Iz keca u kec

Mocart, a nije klasika, Zona sreće nije kviz, Lavovi nisu BBC-jev dokumentarac, Meridijan nije tv-putopis. Sva ova divna imena nisu imena tv-emisija, već lanaca sportskih kladionica u Srbiji. Nikle su na svakom ćošku, sve su rentabilne, stvorile su sopstvenu estetiku i postaju način života. Možete se kladiti na rezultate, broj golova, ali i procenat na referendumu. Nedavno smo na TV B92 videli crnogorskog sudiju koji otvoreno govori o svojoj opsednutosti klađenjem. Čovek priča o svom poroku kao da je reč o preteranom pušenju. Dakle, muškarci uglavnom ne rade mnogo, druže se po kladionicama, tu su i maloletnici kojima je formalno zabranjeno da se kockaju, ali oni su i najbrojnija klijentela. Lokalna kladionica je u Srbiji postala okosnica komšijskog kriminala, okupljalište neobrijanih tipova, neformalna kafana i zona bez žena – paravojna sportska karaula (otkud onda onaj naziv Zona sreće?).

Ako imamo bar malo mašte, medije u Srbiji možemo da posmatramo kao virtuelne šaltere velike tranzicione kladionice. Kladionica ne favorizuje obrazovanje (jer hiperinflacije obrazovanih plaši se opravdano ministar prosvete), jer su vam potrebne sportska inteligencija i sreća. Obrazovani postavljaju neugodna pitanja, naročito ako su bez posla ili loše plaćeni. U kladionici su studenti i zemljoradnici jednaki, što reče rahmetli Slobodan.

Poplave mu dođu kao hendikep meč. Čuo sam da na severu Evrope u kladionicama postoji i opcija – meč se otkazuje zbog vremenskih neprilika. Onda se na klizištima pojavio premijer Koštunica i potapšao postradale. Šta im je rekao? Tu zen mudrost još pokušavam da shvatim; rekao je: „Neka, neka…“ Kraj dopišite sami, kao u psihološkom testu, a moje asocijacije se kreću od patriotskih (Oj ustaše neka, neka, duboka vas jama čeka – by Braća Bajić), ali je smisao verovatno veličina prirode, koja pokazuje čoveku da je zapravo ona gospodar. Zato je uzaludno činiti bilo šta.

Kad naprave kuće tim ljudima, shvatićemo šta znače ove reči.

Sličan kladioničarski rizik postojao je i na vanrednom kongresu Bogoljubovog pokreta, prvi put bez Bogoljuba u fizičkom smislu. On je za života ušao u legendu jer se delegatima i malobrojnim gostima iz druge ruske lige obratio putem video-linka. Kompjuter ga je seckao, Bogoljub je uvek bolji uživo, pa je imao hendikep stranog terena. Više ne može da igra kod kuće, pa je na konstantnoj turneji. On je, međutim, potpisao u prelaznom roku i otišao u inostranstvo.

Sportska ikonografija obeležava i dve glavne sapunice na ovim prostorima – hrvatsku („Ljubav u zaleđu“) i srpsko-crnogorsku („Mješoviti brak“). Ova naša postaje aktuelna uvek kad se zategnu odnosi u zajednici, pa su epizode visokog rizika. Tamo akteri stalno muvaju sa fudbalskim talentima, a jedan od glumaca (Nenad Stojimenović) već je prešao u hrvatsku seriju.

„Ljubav u zaleđu“ kao okosnicu radnje (osim ljubavi) ima fudbalske malverzacije kluba Agram, koji zaista postoji u Hrvatskoj i takođe ga krase razne afere.

Dakle, frajeri izvode devojke po kafićima, gde konobari zure u teletekst sa rezultatima utakmica, a devojke se bore za pažnju partnera sa nelojalnom konkurencijom. Nikada do kraja nisam savladao aritmetiku kvota, simboliku troznaka, keca, dvojke i iksa, ali osećam da sam deo velike tipovane utakmice. Paranoično, zar ne?

Crna Gora je po mnogo čemu nadmašila ovdašnji kladioničarski model. Tu je adikcija potpuna, a tv-program uključujući i referendum – dobio je smisao velikog narodnog derbija. Tajni snimak je iz doma Mašana Buškovića, gde ga neki DB-ovci lože da prelomi u glavi i glasa za Mila. Osim kalkulacija sa procentima, glavni argument independističkog bloka u Zeta filmu za „lomljenje Mašana“ jeste obećanje ili vizija Crne Gore u kojoj će FK Zeta biti predstavnik nezavisne Crne Gore u Kupu evropskih šampiona. Uz to, Vlada Crne gore će prioritetno platiti Mašanov račun za struju (1580 evra) i time zaokružiti plan o pridruživanju. Bezbednjak (tajno ime Vasilije 007) koji je tajno snimljen ima neke kuće po Podgorici i primorju, gomilu naoružanja, radio-stanice i falsifikovanu fakultetsku diplomu – tipičan predstavnik komšije kakvog biste poželeli. Kome je sve ovo nemoralno, neka ne gleda „Nemoguću misiju“ na Pinku. Tamo se slikaju sa oružjem. Baba koju ne vidimo u filmu, ali je čujemo kako dobacuje sa tribina, ključni je akter tajnog snimanja, takoreći insajder, a po mojoj teoriji kamera je bila skrivena u ručnom mlinu za kafu kojim ih je zumirala. Malo je lošije u’vatila ton, pa je film titlovan. Šajber je svojevremeno poništio prvenstvo, Džarovski ga je nameštao, Špegelj se naoružavao, Severina se volela, a Mašan je plaćao struju.

Na kraju, pomoćni sudija Baki Anđelković je u Skupštini dvaput svirao minut ćutanja, dok su poslanici na tribinama, kao navijači, delom čitali novine, delom vikali „uprava napolje“, a delom napustili stadion. Ovaj penal će Baki da ponavlja – osladilo mu se. Tako valjda u SPS-u ovih dana mere ko više voli Slobodana.

Mi samo možemo da se kladimo koliko.