Šesnaest godina posle knjige Etika i diskurs (Beograd 1992), Miroslav Milović, redovni profesor filozofije na Univerzitetu u Braziliji, objavio je zbirku ogleda Zajednica razlike (Gradac, Čačak 2008) i na srpskom (prethodna izdanja na portugalskom i španskom jeziku). Nekadašnji predavač na Filozofskom fakultetu u Beogradu, učenik Habermasa i Apela, poliglota, nakon napuštanja zemlje svojevrsni filozofski nomad koji predaje na univerzitetima u Grčkoj, Turskoj, Španiji i Japanu, da bi se „skrasio“ u Brazilu, protivnik, kako sam kaže, komunizma, nacionalizma i liberalizma, Milović, zapravo, godinama ispreda jednu filozofsku nit koja, uz sve mene i vijuganja, ostaje prepoznatljiva u svakome od svojih oblika. Naime, Milović uporno misli modernu, uslove mogućnosti modernog doba i pretpostavke subjektivnosti kao modernog izuma, što, dalje, znači i uslove mogućnosti savremene zajednice. U samom središtu njegovih izvođenja nalazi se konstitutivni subjekt, samostvaralački princip koji iz samoga sebe izvodi sopstveni svet. Ovaj komplikovani i teško proziran zaplet (premda je, zapravo, reč o opštem mestu istorijsko-filozofskog diskursa) Milović raspliće sabrano, usredsređeno i sigurno, pokazuje da odlično vlada kanonizovanim tumačenjima, ali ubacuje i sopstvenu perspektivu kao začin opštim i, zapravo, neizbežnim motivima svake (filozofske) refleksije o modernoj epohi.
No, iako će priču da započne sa Kantom kao izumiteljem konstitutivnog subjekta, uz kratke ali efektne osvrte na Dekarta koji je bio blizu Kantovom otkriću, no nije imao dovoljno pojmovnih instrumenata da sa iz svoga ega, iz svoga ja koje mu obezbeđuje dokaz postojanja, konstituiše subjekt kao samostvaralački princip, Milovićev pravi početak u ovoj knjizi upravo je Hegelova kritika Kanta, odnosno Hegelova kritika Kantovog formalizma. Autor rabi dobro poznati motiv po kojem Kant, uprkos revolucionarnom preokretu koji težište sa predmeta prebacuje na subjekt saznanja, ipak ostaje u subjekt–objekt relaciji. Dakle subjekt i objekt nalaze se na dvema različitim, čak suprotstavljenim stranama između kojih nema nikakvog posredovanja. Hegel je, međutim, taj koji svojom spekulativnom metodom prevazilazi jaz. Upravo na toj pretpostavci nekakvog jedinstva subjekta i objekta, počiva Milovićevo čitanje posthegelovskih filozofa. Predmet naročite autorove pažnje su Marks, Huserlova fenomenologija, Habermasova teorija komunikativnog delanja i Lumanova teorija sistema, te Levinasova ontologija i Deridina dekonstrukcija.
Miloviću se, naravno, može uputiti primedba da, uprkos snažnoj kritici supstancijalizma (mumificiranja bića, str. 91), on ne uzima u obzir, u dovoljnoj meri, formalne pretpostavke moderne. Prilično papira je potrošeno da bi se pokazalo kako je Hegelova kritika Kantovog formalizma nedostatna, odnosno da je baš na mestu na kojem Kant deontologizuje (pravnu i moralnu) normu, ostavljajući (konstitutivnu) opoziciju subjekta i objekta na delu, on moderniji mislilac od Hegela. Milović, međutim, Hegela vidi kao onoga ko, kritikujući Kantov formalizam, moderne konsekvence izvodi na višu ravan i, utoliko, ne samo da ostaje eminentno moderni mislilac, već krči put za sve ono što dolazi posle njega, odnosno za savremeni svet koji je, kako stoji u prvoj rečenici knjige, „hegelovski delirijum“.
Milović piše sa prepoznatljivom, demistifikatorskom lakoćom (što nije nimalo lako) ispod koje se prostiru guste, složene pojmovne mreže. No, dugo Milovićevo bivanje „na strani“ uzelo je izvestan danak njegovom jezičkom izrazu – recimo, barem ćemo na tridesetak mesta pronaći da se problemi diskutuju, dok se o problemima, zapravo, raspravlja – pa je utoliko šteta što je uživanje u tekstu unekoliko pokvareno izostankom kompetentne lekture.
U sredini siromašnoj preglednim radovima o ključnim filozofskim motivima modernog doba, ova knjiga Miroslava Milovića može da posluži i kao odličan vodič za snalaženje u šumi teških filozofskih motiva.
