Režija: Brajan de Palma; Uloge: Rebeka Romejn–Stamos, Antonio Banderas, Piter Kojoti
Nije za svaki film bitno ko je pisao scenario, ko je bio direktor fotografije, ko je radio muziku, ko scenografiju, a ko kostim. Za ovaj, međutim, jeste. U svoj svojoj smelosti, svojstvenoj valjda već dokazanim ljudima u ozbiljnijim godinama, jedan reditelj pravi jedan film kakav je, evidentno, oduvek želeo da napravi. Što svakako ne znači da su Opsesija, Keri, Obučena da ubije, Pucanj nije brisan, Dublerka ili Karlitov put bili tezge smuljane preko volje. Već samo da je Fatalna žena esencija onog vrtoglavog duha koji priziva zvuk tog imena. De Palma.
Scenario je, onda, pisao sam. Sklopio je priču dovoljno dramaturški komplikovanu da vas drži u uverenju da je priča ono što pratite. Priču dovoljno poznatu i dovoljno arhetipsku, da je u stanju da ponese sav intuitivno-emotivni bagaž s kojim je reditelj u stanju da se pojavi. A on je veliki putnik. S tim u vezi, sklopio je, tačno, priču dovoljno banalnu u svom toku i dovoljno jasnu u svom ishodištu da, u trenutku pristajanja u luku, svako jednostavno mora da zna da je cela stvar sa pričom služila samo tome da ga navede na krivi put. Jer je odgledao san. A nije se bunio zbog „umetničarenja“. To je, najzad, De Palmin recept. Onaj koji ga je napravio. Čovekom koji, filozofskom terminologijom – „vrši zamenu teza“. Svakodnevnim rečnikom – on „prodaje rog za sveću“. Poetskim jezikom – to je onaj koji „prodaje muda za bubrege“. Filmskim slengom – „čist genije“.
Kao takav, on potkrada samog sebe (završno sa Nemogućom misijom), i priseća se Linčovih momenata (zaključno sa Mulholland Dr.), gleda sapunske opere i čita Pirandela. Zatim poziva Tjerija Arbogasta, direktora fotografije kog se sećamo po Profesionalcu, Apartmanu, Petom elementu i Jovanki Orleanki (a neki od nas i po Crnom mačoru, a beloj mački). Kao Besonov stalni snimatelj, on je imao prilike da prođe kroz sito i rešeto, dakle kroz Francusku i Holivud, nije mu međutim data prilika da omane, i tako je dobio priliku da postane vlasnik onog najređeg na savremenoj snimateljskoj sceni – stila. Svog, ličnog. Kako je isti u dobroj meri iznikao iz vizuelnih uzora koje deli s De Palmom, tu i tamo kroz film proleti dobri Hičkokov duh. Sleti niz neki gelender ili promakne nekim liftom ili se baci s nekog stepeništa. Koja, uzgred budi rečeno, s nepodnošljivom lakoćom podsećaju na stepeništa Mimunijevog Apartmana. Slučajno najboljeg francuskog filma poslednjih mnogo, mnogo godina. Koji je slučajno posveta Hičkoku. I koji je slučajno snimio Arbogast.
Muziku, u skladu s misterioznim okolnostima koje se naslućuju, potpisuje Ruiči Sakamoto. Zavese se, tako, dižu: u lepljivom, zanosnom noir poretku, koji je tako veliki luksuz za intuitivno-minimalistički, emocionalno-ekonomični kredo novog-novog holivudskog filma, tu je dugonoga lepotica (Romejn) mračnog pogleda ispod lelujavih trepavica. Tu je Kanski festival i, prigodno ironično, stvarne zvezde „festivalskog filma“ (Režis Varnije i Sandrin Boner), tu su dijamanti, top-model i pljačka. Tu je lezbejska veza, tu je dvojni identitet, tu je naivni paparazzo u svom svom budalastom sjaju (Banderas), tu je muž diplomata (Kojoti) i osvetnici iz prošlosti. Tu su mostovi, dokovi, tamne naočare, svilene marame, krzna, visoke, visoke potpetice, i pištolj, i voajerski prizori i čipka i podvezice, i kamera koja traga kroz hodnike. I špicaste čizme military style, u kompletu sa šorcem, košuljom, kapom i torbom. I proklete koincidencije koje vode De Palminom opsesivnom izgubljenom ključu: iskupljenju.
Ni u jednom trenutku, tako, ništa nije bilo do priče. Nikad, nikad nije bilo do obrta ili preokreta. Niti do „iznenađenja“ ili do triler-pasaža. Iako je svega toga, duž filma i unaokolo, bilo. Uvek je, a naročito ovoga puta, sa De Palmom bilo do opsesije. Njegova je opsesija patnjom i uživanjem, i njegova je opsesija božanskom kaznom i iskupljenjem. Njegova je večita potraga za mehanizmom greške i mehanizmom vraćanja procesa unazad. Tako, čak i sa ženom koja ne zrači kako bi morala da zrači (tj. Romejn), čak i sa čovekom (tj. Banderas) koji je smrt za stil (tj., uslovno, noir), De Palmin eklektični instinkt i autentična vizija kreiraju ultimativnu Fatalnu ženu za ovaj zlosrećni vek. Pomalo zbunjenu, ne baš prepametnu, malo previše patetičnu, ali previše spretnu, pomalo nadahnutu sapunskom operom, pomalo autističnu, malo previše bogatu, previše očajnu i predugih nogu. U onom večnom vrtlogu, s onom večnom tragikom ispod šiški.
