U jednom je trenutku zamirisalo da Palićkog filmskog festivala, jubilarnog dvadesetog ukupno i jubilarnog desetog u svojstvu festivala evropskog filma, možda neće ni biti, jer je državno („republičko“, kako mu obično tepamo, kao da smo i dalje u nekoj federaciji) ministarstvo za kulturu odlučilo da mu dodeli tek siću od koje se ne da ni preživeti. Pokrajina Vojvodina i grad Subotica uredno su izmirili svoje obaveze, na kraju se – nakon dizanja izvesne prašine u javnosti – i Njegovo tufahijsko veličanstvo ipak smislovalo da odreši kesu za manifestaciju koja ne spada u „guslarski žanr“ (u novom Novom Sadu vam to, majci, ne bi prošlo!), i stvar je nekako legla, festival je bio, a na festivalu… Čuda i pokore, što bi rekao Basara. Otvorne večeri dosadne su i bezobrazno ekstenzivne ceremonije trebale po rasporedu biti završene pre desete ure, pa da se napokon prepustimo filmovima; oprezan kakav jesam, dolazim dobrano posle deset, ali hoćeš: govorancije još uveliko traju, na binu se upravo penje građanin koji iz misterioznih razloga stoluje u prestonom ministarstvu kulture, a tek nas, lele i kuku čekaju svakočorbozačinski Kusturica i onaj ruski matroz, Mihalkov. Nemoćan pred tolikim duhovnim energijama sabranim na jednom mestu, a i strepeći da ću iznova čuti neku od banalno bezobraznih i bezobrazno banalnih Genijevih vojvođanoloških opservacija, odustajem i povlačim se na rezervni položaj do daljeg: ako je i da se čeka Kongres, novi film Arija Folmana, vala je cena previsoka! I mi Cigani imamo dušu! Nisam ga, dakle, dočekao. Vraćam se na letnju pozornicu tek mnoooogo kasnije, taman da odgledam drugi film večeri, a prvi u takmičarskoj konkurenciji. Ponoć je poodavno prošla pa nas na projekciji ostaje tek šačica, a i od te šačice nešto ne verujem da se našao iko ko bi pri zdravoj pameti pomislio da smo upravo odgledali ono što će se pokazati pobedničkim filmom festivala… Međutim, šta? Nemojte nikada potceniti mogućnosti odlikaškog pristupa filmu kojekakvih festivalskih žirija… Borgman, holandski film Aleksa van Varmerdama, jedan je od onih filmova-za-filmadžije (a možda i ponekog studenta teologije?) koji bi trebalo da nam pruže tobože Strašno Duboke uvide u… šta, zapravo? Borgman je neka vrsta, recimo, lutalice koja sa svojom bizarnom družinom postepeno „zaposeda“ jednu klasičnu buržujsku kuću (rabijatni muž, zgođušna ženica, slatka arijevski plava đečica, pas i kravata…) i sistematski uništava ili do neprepoznatljivosti transformiše živote svih, ne libeći se zločina, isijavajući istovremeno nekom magičnom privlačnošću Tame. Tako to izgleda na „realističkom“ nivou, no Bormana i društvo mu veće-od-života isto tako možete shvatiti kao metaforu demonske sile, nekog iskonskog zla koje obuzima „nedužne“ ljude dok mu se ili ne pridruže ili i sami od njega ne stradaju. Mislim, stvarno možete, ali čemu? Jer, zašto oni sve to uopšte rade, ko god ili šta god oni na koncu bili? Ništa u filmu ne pruža nam nikakav suvisli ključ ili odgonetku, nema ni tragova nekog „klasičnog“ motiva (pohlepa, strast, osveta… whatever). Ono što u početku zaliči na Boudu, spašen iz vode, a nastavi se u ključu stereotipa hanekeovštine tj. eksploatacije „buržoaskog“ straha od stranog i nepoznatog, završava se u ćorsokaku samozadovoljne estetizantske samosvrhovitosti. Nema tu, ljudi, baš ničega (osim, hajde, jedne stvarno duhovite scene koja persiflira ksenofobiju Belog Bužuja), samo zanatski korektno prežvakavanje opštih mesta, emotivno uzbudljivo poput osmočasovne ekranizacije avantura morskog krastavca, osmišljeno i ostvareno u vakuumu nigde-ni-za-koga, koje vas ostavlja savršeno hladnim, distanciranim, smorenim zapravo. Osim, dakako, ako ste član festivalskog žirija, u kojem slučaju ste baš uzbuđeni.
„Drugonagrađeni“ film, rumunski O puževima i ljudima Tudora Đurđiua, došao je na Palić kanda direktno sa druge, tj. baš sa ove naše planete: ove naseljene ljudima. Pa još, eto zgode, istočnoevropskim tranzicijskim smušenjacima, dakle – upravo nama… Priča o semikriminalnoj privatizaciji propale državne fabrike terenskih vozila, koju neki francuski mufljuzi, uz pomoć lokalnog moćnika, hoće da kupe za šaku pirinča i da rasprodaju što se rasprodati da, a fabrički Don Žuan i sindikalni lider pokuša da spase bizarnom akcijom masovnog radničkog prodavanja sperme (50 dolara komad!) ne bili tako otkupili firmu, duhovita je koliko i bolno realistična i aktuelna, rumunska koliko i srpska ili bilo čija (post)trazicijska priča, inteligentno i srčano vođena, koja pri tome ne štedi nikoga: od „balkanskih muljatora“, bazično istih u svakom sistemu, pa do predugo infantilno idolizovanih „zapadnih spasilaca“, dočim je sprdnja sa latentnim rasizmom ukusa „potražilaca spreme“ upravo briljantna. Naravno da smo gledali i boljih rumunskih filmova, ali i ovaj na dostojan način pokazuje zašto je to poslednjih godina najživlja evropska kinematografija. A ima li među filmujćim Srbljem koga da snimi nešto slično? Ma, ni u ludilu. Ovde prolazi ili primitivni populizam ili deep underground, a nipošto nešto što bi se normalnog i inteligentnog gledaoca zaista ticalo.
Osim ako najživlja evrokinematografija ipak nije – turska? Pobednika „rezervne“ selekcije zvane Paralele i sudari, turski film Hladnoća Ugura Jicela, priznajem, otišao sam da pogledam iz bazično vanfilmske radoznalosti, kada sam pročitao da se radnja filma zbiva u zavejanom podkavkaskom Karsu, baš kao i radnja izvanrednog Snega Orhana Pamuka… I u Hladnoći, bogme, sneg ne prestaje da pada, što je vizuelno fascinantno dočarano, no važnija od toga je priča o malim provincijskim naravima i gorštačkoj patrijarhalnosti, i o poštenjačini i „smotanom seljaku“ koji se bezumno zaljubi u rusku prostitutku, i tu „nemoguću“ ljubav pokuša da ostvari i zadrži činom koji će neminovno sve odvesti u tragediju. „Obična“ a snažna priča, sjajna gluma, bolno lepa fotografija, čehovljevski motivi („Tri sestre“), treba li i može li još?!
I šta je još bilo? Novi Ulrih Zajdl, završni deo trilogije (Raj: Nada), ne onako veličanstven kao prvi, ali svakako vanserijski, suma sumarum filmski triptih koji zavređuje poseban, samostalan osvrt, sada recimo makar još i to da Zajdl o conditio humana u zapadnoevropskom „društvu blagostanja“ uistinu govori ono što onaj Holandez („Borgman“) samo fingira da govori. Kazahstanski Časovi harmonije, intrigantan, moćan film o nasilju i traumama „nježnih godina“; prehvaljen poljski film U ime… koji se hvata u koštac sa već malo izanđalom temom grešnih i bludnih sveštenika, kratak (77 min) a opet iznenađujuće naporan i dosadan Dug i srećan život Borisa Hlebnikova, koji kao da je svojevrsno naličje (po konačnom autorskom dometu) narečenog rumunskog filma, potencijalno zanimljiv a na koncu opet previše „umetničareći“ turski Vi osvetljavate noć Onura Unlua (bog zna da li se prezime tako izgovara), simpatična nemačka postteenage komedija Selidba… Za Moj pas kiler, slovački film o ksenofobiji, sadistički prikazan u sitne sate nakon zatvaranja, više nije bilo vremena i snage… E da, domaći: o Krugovima Srdana Golubovića sve već znate, no eto nam i Odumiranja Miloša Pušića; priznajem da mi je, poznavajući komad Dušana Spasojevića, strepnja bila dublja od nade, no scenario je daleko, daleko nadgradio skromnu teatarsku priču, Pušić je bio siguran realizator, a ljudi moji, šta taj Boris Isaković radi (uz takođe maestralne Jasnu Đuričić i Daru Džokić i vrlo dobar ostatak ekipe), to treba videti da bi se poverovalo! Film o kojem će se tek govoriti, kad bude vakat. Iz „Paralela i sudara“ vredi izdvojiti još odličnu slovačku „savremenu fresku“ Hvala, dobro Maćaša Priklera, dočim je Eastalgija Darije Oniščenko, koja je iščekivana s dosta radoznalosti, uprkos nekim nesumnjivim vrlinama, na kraju pomalo preminula u „plemenitim stereotipima“ o dobrim i duševnim istočnjacima i južnjacima koji brane čast ljudskosti nasuprot efikasnom, ali sterilnom i bezdušnom Zapadu. Mora da bi se dopao onoj dvojici veselih Genija sa ceremonije otvaranja…
Tradicionalna panorama Novog mađarskog filma ovaj put je izostala jer praktično – nema novog mađarskog filma! Tako je to kad vam „patriote“ zasednu na grbače: ovako ili onako do temelja razruše sve što vredi u „nacionalnoj kulturu“ koju šatro izgiboše štiteći od vaskolikih unutrašnjih i spoljnih dušmana. No, zato je, hajde, možda ne najbolji film koji sam video, ali svakako film u čijem sam gledanju najviše uživao na ovogodišnjem Paliću, jedan iz panorame Novog turskog filma: Klub gubitnika Tolga Orneka (hm?), apsolutno prekrasna, neodoljiva i nezaboravna Mala Noćna Priča o malim ljudima iz tranzistora, o ljubavi i samoći, o slobodi i o konvencijama, i o jednom velikom, toplom gradu – Stambolu na Bosforu, naravno. Nabavite kako god znate!
Sve drugo beše po starom, perkelt je i dalje bez premca, u jezeru i dalje nema kupanja, komarci su i dalje dosadni, ljudi su i dalje divni, termini projekcija su i dalje kretenski… Sve u svemu, vidimo se na Paliću 2014, ako Bog dade i ako se sve u ovoj zemlji do tada ne pretvori u jedno veliko guslarsko Veselo veče.
