Pijanista i kompozitor Stefano Bollani (1972, Milano), zvezda 27. Beogradskog Jazz Festivala, najpopularniji je italijanski džez muzičar današnjice. Nastupa u raznim formacijama – od solo resitala, preko trija i kvinteta, do saradnje sa big bendovima i simfonijskim orkestrima. Osim dugogodišnje saradnje sa Enrikom Ravom, među istaknutim džezerima sa kojima je radio su i Rišar Galijano, Gato Barbijeri, Pet Metini, Fil Vuds, Li Konic, Paolo Fresu…
Objavio je blizu trideset albuma. Osim džeza, snimio je i albume sa delima Geršvina i Pulenka, kao i album Carioca inspirisan brazilskom muzikom. Dobitnik je „European Jazz Prize“ za najboljeg evropskog džezera 2007. godine i nagrade „Paul Acket 2009“, koju dodeljuje roterdamski North Sea Jazz Festival. U triju sa kojim će se predstaviti na 27. Beogradskom Jazz Festivalu, 28. oktobra u Domu omladine Beograda, predstavlja muziku baladnog i ambijentalnog karaktera, kao i latin džez.
„VREME„: Trio sa basistom Jesperom Bodilsenom i bubnjarom Mortenom Lundom postoji već devet godina. Postoji li neki poseban razlog za saradnju sa muzičarima sa danske džez scene?
STEFANO BOLANI: Iskreno govoreći, uopšte me ne zanima odakle dolaze. Mi smo približno istih godina i veoma smo bliski prijatelji. Nema ništa posebno „skandinavski“ u njihovom pristupu muzici. Prvi put smo se sreli u Kopenhagenu 2002. godine i odmah smo osetili jedinstvenu empatiju. Od tada sviramo zajedno, snimili smo tri albuma – Stone in the Water je najsvežiji među njima. Snimljen je u jednom posebnom trenutku u mom životu, i predstavlja jedan pokušaj traženja mira.
Produkcija ECM nedavno je objavila album sa koncertnim zapisima vašeg klavirskog dueta sa Čikom Korijom. Kakav je bio izazov raditi sa njim? Da li ste imali na umu prethodne duete – vaš sa Marsijalom Solalom, ili njegov sa Herbijem Henkokom?
Čik je neverovatan lik. On je nesumnjivo jedan od najvećih majstora džez klavira, pratio sam njegovu karijeru od malih nogu. A onda sam ga sreo, pre dve godine, i otkrio sam čoveka koji je još uvek potpuno zaljubljen u muziku. On priča o muzici, diše muziku, osmehuje se dok dodiruje klavir. To je fantastično, nadam se da ću uspeti da doživim njegove godine sa takvim stavom. Naš klavirski duo je potpuno drugačiji od pomenutih. Ponekad mi se učini da zvuči kao da svira jedan pijanista sa četiri ruke! Drugi ovogodišnji album predstavlja vašu saradnju sa NDR Bigbandom iz Hamburga. Zanimljivo je na koji način su vaše stare numere, pisane za mali sastav, potpuno izmenile karakter.
Potreban ti je sjajan aranžer, a ja sam jednog našao – njegovo ime je Geir Lisne! Odabrao je neke moje ranije kompozicije za mali sastav i praktično sve izmenio! Trubač Enriko Rava, koji je bio gost prošlogodišnjeg Beogradskog Jazz Festivala, je vaš veliki mentor. Kako biste opisali saradnju s njim? Enriko je najvažnija osoba koju sam sreo u životu. Sve je počelo 1996. godine. Od tog trenutka svirao sam sa njim širom sveta i zajedno smo snimili petnaest albuma. Zahvaljujući njemu, naučio sam puno o muzici, o poslu, o samom životu.
Vaš solo album za ECM karakteriše velika ozbiljnost u pristupu muzici. S druge strane, solo nastupi poseduju elemente humora i kabarea. Kako ove kategorije idu zajedno?
Imao sam običaj da imitiram ljude kad sam bio klinac, što znači da mi je taj tip humora blizak. Dugo sam mislio da se radi o dvema protivrečnim stranama – ozbiljnosti u muzici, i humoru u životu. Sada mislim da bih obema mogao da upravljam. Pa, obožavam da skačem sa jedne na drugu stranu! Kao dete ste maštali da budete pevač. Danas to povremeno činite na sceni…
Jedino mogu da dodam da još uvek želim da budem pevač!!! Ali, kad porastem – jer ja sam još uvek dečak!
Često ste bili inspirisani literaturom, da biste konačno i objavili vaš prvi roman La sindrome di Brontolo. O čemu se u tom romanu radi? Teško je naći pravi odgovor na to pitanje. Roman je inspirisan svim piscima koje volim – ljudima poput Kalvina, Kenoa ili Vargasa Ljose, ljudima koji su se poigravali sa očekivanjima čitalaca i sa strukturama. Na neki način je slično onom što se dešava kad improvizujete u okvirima neke strukture. Imate granice, osećate ih, ali unutar njih pokušavate da budete slobodni i inspirisani. U mom romanu pet likova tumaraju gradom ne razumevajući šta se s njima dešava. Možda čitalac zna, a možda i ne zna?
Jednom ste izjavili da je „džez jezik slobode„. Kako vidite tu slobodu?
Tražio sam je. Nije lako ostvariti slobodu, čak ni u muzici. Moraš da poseduješ tehniku koja bi ti omogućila da budeš slobodan da sviraš šta god ti padne na pamet u nekom trenutku. Evo još jedne vaše izjave: „Moram da kažem da zaista ne mogu da sviram četrdeset godina sa The Rolling Stones. Za mene bi to bila noćna mora.“ Kako biste to objasnili?
Pa, ja sam počeo profesionalnu karijeru svirajući pop muziku, a onda sam otkrio da to nisam u mogućnosti da radim. Jer ne želim da se dosađujem sa muzikom koju sviram, pa zaista ne mogu da sviram iste stvari na isti način svake večeri. A upravo to pop pevači vole! Vi ste jedan od retkih evropskih muzičara koji uživa uspeh i u Sjedinjenim Državama. Koliko vam je to značajno?
Pa, nikad nije bilo lako nekom evropskom muzičaru da dopre do Sjedinjenih Država. Ako pričam o sebi – moje ime je možda poznato nekim džez kritičarima, ali zaista ne osećam da postoji publika u Americi koja jedva čeka da me vidi. Možda bih morao da živim tamo, ali ja volim Italiju i ostaću ovde!
