Nekada Kajzer Soze, a sada (zapravo nedavno) Franjo Tuđman. Tako bi u desetak reči mogao da bude predstavljen svojevrstan luk sunovrata osramoćeno-otkazanog oskarovca Kevina Spejsija – od Oskarom ovenčane kreacije za tek formalno epizodnu ulogu u Dežurnim krivcima, (jedinom) remek-delu reditelja Brajana Singera (takođe nedavno prebrisanog u Holivudu, ali to je neka posve druga i drugačija priča), pa sve do role u, sva je prilika, recentnijem kino-užasu Jakova Sedlara, rediteljskog preduzetnika i provokatora iz našeg komšiluka. A u međuvreme su stale i desetine drugih, opet vrsnih rola, još jedan Oskar (za Američku lepotu), te direktorovanje u nadaleko čuvenom Old Vik teatru u Londonu. A ono najznakovitije u skorijem životopisu Kevina Spejsija jeste zvanična dojava da je oslobođen optužbi za seksualno uznemiravanje (i resto), a što je bio razlog da ga Holivud otkaže (tj. kenseluje). Kako zasad stvari stoje, Spejsi krcka nekakve glumačke aranžmane po obodu B produkcione lige i kanda nikada neće povratiti pozicije koje je tamo držao do pre samo par leta. On ne glumi u filmu koji je tema ovog prikaza (što nikako ne znači da ne bio kadar i za to, a ta čast je pripala Nikolasu Kejdžu, glumcu potpuno drugačije energije i ekspresivnosti), ali ono što ih spaja ne samo u jednom pasusu ovog prikaza jeste odluka skandinavskog mlađeg autora Kristofera Borglija da za fokalni motiv svog prvenca na tlu Holivuda, a reč je upravo o Scenariju iz snova, uzme i postavi fenomen pomenute kulture otkazivanja. Isprva Borglijeva namera na tom planu nije kristalno jasna, ali negde nakon prvih pola sata ovog izrazito bizarnog filma biva evidentno da je bezmalo pa čarlikaufmanski zaplet tu ipak poslužio za poentu koja se na prvom mestu tiče pošasti tog konačnog kenselovanja, neretko sa adresom u neposrednom susedstvu orkestrirane moralne panike.
Scenario iz snova, dakle, za temelj naracije ima začkoljicu kakva bi se dala sresti u delima Čarlija Kaufmana ili čak i Vudija Alena (a o njemu kao uticaju u slučaju ovog filma nešto docnije, pasus ili dva niže u ovom istom prikazu) – univerzitetski profesor, biolog, krajnje generičkog imena Pol Metjuz iznenada biva krajnje efemeran epizodosta/ statista u snovima ne samo ljudi (kolega, srodnika, poznanika, studenata…) koje poznaje, i ta bizarnost brzo poprimi jasne obrise pandemije u nacionalnim okvirima, nakon čega on postaje instant-zvezda i meta onih koji bi da unovče tu najnoviju društvenu ludost i pomamu. Na sve to, i sam Metjuz bi da ugrabi što se ugrabiti može u datom trenutku i okolnostima – mimo svog akademskog uhlebljenja, on zbilja jeste neznatan civil, neprimetna fleka, sitan šraf i ne mnogo više od toga. To u pamet može da zazove i onu iznimnuo ilustrativnu sintagmu kojom naslovni junak romana Jakob fon Gunten Roberta Valzera samog sebe opiše kao “jednu finu, lepu, okruglu nulu”. Nevolja je što se Metjuz suštinski ne miri sa takvim statusom u gotovo svim sferama svog bitisanja među drugima, što ga čini dodatno anksioznim, tenzičnim, razdražljivim, iritantnim, dakle, ne preterano šarmantnim u očima okruženja, koje, uostalom, ipak mora i želi da se prevashodno bavi sobom samim. Tu nailazimo na prvi povod za zamerku na račun vodećeg činioca u autorskoj ekipi filma (Borgli je ujedno i jedini scenarista ovog inače vrlo dobrog filma) – u tom delu, naime, Kejdž, definitivno u dobroj glumačkoj formi nakon decenija lutanja i dragovoljnog samoiscrpljivanja u čak nekoliko desetina krajnje upitnih filmova koji njegovog dara naprosto ni približno nisu dostojni, glumi u registru i maniru baš gorepominjanog Vudija Alena, uključujući tu ritam govora, što dovodi u zabunu po pitanju namere koja stoji iza tog konkretnog poteza, tim pre jer je Alen duboko zaglibio u opipljive osnove za svoj nesrećni današnji status u Holivudu (nedavno je u Francuskoj snimio najnoviji film, koji će ubrzo i do nas).
Tu stižemo do drugog čina ove neporecivo zabavne i maštovite priče – Metjuz i dalje pohodi snove mnogih, čak i mimo Amerike, ali u tim snovima, poput manje izbirljivog Fredija Krugera za novo doba, biva sve nasilniji, agresivniji, pogubniji… što ga dovodi do opšte omraze, te onog klizavog i glibnog terena po kojem imaju da se kreću odbačeni i prokazani, s tim da on ničim stvarnim nije doprineo ni svom usponu niti potonjem strelovitom padu u nemilost dojučerašnjih “fanova” i poklonika. Već na “dverima” drugog čina postaje očigledno da je u uvodnom delu Borgli temeljno trasirao priču kako bi ova jetka i efektna satira prvenstveno ciljala tu (para)kulturu otkazivanja. Njegova poenta je bez daljeg jasna i učinkovita, to jeste fenomen nad kojim ima i smisla i povoda detaljnije se zamisliti, i Borgliju se po tom pitanju nema ama baš ništa prebaciti, tim pre jer Kejdž ne samo instinktivno prati te krupne a pipave prelaze iz jednog značenjskog segmenta i sloja u drugi, pritom fino garnirajući naraciju takođe uspelim komičnim situacijama koje nipošto nisu same sebi svrha. Međutim, na istom tom mestu u oči brzo upada boljka koju je Borgli očitao i u svom prethodnom filmu od pre samo par leta (Syk Pike ili Sick Of Myself, kako glasi engleski naslov), svom drugom filmu dugog metra u rodno-matičnoj Norveškoj; čini se da ovaj autor (dabome zasad) ne zna gde i kako da stane.
To se u Scenariju iz snova događa u trenutku kada priča već zađe u svoju prirodnu završnicu (unutar istinski prijatnog i ekonomičnog ukupnog trajanja od stotinak minuta bez odjavne špice); scenarista-reditelj u tom trenutku nepotrebno uvodi motiv pomodarske aplikacije i prateće konkretne naprave koja omogućava da se brendovi i influenseri oglašavaju u snovima, naravno, neznatnih civila kakav je Kejdžov Metjuz i sam na početku filma bio – naivan, suzdržan, sputan obzirom i društvenim konvencijama, sluđen, pritajeno besan, a u biti – bespomoćan, dakle, u okvirima savršene marionete u raljama konzumerizma.
Tu, a posebno je diskutabilno što se to zbiva baš u delu u kome bi onaj poslovičan konac trebalo da delo (u)krasi, baš tu nastaje tematsko-motivsko-idejni rusvaj gotovo u narativnom “dvanestercu”, što posledično u izvesnoj, ali, na sreću, ne zamašnoj meri otupi i oštricu do te etape znalački i postupno brušene oštrice Borglijeve satire sa nespornim povodom. Scenario iz snova, baš kao i Sick Of Myself sa istim teretom u istom činu, zastane na nekoliko koraka do zaslužene ocene odličnog filma, ali to nije razlog za pokudu i gorke suze – Borgli se pokazao veštim da dela i u holivudskom esnafskom sistemu, studio A24 je poklonicima svog izraza nezavisnih filmova koji uspeju da dobace i do glavnotokovske publike podario još jedan zadovoljavajući naslov, Kejdž je, nakon filmova Svinja, Nepodnošljiva težina blistavog talenta i Bučerov prelaz, uknjižio još jedan manje ili više i pažnje i hvale vredan film…, a narečena kultura otkazivanja (cancel culture, da zabune ne bude) dobila je viđeniji film koji bi da je problematizuje i da provocira one koji se bespogovorno uporno u toj i takvoj crkvi mole.
