Ričard II je Šekspirova istorijska drama inspirisana takozvanim Ratom ruža. Čak i u nekim zapisima iz Šekspirovog doba ona je okarakterisana kao loša i retko izvođena. Nema tu ni duplih zapleta, ni sjajnih verbalnih i mačevalačkih dvoboja, ni duhova, ni rečitog zavođenja, nema čak ni Falstafa. Rečju, ovo je jedno od slabijih, manje poznatih i manje izvođenih Šekspirovih dela. Glavnog junaka, Ričarda II, s prestola svrgava pobunjeni vojvoda Henri Bolinbruk već u prvoj polovini komada, a onda pratimo kraljevu unutrašnju dramu sve do pogubljenja. Kada čitate Ričarda II, možete sebi postaviti pitanje: zašto bi iko ovaj komad igrao danas? No, reditelj Boris Liješević je u svojoj postavci dao odgovor na to pitanje. U tome su mu pomogli dramaturzi Fedor Šili i Vesna Radovanović. Napravljen je dobar štrih i efikasno su sažeti sporedni likovi, pa je radnja pregledna, a ideja predstave jasna.
Ričard II Jugoslovenskog dramskog pozorišta predstava je o anatomiji pada s vlasti. Taj pad nije samo pad jednog kralja već je šira društvena slika u kojoj vidimo ulogu vladara i njegovih podanika i odnos obespravljenog naroda prema vlasti. Sve počinje time što pojedinac na vlasti postaje manijakalno opsednut sopstvenom veličinom. Zato što izjednačava sebe i krunu, on misli da može da uradi bukvalno šta god mu padne na pamet – da ubije, da protera vlasteline, da otima imanja, vodi ratove i prodaje državne resurse. Tvrdnja da je kralj prodao glavni državni resurs, pogazio slobode svojih građana i postao beslovesni, bahati tiranin stalno se ističe u predstavi i snažno odjekuje u ušima savremenog gledaoca. Ali ova predstava ne počinje od toga, već od pitanja koje muči mnoge od nas a koje postavlja vojvoda Džon od Gonta (Igor Samobor): šta pojedinac da učini kada vidi da je vladar postao tiranin? Tumačeći Šekspirov tekst, Liješević nam nudi čitav spektar različitih odgovora. Građanin koji je suočen sa tiranijom može da bude pasivan i da se zanosi idejom da će se tiranin sam od sebe opametiti, ili da je on u stvari dobar ali da ga laskavci i koristoljubivci iz njegovog okruženja guraju u nesreću. Može da svoje nedelanje pravda tvrdnjom da tiranija uvek proždire samu sebe. Takođe, može da bude i aktivan – da pokuša da laskanjem ućari, ili da se pobuni, ili da pažljivo vaga – da počne kao laskavac, a kada se situacija preokrene, da pređe na stranu pobednika. Budući da nema pristup vlasti, narodu ostaje da stenje pod nepravdom, ili da pohrli za pobunjenikom nadajući se da će naredni vladar biti bolji od prethodnog. Ričard II nije samo predstava o padu s vlasti već i o tome kako pojedinac nužno strada kada dozvoli sebi da sopstveni identitet izjednači sa društvenom ulogom koju igra. Ričard se u tamnici pita – ko sam ja ako nisam kralj i kako je moguće da se kralju, božijem pomazaniku, desi ovakav bedni pad? Taj strah da će gubitkom društvene pozicije izgubiti sopstveni identitet tera mnoge ljude da čine ono što nikako ne bi smeli – to je takođe životna situacija koja je gledaocu Jugoslovenskog dramskog pozorišta jako dobro poznata.
Čitava predstava je ustrojena tako da se u publici stalno provociraju ova pitanja, ali bez uživljavanja u sudbinu likova.
Scena je na početku gotovo prazna, a zatim, kada se mehanizam razvlašćivanja vladara pokrene, pokrene se i scenografija Igora Vasiljeva, stvarajući asocijaciju na palatu, lavirint ili tamnicu. Posebno je efektan momenat kada se plohe okrenu ka nama i naprave ogromno ogledalo koje popunjava čitavu “rampu” tako da se i publika i glumci ogledaju u njemu. Kostimi Marije Marković Milojev su savremeni i funkcionalni, sa tek ponekim znakom koji jasno ukazuje na to koja je funkcija lika u datoj sceni. Značajnu ulogu u ovoj predstavi ima i muzika LP Dua (Sonja Lončar i Andrija Pavlović). Diskretno prisutna skoro sve vreme, muzika bije u mali mozak i podstiče kod publike emocije koje doprinose jasnoj poruci predstave.
U predstavi minimalističkog izraza dobro su se snašli glumci koji su jasnim gestom ovaplotili karakter svoga lika. Anđelika Simić kao Vojvotkinja od Jorka bila je izvanredna jer je sa nekoliko veoma tačnih gestova pokazala kako se ponaša kukavica koja se panično plaši silnika, ali ipak ne može da odoli pomisli da bi se u gužvi mogla ovajditi. Aleksej Bjelogrlić kao Vojvoda od Omerla od početka je zauzeo poziciju ljigavca koji iza uzdržane i gotovo pobožne poze krije tupavost i alavost. Aleksandar Đurica kao Vojvoda od Jorka i Danilo Milovanović (Vojvoda Tomas Moubri/Buši/Grof od Solbzerija) nisu svoje uloge igrali sa tako upečatljivim gestama, ali su ipak imali dovoljno jasnu liniju radnje. Reditelj je postavio da kraljica Izabela (Sanja Marković) na početku izgleda kao da je “razvaljena” od nekih opijata, zatim se ponaša kao da Ričarda silno voli, ali nije jasno kako se dogodila tako velika transformacija. Igor Samobor u dvostrukoj ulozi (Vojvoda Džon od Gonta/Grof od Nortamberlenda) ne uspeva da jasno i artikulisano plasira svoje replike. Samobor je srpski jezik dobro savladao, ali ipak ne toliko dobro da uvek ima tačnu govornu radnju, dobru artikulaciju i da govori sa lakoćom. Kostimografkinja ga je obukla neupadljivo, kao da je everyman. To je logično imajući u vidu da on glasno izgovara pitanje upućeno publici – šta da uradi građanin kada vladar postane tiranin? Upravo zato što on izgovara pitanje koje mora da nam se ureže i u misli i u srce, njegova bi govorna radnja morala da bude savršena.
Radnja predstave vrti se oko Ričarda II, koga igra Milan Marić, i pobunjenog vojvode Bolinbruka, budućeg Henrija IV, koga igra Vojin Ćetković. Vojin Ćetković se ulogom Bolinbruka nadovezao na glumačke postupke koje smo gledali u predstavi Mihael Kolhas (takođe režija Borisa Liješevića). On je solidan, odlučan, miran i sabran te zato odaje utisak čoveka od poverenja. Vrlo diskretno, tek tu i tamo, Ćetković nam pokaže da njegov Bolinbruk može da bude prepreden, praktičan, bezobziran i stoga veoma opasan protivnik. S druge strane, Milan Marić igra Ričarda II kao čoveka koji je na početku samozaljubljen i nesvestan onoga što čini drugima. Za razliku od Bolinbruka, koji je, pokazaće se na kraju, bezobziran, Ričard II je na početku bezosećajan kao razmaženo derište. Zato on svoje podanike tretira kao insekte koje gnječi ili ih kao figurice razbacuje unaokolo. Kada padne s vlasti, Marić igra čoveka koji upada u duboku krizu jer mora da shvati ko je on bez krune. Taj deo Ričardove ličnosti mora da ima mnogo različitih lica i čini nam se da Marić još nije pronašao baš sva ta lica da bi dubina kraljevog pada bila slojevito prikazana.
Od početka do kraja jasno je da gledamo surovi mehanizam vlasti koji melje neoprezne i naivne, a uzdiže lukave i bezobzirne. U tom viđenju vlasti jedan vladar se ne razlikuje od drugog po tome da li je bolji ili gori, već po tome da li je dovoljno prepreden da potčinjeni ne prepoznaju njegove namere. Nisam sigurna koliko je nama taj stav danas koristan, ali sam sasvim sigurna da Šekspir nije pisao sa tom idejom. On je kao podanik kraljice Elizabete pravio vrlo jasnu razliku između dobrih i loših vladara. “Ričardi” koji su dolazili iz kuće Anžuja ili Jorka prikazani su kao loši vladari, nasuprot “Henrijima” iz kuće Lankastera, odakle je i sama kraljica poticala. Možemo da raspravljamo o tome da li je time hteo da se umili kraljici ili je stvarno verovao da živi u zlatnom dobu, kako se i nazivala duga Elizabetina vladavina. No, to za vrednost njegovog dela uopšte nije važno. Šekspir je veliki pisac jer svako u njegovim komadima može da pronađe ogledalo po svojoj meri, čak i kada komad nije od najboljih, kao što je to slučaj sa istorijskom dramom Ričard II.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
