Linu bi se Veljaku ponešto i moglo zameriti, ali ne i nedoslednost u izboru teorijske i ideološke pozicije: bio je i ostao marksista, bio je i ostao levičar. Istrajavanje u jednoj poziciji, naravno, samo po sebi nije vrlina. Hajdegerovo neodustajanje od nacizma, njegov tvrdokorni „duhovni antisemitizam“, na primer, teško da bi se moglo ponuditi kao svetli primer doslednosti, tako da je nužno ponuditi kriterijum razgraničenja prihvatljive doslednosti od one koja nije drugo do tvrdoglavost (ili, naprosto, glupost). Neko bi, recimo, mogao zameriti Veljaku da ostaje na pozicijama koje su držale masovne ubice poput Staljina, Maoa ili Pola Pota: sve zalažući se za najplemenitije ideje poput jednakosti, pravednosti i, naravno, same slobode, rečene su voljene vođe, bez imalo griže savesti, pobile desetine miliona ljudi. Kvaka, međutim, i jeste u tome što se Veljak ni u jednom trenutku svog filozofskog, ali i građanskog angažmana, nije odrekao kritike kao nužnog instrumenta provere sopstvene pozicije. U reči kritika, na jednom od njenih etimoloških račvanja, pronalazimo i značenje „sito“, „rešeto“, što upućuje na mrežu, na strukturu sačinjenu od nepropusnih niti i praznina, te bi, utoliko, kritika bila uvek i nekakvo prosejavanje sadržaja. U mreži se nešto zadrži, a, još više, u zavisnosti od veličine otvora, i propadne (ponekad je važnije to što se ne zadrži). Nema, razume se, nikakvog jemstva da će u mreži ostati samo ono dobro (žito), te da će ono loše (kukolj) da iscuri, niti ima ikakve garancije da ono što se u jednom periodu smatralo dobrim neće u nekom drugom postati pretnja, ali bez mreže kritike, da skratimo, jednostavno se ne može kvalitetno misliti. Veljakova knjiga Izazovi našeg vremena, svojevrsni nastavak njegovog Uvoda u ontologiju (videti „Vreme“ br. 1538), upravo plete mrežu od pojmovnih niti nastojeći da napravi, koliko je god to moguće, precizna pojmovna razgraničenja upravo u onim oblastima koja nas određuju kao društvena i moralna bića, kao slobodne pojedince koji svojom voljom učestvuju u životu (političke) zajednice, dakle, kao građane. Drugim rečima, Veljak ispituje uslove mogućnosti slobode suočavajući čitaoca pre svega sa neslobodom, sa patologijom moći koja porobljuje, sa onim što će on, ne bez izvesne napetosti, nazvati lažnim alternativama, iskrivljenim, degenerisanim idejama i praksama koje su izgubile svoj izvorni zamah.
Knjigu otvara rasprava o totalitarizmu u kojoj Veljak odgovara na pitanje šta je to totalitarni režim, zbog čega je reč o patologiji vlasti, te koje su razlike između totalitarnih režima. Može nam se učiniti da o tome znamo sve, ali kada se udubimo u ove analize, taj utisak se gubi jer totalitarizam je naprosto pretnja koja nam, na jedan ili drugi način, visi nad glavama. Primećuje Veljak, naravno, da se totalitarni govor, ili opravdanje totalitarne prakse, u nekim svojim bitnim odredbama ne razlikuje od republikanskog, demokratskog ili humanističkog diskursa – vođe uvek govore o slobodi, jednakosti, blagostanju, što su ključni motivi i demokratske agende – ali pri pomnijoj analizi uočavaju se sitnija ili krupnija odstupanja od onih motiva kojima se legitimiše, na primer, republikanski poredak. Ta su odstupanja neretko skrivena, ponekad se provlače u fusnotama – koncentracioni logori kao nužno sredstvo održavanja totalitarnog poretka nisu, naravno, nikakve fusnote, nego suštinska obeležja totalitarnih poredaka: nema totalitarnog režima bez sabirnih logora za „neprijatelje“ – ali kod Veljaka je reč pre svega o tehnikama opravdanja, o govoru koji nastoji da legitimiše totalitarni režim. Važan je i ne sasvim proziran uvid da totalitarni režim uvek daje prednost celini – u ime koje se i upošljavaju logori, jer da šta su nekoliko desetina miliona mrtvih u ime blagodeti celine – ali održavanje celine nikada nije praćeno univerzalnim diskursom, ili diskursom univerzalnosti, već, kako Veljak precizno primećuje, „svaki totalitarizam uzdiže neku parcijalnost (Naciju, Rasu, Klasu itd)“ (str. 12). Time se, nastavlja pisac, otvara problem metafizičkih korena totalitarizma. Totalitarizam je uvek utemeljen na metafizičkim veličinama (metafizičkim utvarama, kako ih naziva Veljak, str. 13) kojima se opravdavaju masovna ubistva. Jedna od mračnih razlika između nacizma i boljševizma, recimo, jeste to što je ideološki sumnjiva osoba u totalitarnom režimu levog tipa mogla da izbegne logor ako se pokaže dovoljno vernom (potkaže roditelje, decu, supružnika), dok kvazi-biološka uslovljenost poreklom u nacizmu „pogrešnoj krvi“ nije ostavljala nikakvu šansu: rasna pripadnost vas unapred osuđuje na smrt. Prodorni su i redovi koji se bave ekonomskim aspektima totalitarizama, te različitom ulogom privatne i kolektivne svojine. Ono, međutim, što bi se samom Veljaku moglo uputiti kao prigovor jeste što se na kraju odeljka o totalitarizmu s netrpeljivošću odnosi prema liberalima. Liberali, međutim, tvrde prostu stvar: bez negativnog određenja slobode nemoguće je zamisliti put koji ne vodi u ropstvo. Možda formulacija jeste provokativno jaka, ali autor je dužan odgovoriti na izazov umesto što ga ostavlja na ravni netrpeljivosti.
Briljantan je odeljak o istorijskom revizionizmu, s primerima rehabilitacije ustaštva i četništva, s analizama falsifikatorskih manevara na terenu prošlosti hrvatskog kaudilja Franje Tuđmana ili istorijskih opravdavanja zločinačke prakse Slobodana Miloševića. Veljak je precizan i nedvosmislen, odlično zna o čemu govori, a tanane filozofske intervencije pokazuju dubinu i pogubnost falsifikatorskog zasecanja u prošlost. (Valja podsetiti da i totalitarni režimi ulažu ogromnu energiju u brisanje i falsifikovanje prošlosti.) Potom, uz obavezan marksistički repertoar koji se osvrće na prosvećenost, racionalnost i praksu, pažnju privlači i odeljak o jednakosti i pravednosti, u kojem Veljak jasno da jasnije ne može biti pravi odlučnu razliku između jednakosti kao civilizacijskog cilja i egalitarizma kao kukavičjeg jajeta svakog autoritarnog poretka, a redovi o suverenosti zaslužuju poseban osvrt.
Drugo poglavlje „Izazovi oslobađanja od relativizma i njegove lažne alternative“ polemički je intonirano te se u njemu mogu pronaći rasprava o manjem zlu, Evropi, te jedno rajhovsko istraživanje potrebe za vođom, a da Veljak ipak – kao levičar, rekli bismo – ostaje ponešto suzdržan u razmatranju ispravnih i manje relativizovanih alternativa: kapitalizam je, ipak, njegov arhineprijatelj, a kako se na obzorju ne uočava ništa pametnije, čini se da to Veljaku stvara izvesnu nelagodu. U poglavlju, pak, o izazovu oslobađanja od verskih fundamentalizama, mora se primetiti, Veljak pokazuje izuzetnu strpljivost i trpeljivost prema religiji, nastoji razumeti verske motive i napraviti važna razlikovanja između raznih oblika fundamentalizama, što ovo poglavlje čini dinamičnim i svežim. Uz jedan mali izuzetak: kao autor koji zadržava ozbiljnu rezervu prema liberalnim idejama, Veljak ne uspeva da nadiđe horizont multikulturalizma, a da, istovremeno, kao lucidan i učeni filozof vrlo jasno vidi sva ograničenja i, zapravo, neodrživost multikulturalne pozicije. Knjigu zatvara poglavlje o provincijalnosti gde se prostor otvara autorima poput Radomira Konstantinovića, Ortege i Gaseta, te Unamuna.
Sačinjena od manjih celina koje ponekad nisu sasvim kompatibilne (te se vide šavovi na mestima dodira), ova knjiga pokazuje u kojoj meri su nam potrebni čisti filozofski tekstovi koji se s ovim danas i ovde suočavaju bez mistifikacija, uz obilje jasnih i korisnih analiza koje ne strepe zbog pozicije s koje se izriču (marksizam u ovom slučaju) niti mesta koje zauzimaju (izvan kolektivističkih obora).
