Na vest o smrti Filipa Davida jedan od najjezgrovitijih komentara dao je Svetislav Basara: “Srpska kultura je izgubila mnogo više nego što uopšte može da pojmi”. Nema u ovoj konstataciji nikakvog preterivanja koje bi se tužnim povodom donekle i podrazumevalo: za onu malobrojnu skupinu umetnika i intelektualaca koji su se kroz prethodne decenije, koliko traje ovdašnja pobuna masa, trudili da sačuvaju najviša merila vrednosti, Filip David je predstavljao jedan od neupitnih autoriteta.
O tome se i jeste i nije znalo dovoljno. Brojni pisci, doduše uglavnom usputno, beležili su svoja svedočanstva o umetničko-intelektualnom kružoku kafea “Galerija” u Delijskoj ulici, o “veću staraca”, kako smo mi mlađi zvali taj centar srpske i svih ostalih kultura. Dvadesetak godina unazad, svakoga dana osim nedelje, od 12 do 13 sati, tu se okupljala zajednica slobodnih duhova, i pretresala kulturno-političke, ali i sportske i druge aktuelnosti. Bila je to u početku uglavnom družina iz Foruma pisaca: Ibrahim Hadžić, Predrag Čudić, Mirko Đorđević, Nenad Prokić, Mileta Prodanović, Milan Đorđević, a onda vremenom i čitav niz drugih intelektualaca i publicista, i uopšte ljudi najrazličitijih profila (Mira Miočinović, Dragoljub Todorović, Vasa Anđelić, Fahri Musliu, Dragan Banjac, Predrag Delibašić, Svetislav Basara, Božo Koprivica, Slobodan Stupar, Vesko Ivanović itd.), kojima je bilo jedino zajedničko protivljenje nacionalističko-populističkom kulturnom obrascu. O svemu drugom se moglo i moralo razgovarati. Zabavan i u svom provincijalzmu dirljiv bio je čaršijski mit po kojem je “Galerija” bila tajni centar kulturno-političke moći, a zbog čega su čak i primerci poput Sarape ili Radoša Ljušića jedno vreme tu navraćali, u potrazi za svojom srećom.
Teško mi je i da pokušam da popišem šta sam sve tu čuo i naučio, a kamoli koga sam sve upoznao: nije to bila samo inicijacija u jugoslovensku, evropsku i svetsku kulturu, uživanje u jedinstvenom duhovnom saobraćaju, već i učenje o tradiciji, o istoriji književnosti, kulture i politike, koju su svedoci i saučesnici oživljavali svojim pričama. I kao što je Basara zapisao u tekstu u Gradcu (prenet ovde u prošlom broju), centralna figura ovog društva bio je do juče Filip David.
Ukoliko bi trebalo izdvojiti osobine koje su ga krasile i po kojima ću ga pamtiti, onda su to autentična intelektualna otvorenost i radoznalost, kakva po pravilu kod većine vremenom počne da hlapi, a koja Filipa nije napuštala do poslednjeg časa. Na drugom, a možda i na prvom mestu, njegova, ako se tako može reći, etička intuicija. Prvoj osobini treba zahvaliti što je bio jedan od najvećih čitalaca koje sam upoznao (a uglavnom se s takvima celog života družim), te je stoga čitao i moje, na sreću malobrojne knjige, i uvek umeo da uputi reči ohrabrenja starijeg kolege, nikada ne prelazeći granicu dobrog ukusa ili, daleko bilo, patetike. Druga osobina, koja je zapravo bilo dostupna svima, ticala se stavova koje je zauzimao u tekućim kulturno-političkim borbama i nesrećama, kojima smo izloženi decenijama unazad. Sve je nekako bilo lakše kad je Filip tu: i braniti Nikolaidisa i Ugričića, i izdržati (narodnjačko-naprednjački) napad na žiri Ninove nagrade, i još mnogo toga.
O Filipu Davidu kao piscu umetničke proze (knjige priča Bunar u tamnoj šumi iz 1964, Zapisi o stvarnom i nestvarnom iz1969. i Princ vatre, 1987, i romani Hodočasnici neba i zemlje iz 1995, San o ljubavi i smrti iz 2007. i Kuća sećanja i zaborava iz 2014) najuputnije je pročitati prošle godine objavljeni temat Gradca. Najizrazitiji predstavnik one vrste fantastike koja se od Hiljadu i jedne noći preko srednjovekovne mistike proteže do Potockog, a potom i Poa, Stivensona, sve do Majrinka i Borhesa – David je istraživao tamnu stranu ljudske prirode, u rasponu od večitih duševnih ponora do svekolikog zla koje ljudi čine jedni drugima, i od univerzalnih apstraktnih prostora i neodređenih epoha, do Evrope i Amerike prošlog i ovog veka i holokausta. Obimom srazmerno skroman, Davidov opus su izabrana dela izabranih dela: stilski besprekorne, jezički čiste do artificijelnosti, ove proze su jedinstvene u svojoj univerzalnosti na našem jeziku, ali u isto vreme jedinstvene i u svojoj posvećenosti poslednjim pitanjima ljudskog postojanja.
A takvi su bili i publicistički tekstovi koje je pisao od kraja osamdesetih do danas; malo koji naš intelektualac umeo je da sa takvom elegancijom, preciznošću i utemeljenošću u najboljim primerima iz istorije kulture, a istovremeno savršeno nedvosmisleno, izrazi svoje političke stavove i brani univerzalna humanistička stanovišta u najkonkretnijim povodima. Njegov tekst o mračnim vremenima, uvod za knjigu Jesmo li čudovišta, mogao bi da se nađe u svim udžbenicima istorije, kao neka vrsta sažetka o onome što nam se dogodilo i zapravo nam se još uvek događa.
Tako je i na pitanje šta je smisao života, Filip David u Hodočasnicima neba i zemlje dao jasan i sažet odgovor: “Čemu uopšte život ako ga neke sile jače od nas mogu menjati i preudešavati po svome ćefu? Ako nas po volji mogu bacati kroz prostor i vreme, od sna do jave, od milosti do nemilosti, bahato se poigravajući sa svim onim tobože sigurnim i stabilnim osloncima na kojima počiva ljudski život. Možda samo zato da bismo u trenucima kada zastanemo na nekom odmorištu kakvo je ovo, mogli ispričati neobičnu priču. Ništa više.”
