Kada je Novi Sad zvanično postao Evropska prestonica kulture, u januaru 2022. godine, priređen je spaktakularan događaj pod nazivom Zeniteum, koji se odigrao na samoj zgradi Izvršnog veća.
Tom prilikom se, uprkos vrhunskoj tehnici i osvetljenju, iz pozadine smejala velika glava Vojislava Šešelja. Smeje se već decenijama sa istog ogromnog bilborda koji prekriva zgradu u kojoj je sedište Srpske radikalne stranke, kao nekakav gargantuovski landmark centra grada. Doduše, izbledeli bilbord je nedavno zamenjen, jer računi su izgleda poravnati, dugovi isplaćeni, pa se moglo preći i na estetiku.
Samo 30-ak metara dalje niz Bulevar Mihajla Pupina upravo je zatvorena Galerija Akademije umetnosti u Novom Sadu. Tačnije, Skupština grada Novog Sada je Akademiji oduzela dva prostora na dve lokacije – galeriju i atelje, dakle mesta za izlaganje i stvaranje umetnosti.
Obrazloženje vladajuće većine i gradonačelnika je nesuvislo: prostori se oduzimaju zbog političke zloupotrebe i zbog toga što su „zjapili prazni“. Kontrola je obavljena bez zapisnika, upozorenje je izdato usmeno, egzekucija je promptna, a prethodna dokumentacija o nameni i fakture više ne vrede. A zapravo šta je komisija videla? Radove u ateljeu, izložbu u galeriji i parole ispisane iznad prozora galerije (na primer: „nećete nas zatvarati i ubijati“).
Najžalosniji, gotovo dirljivi „dokaz političke aktivnosti“ koji je komisija notirala jeste zatečeni stalak za mikrofon u galeriji koji, u svetu bez kulture, služi, naravno – a za šta drugo? – za propagandne, populističke govore. A zapravo, studenti Akademije su na tom mestu pevali – šta bi zaboga drugo radili!? Gradonačelnik Mićin kao i obično bio je rečit i ubedljivo dokazivao istinu mašući printovima parola sa fasade galerije…
Ali pravo pitanje je zašto su nam ovi postupci i gestovi nekako odavno poznati?
U prvi mah čini se da smo preuzeli slavne obrasce cenzure koji su u 20. veku bili svojsveni totalitarnim režimima. Po kratkom postupku, jer državni razlog je na prvom mestu. U Sovjetskom Savezu ljudi su fantomski nestajali s fotografija kao da ih nikad nije bilo, isto kao što su se modernističke slike iz muzejskih kolekcija selile u depoe, e da bi njihovo mesto zauzele slike socijalističkog realizma. Strukturalno mesto cenzurisanog sadržaja retko ostaje prazno i ono se najčešće popunjava prihvatljivim sadržajem da bi se održao privid pune i moćne strukture.
Međutim, situacija sa cenzurom dolazi do paroksizma upravo ovih dana kada se u kragujevačkoj skupštinskoj sali vodi bitka oko zavesa koje otkrivaju ili prekrivaju posleratno slikarstvo. Nije u pitanju sadržaj, već dozvola da ga odbornici vide na tom mestu – politička indoktrinacija bi sve odbornike valjda prevela u partizane, što bi pak do srži uvredilo patriotsku desnicu.
Dakle, upravo zahvaljujući cenzuri, imamo živi dokaz da kultura i umetnost nisu i ne mogu biti mesto konsenzusa. S druge strane, neko bi čak mogao pogrešno zaključiti kako umetnost i kultura ponovo zadobijaju subverzivni potencijal.
Cenzura se danas pojavljuje kao radikalna intervencija moći koja teži tome da uređuje
konstruisanje onoga što je vidljivo u javnoj sferi u pokušaju da ogradi, proširi, odnosno
reteritorijalizuje politički prostor kojim, potom, može slobodno da upravlja.
Naravno, u dugoj istoriji formalne cenzure estetske vrednosti nikad nisu predstavljale povod za zabranu. Okvir pravnih definicija, ali još češće ideoloških aparata, naročito u društvima u kojima cenzura nije pravno regulisana, podrazumeva zabrane koje treba da štite moral, verske dogme ili nacionalne interese. Nevolja nastaje kad i ove vrednosti presuše, pa se ispod svake spektakularne zabrane, na bezočan način prozre goli interes sa već legendarnim „pa šta – tužite” obrazloženjem.
Drugim rečima, sama činjenica cenzorske intervencije i njenih nadležnosti u polju umetnosti, ukazuje na to da umetnost nije nezavisna od hegemonih društvenih pravila, niti je autonomna u odnosu na praktičnu politiku uređenja same države. Slična situacija je i sa obrazovanjem o čemu svedoče pritisci koji potiču iz istih izvora.
Za razliku od predhodnih vremena, umetnost danas ne postoji bez diskursa o autonomiji i slobodi izražavanja. S obzirom na to da postoje ljudi koji nemaju potrebe za obrazovanjem i kulturom, ali im je delegirana velika moć upravo u tim sektorima, veoma je lako, čak i logično da se liberalne vrednosti trampe za bilo koju vrstu ličnog, mahom finansijskog interesa.
Zato više nemamo velike festivale, male knjižare i školske objekte.
Autorka je profesorka na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
