Svako ko prihvati da sudeluje u bilo kakvom žiriju – osim možda u nekom od onih u kojima paradira g. Lazanski Miroslav, priznati ekspert za draži devojačke – uglavnom je sam kriv za sve što će mu se dogoditi, a što se češće svodi na krv i znoj (a ni suze nisu isključene) nego na slavu i priznanja… O omiljenosti da i ne govorimo.
Iako sve to znadem, pa sam u prihvatanju žirističkih ponuda dosta škrt, protiv Varje Đukić nisam imao nikakve šanse: ona nije neko kome ćeš nešto odbiti. Ova poznata pozorišna glumica i vlasnica kultne podgoričke knjižare (a zapravo celog jednog kulturnog centra multidisciplinarne namene) zvane Karver drugu godinu (dakle. tradicionalno!) organizuje književni (prozni) festival Odakle zovem, koji krajem juna – nije nevažno za priču: pod, khm, tečnim pokroviteljstvom Plantaža, proizvođača famoznog Vranca – u Podgoricu dovabi mnoga najsjajnija imena savremene književne produkcije na onom nepriznatom, a vrlo postojećem BHSCG jeziku. Na kojem jeziku onda nekoliko dana, a osobito noći, u Karveru i po podgoričkim kafanama (a pred zoru to ‘oće da bude i u parku, na klupici, pred dragstorom…) pričamo, diskutujemo, svađamo se, pevamo… Kako god, Varja je Đukić sa svojom ekipom apsolutno fabuloznih podgoričkih devojaka (o)smislila da se ove godine raspiše i anonimni konkurs za neobjavljenu priču, na ex-YU nivou. Te zamislila da u žiriju koji će tabiriti pristigle rukopise okupi Envera Kazaza, Božu Koprivicu i moju malenkost. Jesmo li svi pristali? Ne sumnjajte. Je li nekome žao, sada, nakon svega? Taman posla. A jesmo li kleli, bogoradali i ritualno se kajali zbog olakog pristanka dok je sve to trajalo? O, i te kako. Zašto?
Pa, hajde da to kažemo ovako: zato što su među Južnim Slovenima izuzetno retki ljudi koji ne misle da u njima leži potencijal novog Čehova, samo treba neko da bude dovoljno suptilan pa da ga prepozna. Tako o sebi i svojim črčkotinama misle otprilike svi pismeni građani i građanke, kao i većina nepismenih. Šta je to značilo za rad žirija? Oh, sitnica: to je značilo da smo zatrpani sa nekih 1650 komada nečega što bi trebalo da bude priča (dobro ste videli: hiljadu šesto i pedeset!). Nežna, a precizna ruka Mirjane V, našeg dobrog anđela sa juga, otrebila je iliti otfikarila ponešto od te nepregledne mase, tj. ono što nije zadovoljavalo ni najelementarnije i ama baš najšire shvaćene formalne uslove, jer je, recimo, bilo roman, drama etc. no, opet je tu ostalo oko 1250 tekstualnih jedinica, hajde da ih tako okrstimo, kroz šta su se tri žirirajuća Sizifa imala (p)robi(ja)ti kako znaju i umeju. Ponešto od toga je i bilo priča, što jes’ jes’. Neke od tih priča čak i nisu bile besmislene. Deo tih ne-besmislenih posedovao je stanovite književne kvalitete. Deo tih sa kvalifikovanim osobinama književnog teksta mogao bi se čak nazvati dobrim pričama, koja manje, koja više. E, takve je trebalo nekako „progurati“ kroz uska vrata, u jednu ne preterano obimnu knjigu, svojevrstan antologijski izbor priča sa ovog konkursa. A onda tri najbolje, tj. one oko kojih bi žiri mogao postići nekakav konsenzus, nagraditi odgovarajućim priznanjima u vidu plakete i čvrste valute (tečno priznanje na licu mesta, u Podgorici te vinskom podrumu, podrazumeva se).
Takvih, za knjigu (o)kvalifikovanih priča ima tačno trideset, i sada su pred nama, svima na volju i ocenu, u knjizi Izvan koridora – najbolja kratka priča 2010 (Sibila, Podgorica, VBZ, Zagreb-Sarajevo-Beograd, 2010). Budući sam, po prirodi žirističko-selektorskog posla, jedan od sukreatora knjige, razume se da ne mogu da pišem „pravi“ prikaz dotične; bio bi to, kako se ono pomodno kaže… ah, da: „sukob interesa“. Ali držim da priču o ovoj knjizi i njenom nastanku svejedno valja ispričati, a ja to mogu samo iz ugla koji podrazumeva stanovitu „unutrašnju“ perspektivu.
Konkurs je vrlo solidno oglašen u mnogim vodećim listovima i portalima širom upokojene SFRJ (i u Vremenu, meždu pročim), pa ne čudi da su priče stizale sa svih strana. Ipak, reklo bi se da je „kandidata“ iz BiH bilo nekako ponajviše, kao i nesrazmerno mnogo pristiglih priča iz Crne Gore, no to je i prirodno, jer je tu proradila „prednost domaćeg terena“. Koju mi u žiriju ipak nismo ič zarezivali, pa neka se ljuti ko hoće… I, šta je to o čemu pišu Južni Sloveni, opremljeni šifrom, željni dešifriranja i prolaska kroz uska vrata do zaslužene slave i priznanja? Naravno, rat: uzroci, tok, posledice, ovo potonje naročito. Dakako, ljubav i priključenija. Svakako, obračuni sa bivšim ideološkim zabludama, a u maniru novih ideoloških zabluda, koje će jednom takođe postati bivše. Razume se, tranziciona pometnja, vrednosna i pojmovna, ili naprosto egzistencijalna. A kako pišu? Uglavnom suvo-realistički, neretko simboličko-fantastički, ili pak folklorno-fantastički (mada ima i satiričnih SF ispada), počesto nekontrolisano raspričano i pametujuće, ili na drugoj strani, nadri-karverovski „minimalistički“, tako da se potencijalna Priča na koncu nekako iskrade iz tih nerazvijenih rečenica, nedovoljno hranjivih za nju… Probijanje kroz svu tu nagomilanu i nadžikljalu tekstualnu paprat jeste muka i pokora, ali je utoliko veća radost kada se izbije na čistinu i naiđe na čisti i sjajni grumen Priče, na Njeno veličanstvo Pripovetku. A bivalo je toga, nije da nije: ova je knjiga najvećim svojim delom dobro svedočanstvo o tome.
Kada smo usaglasili izbor priča – uz nešto normalne razmene vatre, ali se u osnovi jako dobro razumevajući – otvorili smo šifre, i sa zadovoljstvom videli mnogo novih, nepoznatih imena, uz poneku već potvrđenu književnu reputaciju. Prva nagrada otišla je, konsenzualno, Tuzlaku Almiru Aliću za Minimum zajedničkih interesa, i tu je sve jasno; Josip Mlakić briljira u svom prepoznatljivom tematsko-motivskom krugu; Banjalučanka Lana Bastašić, jedina sa dve priče u ovom izboru, mogla bi biti next big thing ovdašnje scene; Sisčanin Vjeran Kovljanić nas je sve kupio za svega Dvadeset kuna; Franjo Janeš je jezivo i dojmljivo zatvorio nasilničkog Duha u boci; etcetera. Kako god, reskrčili smo teren za vas, nadam se da su muke ostale samo nama, a čitaocima ove knjige samo čisto zadovoljstvo…
