest iz tabloida da se Gaj Riči i Madona zaista nose mišlju da snime biopic o Ceci (oni koji su videli poslednji Ričijev film Swept Away verovatno su u stanju poverovati u mogućnost da ovaj umetnik ekranizuje bilo šta).
Moramo se zapitati otkuda toliko interesovanje u Srbiji danas, posle vanrednog stanja, za jednu estradnu zvezdu i zašto je to u jednom trenutku bilo gotovo fundamentalno pitanje srpske kulture. Jedan od mogućih razloga velikog interesovanje za sudbinu Svetlane Ražnatović, uzavrele internet forume, brojne novinske tekstove koji prate iz dana u dan zatvorski život ove turbo-folk-pop zvezde (uz pikantna svedočenja čuvara i cimerki iz ćelije), samozadovoljno seirenje nad njenom sudbinom i žalopojke nad istom, možda se nalazi i u činjenici da Beogradom i Srbijom vlada iskreno uverenje da je ona u zatvoru za cimera imala ceo jedan muzički žanr (za koji se obično veruje da predstavlja poslednji stupanj nepopravljive iskvarenosti popularne muzike), kao i način njegovog uživanja (za koji se obično veruje da je zaostao i primitivan, te da nosi sa sobom naslage „orijentalne“ prošlosti i kriminalizovane sadašnjosti). Dakle, neku vrstu srpske „entartete Musik“ (dekadentne muzike) koja je celu jednu deceniju, a možda i duže, trovala mladež, planski i smišljeno, i koja se, ukoliko je verovati njenim protivnicima, morala mnogo ranije naći iza rešetaka. Ni poklonici te muzike (kojih ima mnogo a niko ih ne poznaje) nisu mnogo bolje prošli. Tako na različitim internet forumima možemo pročitati: „Još nešto je bitno: što silovitiji udarac po mafiji bude, ova stoka od naroda sa Cecinog koncerta više će poštovati vlast. Oni ne chatuju, jedva znaju i da čitaju, pa najbolje razumeju jezik … motke.“
Da paradoks bude još veći taj izliv besa spram Svetlane Ražnatović i njene publike sa Marakane dešava se u momentu kada marginalizovana „turbo-folk kultura“ opstaje samo onako kao što je i počela – kao satelitski signal koji se distribuira ekonomskoj emigraciji kojoj predstavlja jedini „autentični“ pop-kulturni proizvod iz matice, kada srpske TV i radio stanice uglavnom vrte domaću sortu euro-trash dance muzike, i kada samo još TV Palma (kako ju je neko nazvao „moje omiljeno drvo“) neguju bizarno nostalgičnu play-listu protekle decenije turbo-folka. Na kraju krajeva, ako se izuzme par pokušaja organizovanja mitinga podrške i izjava čelnika SSJ-a i nekih estradnih kolega, dominantna reakcija javnosti na privođenje Svetlane Ražnatović bila je odobravanje, nezainteresovanost ili radikalno odricanje (jedna devojka je poručila da je uništila sve Cecine albume koje ima).
BEOGRADSKI MALOGRAĐANIN: Ovde je očito na delu mehanizam kojim se cela jedna grupa ljudi istiskuje iz korpusa srpskog građanstva i na koju se projektuju gotovo sve društvene negativnosti – kriminal, bezrazložna agresivnost, kič (koji god vrednosni sud taj izraz imao), primitivizam, „pusto tursko“ – i koja tako demonizovana postaje simbolički simptom, uzročnik civilizacijskog posrtanja srpske kulture. Pri tom, ceo taj kulturni model danas se odbacuje po istom principu koji ga je učinio dominantnim u periodu kada je bio u prvim redovima borbe protiv naših suseda i bivših sugrađana. Ne tako davno venčanje osumnjičenog ratnog zločinca i pop zvezde u Srbiji je predstavljalo samo najnormalnije preplitanje dve uspešne medijske šifre, poput veze Viktorije i Dejvida Bekama, odnosno građanska Srbija je koketirala i nudila prijem u svoje salone toj istoj kriminalnoj i estradnoj eliti koje se sada sa gnušanjem odriče. Konstrukt „uživaoca“ turbo-folk kulture, odnosno njene zvezde, postoji samo kao pomagalo, skalamerija, koja služi kako bi se mesto s kog se upućuju kritike na njegov račun postavilo kao mesto rafinirane, evropske, urbane kulture. Mesto s kog beogradski malograđanin može sebe zavaravati da ni na koji način nije saučestvovao u vremenu iza nas, da on predstavlja autentičnu Srbiju, dok je masa sa Marakane otpadak, višak, nešto što treba zaboraviti što pre kako bi se zakoračilo u bolju budućnost koja se u popularnoj uobrazilji izjednačava sa „boljom“ prošlošću. Jednom tako oslobođeni kiča i šunda možemo nevino uživati u pravoj, nepatvorenoj Srbiji. Još samo kada bi se desilo, kako u nekromantičkom zanosu priželjkuje jedan od učesnika na forumu B92, „da pokojni Milan Mladenović i ostali iz EKV vaskrsnu i da još jednom, makar i na policijskim džipovima, otpevaju beogradskim ulicama – spec. ispred cecine/arkanove kuće i ostalih narodnjaka … ‘nećemo da pobedi narodna muzika …’“. Na stranu što ovi za života nisu nešto previše marili za policijska vozila.
Narodna muzika nikako nije pobedila, ali na veliku žalost njenih kritičara u Srbiji, ništa se nije preterano izmenilo tokom tog 121 dana koliko je Svetlana Ražnatović bila u zatvoru. Niti će se šta izmeniti njenim izlaskom iz zatvora. Publika je s podjednakim užitkom konzumirala Eho festival kao što je nekada veselo pevušila uz loše ozvučenje na Marakani. Socijalna svest građana Srbije nije iznenada procvetala oslobođena okova turbo-folka. Javne kuhinje se i dalje zatvaraju. Beograd i Novi Sad su demolirani nakon vaterpolo utakmice sa Hrvatskom u najgorem nacionalističkom divljanju za poslednjih par godina. Nikako da ugledamo to lice prave Srbije, koja se nalazi uvek tu, odmah iza ugla. Samo da počupamo korov sa Marakane.
Kulturni fenomeni u kojima telo ima primarnu ulogu, u kojima telo označava jedno kulturno polje je, naravno, savremeni fenomen, pošto je kultura otkrivena kao znak. Postoje teoretičari koji poreklo jezika otkrivaju u telu, ili područje tehnološke kulture vide kao stupnjeviti poredak simulacije čiji je princip zlo, kako je to pisao Bodrijar. Do nedavno se na našim TV kanalima po nekoliko puta dnevno vrteo reklamni spot na kome je naša folk ikona Svetlana Ražnjatović (Ceca) reklamirala kafu C u izazovnoj pozi okružena tigrovima što je bila neposredna aluzija na „patriotske“ Arkanove „tigrove“, kako se nazivala ova paravojna formacija. I dok je Ceca svoje telo oblačila u ovu „patriotsku“ pancir odeću, emitujući svoju „patriotsku“ poruku, postajući tako sindrom ratničke, ksenofobične i eliminatorske kulture, zapadna pop ikona Madona uvlači svoje telo u ljušturu od raznih proteza, sadističku ljušturu iz koje želi da izađe, koristeći „čudesno odsustvo identiteta, pošto je ovde diktatura slika ironična diktatura“. Ćićolina je mogla da bude izabrana za poslanika u italijanskom parlamentu zato što se političko i seksualno združuju u istoj ironičnoj indiferentnosti. U spotu C Marketa nema, međutim, ironije. Postoji samo pretnja i „patriotizam“, što je u našoj kulturi postala zloslutna jednačina.
Nenad Daković
Slika Anastasa Jovanovića prodata je na aukciji u Zagrebu za 12.000 evra. Na njoj guslara, koji je bio glas naroda, slušaju svi tada viđeni Srbi
Iako je trebalo, serija „Smola“ nije prikazana na RTS-u tokom „16 dana aktivizma“ zbog manjka sredstava. Producentkinja Bojana Maljević, nudi da im pomogne
Završeni su radovi na sanaciji Spomen-muzeja Nadežde i Rastka Petrovića nakon godinu dana i po skoro duplo većoj ceni od najavljene. Ministar Selaković je najavio otvaranje u februaru
Sindikat muzičkih umetnika Srbije i Savez dramskih umetnika Vojvodine zahtevaju da se osumnjičeni za gaženje četiri člana Beogradske filharmonije tokom 15-minutne akcije „Zastani, Srbijo“ propisno kazni
Delegacija filma „Ruski konzul“ koji je srpski kandidat za Oskara u kategoriji inostranog filma, predstavila je ovo ostvarenje Miroslava Lekića na projekciji u Beverli Hilsu pred odabranim gostima, i ovdašnjoj javnosti prenela obećavajuće utiske
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve