Novi roman Umberta Eka naizgled je neambiciozna, ali briljantno ostvarena slika propadanja jednog od stubova demokratskog i prosvećenog društva
„U redu„, odgovorio sam, „završiću svoj spisak: ne možemo imati i jare i pare, veliki centri moći, mobilisanje svih mogućih resursa, zasukati rukave, prelomni trenutak, vera u bolje sutra, doći na pozitivnu nulu, ključ stabilnosti, ispitati navode, ničija nije gorela do zore, prvi sunčani dan izmamio šetače, saobraćajni kolaps u centru, dobijanje transparentnih podataka, adekvatno rešenje, izbijanje novih nereda, dugogodišnja agonija, predano rade na uklanjanju kvara, dati jasan signal, spustiti gard, iskoreniti stare navike, oslušnuti tržište, snažan zaokret, vratiti se na pravi put, izvesti pred lice pravde, trn u oku vlastima, gomilanje trupa na granici, presudni meč u borbi za opstanak, narušeni kredibilitet, lider pao u Napulju, nezapamćeno divljanje navijača, nastavlja se potraga za preživelima, odlazak poslednjeg velikana, na lice mesta pristigle spasilačke ekipe, brutalno pretučen, najzad stao na ludi kamen, kilometarske kolone na prelazima…
Umberto Eko piše „debele“ romane, komotne, profesorske, eruditske; tu se ni piscu ni čitaocu kanda nikuda ne žuri. Ovaj novi mu je znatno „tanji“ od onoga na šta nas je navikao, ali to ne znači da je i manje kaloričan… Pre će biti da je i njegov obim, a i pripovedački ritam, primeren centralnoj tematskoj osi, a to je novinarstvo, ili ono što je od njega ostalo, stešnjeno u procepu između tabloidizacije, komercijalizacije, udovoljavanja interesima vlasnika te „spoljnog faktora“ koji na vlasnika utiče (politička i ekonomska moć, vidljiva ili podzemna) i sveukupnog snižavanja kulturnih kriterijuma i standarda (u vremenu u kojem svi umeju da odgonetaju slova, ali je sve manje onih koji znaju i osećaju potrebu da čitaju), kao opšteg mesta izvesne vrste kulturpesimizma.
Ako vam ovo zvuči prenapregnuto, krenimo ka vrhu s lakše, manje strme strane: Nulti broj (preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi; Vulkan izdavaštvo, Beograd 2015) je svojevrsni triler – koji do kraja vrlo svesno izneverava žanrovske postulate – u kojem „ništa nije istina i sve je moguće“ (kako glasi zgodan naslov jedne sasvim druge knjige), jer je granica između istine i mistifikacije, ili tvrdog fakta i maglovitog umišljanja, tanka i neprozirna, i to baš na onaj način na koji je takva u sve lavovskijem delu savremenog novinarstva, kao dela industrije infotainmenta.
U Milanu ranih devedesetih godina, dakle u Italiji negde u interregnumu između ere starih, kompromitovanih političkih elita i nadolazeće ere „berluskonizma“, ambiciozan i beskrupulozan „kontroverzni biznismen“ osniva novine kao neku vrstu „grupe za pritisak“, što će reći da mu one imaju poslužiti kao ucenjivački materijal, sredstvo za probijanje ka vrhu društvene piramide; ako operacija uspe, rado će bataliti novine pre nego što uopšte zažive. Jer, ne treba njemu medij zarad istine i pravde, pa čak ni kao sredstvo za samopromociju, nego doslovno kao oruđe pretnje. Sve dok ne postane onaj kome će neko drugi pretiti na sličan način… U tu svrhu okuplja malu grupu luzera napabirčenih sa margina medijsko-izdavačke industrije, tipova kojima je to možda poslednja prilika da „urade nešto“ sa svojim anonimnim životima; ima li, uostalom, tužnije i besmislenije pojave od nepoznatog novinara?
Naratora, g. Kolonu, pedesetogodi-
šnjaka sa više uspešno promašenih karijera, zatičemo kako drhturi u svom stanu, strepeći pred misterioznim ubicama koje smo što nisu došle da ga likvidiraju, kao posednika izvesne Strašne Tajne, a onda se vraćamo dva meseca unazad, ne bismo li videli kako je Kolona dospeo u tako nezavidan položaj, i to čim je počeo da radi u tim prokletim novinama koje još nisu ni počele da izlaze, jer ekipa se samo uvežbava, praveći famozni „nulti broj“, bez ambicija da napravi „prave“ novine, jer to je prevaziđena stvar: ono što vlasniku treba su novine u kojim je laž i manipulacija konstitutivni element, i baš zato će ih se svi plašiti. Sve to pod uslovom da ikada izađu… U toj će maloj redakciji pedesetogodi-šnji Kolona zapatiti ljubavnu vezu sa znatno mlađom koleginicom koja će se isprva pogrešno doimati lahorastom glupačicom, ali će upoznati i živopisnog Bragadočoa, strasnog ljubitelja i istražioca najuvrnutijih teorija zavere; jednom takvom, koja se bavi takoreći celom italijanskom i evropskom posleratnom istorijom, i u kojoj niko nije ono za šta se izdaje (a Musolini je živ, krije se u Argentini i čeka pravi trenutak za pučistički povratak na vlast!), Bragadočo će Koloni uporno puniti glavu; Koloni se Bragadočovo konfabuliranje doima kao hrpa gluposti i olakog povezivanja nepovezivog (što i jeste vezivno tkivo svake teo-
rije zavere), no jednog dana Bragadočo biva misteriono usmrćen, a Kolonu „pukne“ paranoja da je sledeći, jer je eto upućen u njegova senzacionalna otkrića… No, jesu li to stvarno otkrića, ili tek mešavina starih i dobro poznatih činjenica sa konstrukcijama i izmišljotinama jednog „pregrejanog“ uma? To jest, je li Kolona naposletku u stvarnoj opasnosti, ili je postao žrtvom industrije koju je i sam omirisao, a koja živi od mistifikacija? Šta ako je Bragadočo stradao zbog jedne mnogo banalnije stvari, kao što to već biva?
Umberto Eko napisao je iskričav, naizgled neambiciozan, ali briljantan roman(čić) o propadanju jednog od temeljnih stubova savremenog demokratskog društva, ali i o savremenoj Italiji i njenim bezbrojnim zatamnjenim mestima, te o potrebi malograđanina – koja hrani tabloidizovane medije, koji onda opet hrane tu potrebu, i tako u krug – za najsumanutijim zaverološkim objašnjenjima najočiglednijih stvari. „Rekao sam ti da nikada ne treba verovati u ono što nam pričaju“, kaže Bragadočo Koloni, i kaže vama vaš taksista, frizer, komšija, maser i mesar, ali i izvesna vrsta kolumnista, imalaca mišljenja na razne teme, „političkih analitičara“ i uopšte „javnih ličnosti“ najbizarnijih psiho i socio profila… I nije to, dakako, nikakva priča „protiv novinarstva“, nego naprotiv, lahkom ironijom prikrivena elegija ili tužbalica za njim, kao jednom postepeno nestajućom vrednosti, neophodnim sastojkom prosvećenog društva. A to je društvo ono koje uglavnom uspešno brodi tankim koridorom između naivnosti i paranoje, čuvajući se jako ove prve, a ove druge bogme još i jače.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
