Televizija se uvukla u sve pore našeg društva. Moja generacija je sticala znanja o svetu i prirodi putem školskog programa, a danas televizija priprema mlade naraštaje za snalaženje u surovom okruženju. Ako izuzmemo „Farmu“ i socijalni darvinizam, ostatak programa (osim fudbala) prosto usmerava decu ka uspehu u Srbiji. Dakle, da parafraziram moju omiljenu muzičku frazu – šta to treba maloj deci?
Zločin se ne isplati. To biste zaključili kada vidite kako su pohapsili i pred lice pravde izveli preostale pripadnike Zemunskog klana. Neće vam više pomoći ako pobegnete u Hrvatsku, duga je ruka pravde. Međutim, ma kako zastranili, ma kako surove ubice postali, makar i ubili novinara Ćuruviju, makar mljeli u mašini za meso svoje bivše kolege, pa koske tucali čekićem, možete biti sigurni u jedno – Vaša majka će vas voleti, a u Srbiji će uvek biti medija koji će tu majčinsku ljubav umeti da cene i podele sa publikom. Tako se po ko zna koji put ovih dana piše o majkama „zemunaca“ koje pozdravljaju svoje zabludele sinove i poručuju im da „je jedna majka“ i da im je sve oprošteno – dok ih ne uhvate. Pisaće o njihovoj ljubavi prema životinjama i osećanju za pravdu. Dakle, draga deco, ukoliko u životu postanete hladnokrvne ubice, kriminalci, teroristi, dileri, možete uvek da računate na toplo porodično gnezdo.
Druga poruka stiže od histeričnih roditelja čija deca ovih dana polažu prijemne ispite. Dete završilo osmi razred, polaže srpski i matematiku (iz poznatog gradiva) i daje „spisak želja„. Sećam se trenutka kada je počinjala socijalizacija moje dece – sa prvim odlaskom u obdanište. OK, imao sam mnooogo sreće, dobre i plemenite vaspitačice, ali sad traje škola koja se završava prvom društvenom selekcijom. Samo razmislite kakvu poruku deci i roditeljima šalje naš obrazovni sistem – imate prijemni, mesta ima dovoljno (čak i viška), ali dajte nam svoj spisak želja! Kad znaš nečije želje, možeš da se njime igraš do mile volje. U moje vreme (usmerenog obrazovanja) postojala je idiotska ideja da deca od 15 godina mogu da izaberu svoj budući životni put. Ja sam se, da izvinite, tražio 30 godina, pa nisam siguran ni da sam ga danas našao. Škola mu dođe kao regal koji umetneš u dnevnu sobu i kreneš da ga puniš garderobom, knjigama i kristalom.
U Beogradskoj hronici, Rada je imala dve majke, što se kaže roditeljke, sa dva različita pristupa. Jedna je shvatila da će se dete konačno upisati, pa nema razloga da histeriše. Druga keva je govorila o „danu D“, „životnoj raskrsnici“, pa ako sin ne upiše željenu školu – biće frka. Nije dete spavalo pred prijemni! Bog te, pa Dostojevski je rekao da sve ideje ovoga sveta nisu vredne jedne suze deteta, pa zar neko da bdi zbog srednjoškolskog obrazovanja u Srbijici! Ej, ženo!
Na kraju je ministar gostovao dva dana zaredom u jutarnjem dnevniku RTS-a i izvlačio ispitne kombinacije. Pozdravio je decu i roditelje, pokušao da ih umiri, ali nekako kilavo i bez prave poruke. Kada su kombinacije izvučene, očekivao sam da se gostovanje završi. Tada je, na moje iznenađenje, ministar nastavio da gura ruku u staklenu kuglu i vadi ostale loptice – jezikom binga rečeno – nedobitne kombinacije. Ovo bi imalo značiti da je sve po pravilima i da nije bilo nameštanja. To je trenutak kada se kao gledalac uštinem, čisto da proverim da ne spavam. Znači, nepoverenje je toliko da moramo da otvorimo i ostale kuglice, da ne kažem kinder jaja znanja. Zamislite, moglo je svuda da piše isto, pa bismo morali da ponavljamo testiranje. Zar je nepoverenje dostiglo te granice, zašto se ministar nije na početku legitimisao, pa voditeljki priložio kopiju lične. O testu iz srpskog neću ni da pišem. Deo testa iz književnosti obrađuje Kanjoša Macedonovića, Dositeja, Lazu Lazarevića, a trik pitanje – Dušana Silnog. Pitanje glasi – čiji spomenik se nalazi ispred Palate pravde. To bi ekipa Munze ziher znala.
Na Pinku je obrazovna institucija Panjković promovisala svoju pigmalionsku transformaciju. Žena koja se prijavila je u razgovoru sa gospodinom Mikijem priznala da žali što se u životu nije više potrudila „da postane poznata“. To znači da se pojavi na televiziji, a kada je Miki pitao u kom svojstvu, odgovorila je: „šta ja znam, kao novinarka, ili voditeljka“. Dakle, draga deco, ukoliko želite da uspete u životu, transformišite se na vreme, televizija čeka na vas. Istina je, svako u Srbiji može da bude novinar, voditelj i poznata ličnost. Za to vam ne trebaju ni prijemni ni škola. Ovo ne važi za one genijalce iz matematičke gimnazije – oni pale na Kembridž.
