Retrospektiva; Nacionalna galerija, Pariz
Izgleda da nadrealizam ponovo ulazi u modu, ili, po nekima iz nje nikada i nije izlazio: nedavno smo u Beogradu imali priliku da vidimo izložbu posvećenu srpskim nadrealistima, a u aprilu će se u Parizu održati aukcija zaostavštine njihovog velikog duhovnog vođe i osnivača pokreta Andrea Bretona. Međutim, delo izuzetnog slikara Renea Magrita, koje je upravo izloženo u pariskoj Nacionalnoj galeriji, ostaje velika enigma kako za pripadnike tako i za teoretičare ovog pokreta za koji mnogi tvrde da je izmenio tok umetnosti XX veka.
Njegovo delo predstavlja suštinu onoga što nazivaju „kvintesencijom nadrealističke igre“, i kada je Magrit izjavio „da njegovi naslovi ne tumače njegove slike, kao što ni platna ne mogu da objasne naslove“, on je zaista i stajao iza ove izjave.
Magrit je rođen u Belgiji 1928, a kao dečak ostaje bez majke. Nešto docnije otac nagovara Magrita da upiše Akademiju likovnih umetnosti u Briselu, što on i čini da bi savladao klasično slikarstvo i stvarnosne prizore, koje će kasnije u svom radu sasvim dekonstruisati. Mladi Magrit se rano oslobodio njemu zamornih tradicionalnih pristupa u slikarstvu i krenuo u oblast eksperimentalnog. Ako se ikada i upustio u istraživanje kubizma i futurizma, to je uradio zahvaljujući svom interesovanju za slikarstvo Đorđa de Kirika. Nalik De Kiriku, Magrit je želeo da okrene svakodnevne prizore naopačke: crnu mrlju od mastila pred zatvorenim vratima nazvao bi stoga „Izlazak iz škole“. Možda i nesvesno, svojim delom često je povređivao ukus malograđanske klase i njen mentalitet. U to vreme niko ga i nije mogao nazvati „nadrealistom“. Nakon kraćeg puta u Pariz, gde se susreo s pesnikom Elijarom, slikarima Miroom i Dalijem i uzgred se na smrt posvađao s Bretonom, Magrit je odlučio da prekine svaku vezu s Parizom i vrati se u svoj rodni kraj, malo mesto u Belgiji gde je do kraja života nastavio da živi sam i da neguje svoju jedinstvenu viziju. Ono što je, ipak, usvojio od nadrealista bila je lekcija koja je govorila da realno postoji, ali da je umetnik tu da bi uklonio i prekoračio njegove granice i ograničenja. Na njegovoj čuvenoj slici Zabranjena reprodukcija vidimo čoveka leđima okrenutog ogledalu u nekom klasicističkom pejzažu. Odraz tog čoveka, odnosno njegovih leđa draži naše logičko mišljenje – i upravo to je Magrit koji nam na najbolji mogući način govori o dvostrukoj suštini svih pojavnih stvari.
Ova zanimljiva retrospektiva prikazuje nam većinu dobro poznatih Magritovih dela, ali osim ovih ona nam pruža i nekoliko iznenađenja, uglavnom onih slikarevih radova koji su ostali skriveni tokom decenija, pokopani u nekim malim belgijskim muzejima koji nisu naznačeni čak ni na mapi turističkih vodiča kroz Belgiju. Ova izložba nam predstavlja i jedan gotovo zaboravljen kvalitet Magritovog dela, tačnije njegovo osećanje humora, određenu ironičnu dimenziju u njegovom radu koja nam ne pada na pamet odmah dok mu pristupamo. Kada sam na izložbi primetila grupu dece iz osnovne škole kako se smeju posmatrajući Magritove slike, nisam odolela da ih ne upitam čemu se toliko smeju. Jedan školarac mi je odgovorio da se smeje jer su mu ove slike „toliko jasne, baš toliko jasne!“. Možda je Magrit u svom delu sačuvao brojne skrivene poruke namenjene različitim generacijama, koliko onim prohujalim toliko i ovim novima koje dolaze. Prednost ove izložbe je upravo u tome da ona pokušava da nam predstavi različite aspekte Magritovog dela i da ih objedini u svetlu različitih epoha.
