Pedeset godina Miša Radivojević (1939) snima filmove. Prvi, dokumentarni film Zvezdana prašina, snimio je na drugoj godini studija režije Fakulteta dramskih umetnosti. Najnoviji, Kako su me ukrali Nemci, šesnaesti po redu, upravo je započeo bioskopsku karijeru. Između su sve važni naslovi domaće kinematografije: Bube u glavi, Dečko koji obećava, Kvar, Una, Uvod u drugi život, Buđenje iz mrtvih, Odbačen…
Film Kako su me ukrali Nemci došao je pred publiku sa glavnim nagradama domaćih festivala, predvođen radoznalošću koju su pobudile činjenice da je snimljen sa zakašnjenjem od dvadeset godina, i da je – autobiografski. Glavni junak filma priča o detinjstvu Miše Radivojevića tokom Drugog svetskog rata, detinjstvu bez oca, a s majkom kojoj je bila važnija revolucija od malog sina, ali koje je, i pored toga, bilo veselo zahvaljujući pažnji i nežnosti jednog Nemca. Film Kako su me ukrali Nemci je ispovest.
„VREME„: I u najnovijem, kao i u prethodnim filmovima, neskriveno pričate o sebi. Otkud ta potreba?
MIŠA RADIVOJEVIĆ: Ja ću u novembru napuniti 72 godine. Kako mislite da bi trebalo da razmišlja čovek koji napušta život, osim u formi ispovesti, u formi sopstvenog preispitivanja? Moj Nemac čini celinu sa prethodna dva filma, sa Odbačenim i Buđenjem iz mrtvih, sva tri su lična. Možda i zbog toga mnogi kažu da ceo život radim isti film, što je tačno. Snimao sam u svom životu i adaptacije romana, i dečji film, i autorske, i svakakve filmove, ali je u svakom od njih postojao junak s kojim sam se ja otvoreno izjednačavao. Jednostavno, to je moj način svedočenja o vremenu. Znate, ja nisam čovek javnih nastupa. Poslednjih četvrt veka imam probleme sa sluhom, i potpuno sam ekskomuniciran iz javnog života. Ono što hoću da kažem, ja kažem filmom. Zato ne razumem zašto bi Nemcu moglo da smeta što je nastao iz moje uspomene. Inače, ovaj film nije samo moja uspomena, on je isto toliko i posveta jednom plemenitom čoveku, a onda i svim ljudima poput njega. Taj čovek je bio nemački vojnik, podoficir, koji je ostavio svoju porodicu da bi ratovao neki rat u nekoj zemlji, čovek kome je zatim porodica stradala u bombardovanju Drezdena, posle čega je on poludeo. Dakle, on je bio žrtva tog rata. Taj čovek, Nemac i okupator, meni je pružio sve ono što ja inače nisam mogao da dobijem. Zahvaljujući njemu, u okolnostima kad nisam mogao da pribavim ljubav porodice zato što im je bila važnija sreća sveta od sreće njihovog deteta, osećao sam se kao srećno dete. Znate, okupacija je vreme bez struje, kad je mrak – bukvalni mrak. I ako dete ne zaspi pre nego što njegova majka ode na sastanak sa svojim partijskim drugovima, dete ostane samo da gleda u taj mrak. To je strašan osećaj. I svako ko u tom momentu zagrli to dete, on je njegov spasilac, pa makar bio i okupator. Ja nisam imao svest da moj Nemac treba da mi bude neprijatelj. On je bio nežan, igrao se sa mnom, davao mi neke lepe stvari – sećam se šarenog kandiranog voća, mešane marmelade! On mi je pružao ljubav, kako sam mogao da u njemu vidim Nemca!
U ovo brzo vreme usudili ste se da snimite narativni film, film koji traje duže nego što obično traju filmovi…
Da, ali ne može kraće! Postoje stvari u njemu koje ne mogu drugačije da se saopšte osim deskripcijom, a to zahteva vreme. U montaži smo bili izuzetno strogi, oštećene su mnoge izvrsne uloge zbog naše potrebe da plivamo ka celini. Smatram da nikakva glumačka, snimateljska, ili bilo čija bravuroznost ne može spasti film ako on nema celinu. Na kraju, dobili smo otežan film. Ali, budući da je tema sva od emocije, nisam dozvolio da film sklizne u melodramu. Ne zato što mislim nešto loše o melodrami, nego zato što nisam hteo da zloupotrebljavam emocije. Zar je trebalo da vas suočim sa sudbinom jednog nemačkog vojnika i jadnog deteta bez oca zbog čega ćete vi neprekidno da plačete? To bi bila zloupotreba emocija.
Zašto ste scene iz prošlosti obojili, a sadašnjost niste?
Moje uspomene su u koloru. U filmovima je obično obrnuto, sadašnjost se snima u koloru, a sećanja su crno-bela kako bi se prošlost učinila dokumentarnijom, znači ubedljivijom. Međutim, moja slika mog detinjstva je u boji. Ja sam bio mali, i nisam znao ko su partizani, ko su četnici, a ko fašisti. Ja sam ih razlikovao po uniformama i ostalim detaljima ratnog mizanscena. A to je u boji.
Glavni lik, pedesetdvogodišnji Aleks, scenarista koji odavno ne piše, živi kao pustinjak, priča svoju priču malenoj devojčici svojim jezikom, ne vodeći računa da li ga ona razume. Zašto joj onda uopšte priča svoju priču?
Mnogi su me pitali kako dete može da razume to što priča Cvetković, pogotovo što priča rečima koje devojčica nikad nije čula. Pa, kako sam ja razumeo mog Nemca? Imao sam tri godine, i nisam znao nemački, a sve sam ga razumeo! Njegovi pokreti, izraz lica, ton i melodija njegovih reči bili su jezik ljubavi i ja sam ga razumeo. U glavnoj ulozi je neprivlačni lik koga igra Svetozar Cvetković, koji je zlovoljan, hladan, udaljen, ne voli ni sebe, a kamoli druge. Takav čovek priča svoju priču. Ima potrebu da je ispriča nekom, a nema hrabrosti da to bude neko ko će ga razumeti, odrasla osoba, nego je priča devojčici koju prvi put vidi. I, kako vreme odmiče, ona ga sve više i više razume. Ne treba znati jezik onog ko ti nešto priča da bi ga razumeo.
Prvu verziju filma napisali ste pre 20 godina. Zašto ste ga baš sada snimali?
Pitaju me mnogi šta znači film o dobrom Nemcu u vreme kad nas Nemci opet na neki način kinje – gospođa Merkel, na primer, stalno nas prekoreva. Svestan sam da ovaj film ne pada na plodno tlo, ali sam takođe i svestan da ovaj film pokazuje našu potrebu da se izdignemo i sagledamo i sebe i druge oko nas. Ko hoće, to će umeti da vidi, i neće mu smetati naša trenutna pozicija prema narodu kome pripada moj glavni junak. Jednostavno, hteo sam da u vremenu u kome su sve vrednosti zaljuljane i u kome ne znamo jesmo li ili nismo deo Evrope, šta se s nama dogodilo, da li smo sposobni da akceptiramo svoje i tuđe greške, snimim baš ovakav film, film o dobrom Nemcu. Zašto Nemac uvek mora da bude nepodoban? Da, ima mnogo razloga zbog kojih u našem iskustvu dominira slika o lošem Nemcu, ali baš zato treba pokazati onog koji to nije. Evo, ovaj moj Nemac nije kriv! Ali, u ovom našem trenutku film sa takvom porukom ljudi doživljavaju kao drskost. Moram priznati da sam bio spreman na osporavanje. Meni kao autoru više odgovara ta pozicija. Ja ne smem sebe da dovedem u situaciju da zavisim od nekoga, pa ni od publike. Istina, sva je prilika da mi se sa Nemcom to neće desiti. Stvar je depresivna i što se tiče naših bioskopa i samog filma – ljudi ne žele da gledaju svoje mračne uspomene. Ja nisam nesrećan zbog toga. A zašto bih i bio: manje gledan film, pa šta!
Euroimaž nije pristao da bude koproducent filma. Zašto?
Cvetković (Svetozar, direktor Testament filmSa, producenta Radivojevićevog filma) i ja smo išli na nekoliko „pičeva“ skupljajući novac za snimanje. Sećam se reakcije nemačkih producenata. Dok samo im izlagali priču filma, a izlagali smo je otvoreno, osetio sam u njihovom pogledu izvesnu podozrivost. To je razumljivo na takvim mestima, ljudi su podozrivi prema onome ko ih ubeđuje da treba da mu daju novac. Zašto da to urade? Međutim, njihova podozrivost nije bila samo zbog toga. Bili su skeptični zbog priče, priče o dobrom Nemcu. Zato što takva priča dolazi iz Srbije koja je u jednoj vrsti konflikta sa Evropom. Razumem da su ljudi prema nama podozrivi, rezervisani. I, na Euroimažu su nas odbili. Međutim, nije nas odbilo Ministarstvo kulture Srbije. Nemac je prvi moj film za koji sam dobio novac od države. To znači da su ljudi ovde umeli da vide da je dobronameran. I zato danas, iz pozicije čoveka koji se 50 godina bavi filmom, smem da kažem: pa čak i da sam drugorazredni reditelj, to moje trajanje u srpskom filmu traži dozu pristojnosti od inostranih kolega u Euroimažu. S obzirom na to da sam dobio novac od svoje države, bilo bi normalno da me inostrani producenti ne tretiraju kao osobu koja im nudi laž. Cvetkoviću i meni je priča o dobrom Nemcu više smetala nego što je doprinela da dobijemo inostrani novac. Nama se jednostavno nije verovalo. Ali, ja sam toliko ogrezao u toj amaterskoj i gubitničkoj poziciji da mislim da bih sasvim propao da mi neko ponudi holivudske uslove. Ja to ne bih znao, ja ne bih mogao da živim sa toliko malom dozom slobode, potrebna mi je veća. A kad ste slobodni kao autor? Kad nemate novca, i kad ste neplaćeni. U tim okolnostima, ja sam slobodan. I tu svoju slobodu koristim, snimam bez ičijeg uticaja. Niko ne može da me otera sa filma koji snimam džabe, koji se ne snima novcem poreskih obveznika. Pa, ja mogu da vratim novac koji sam potrošio na svaki svoj film! Istina, izuzev ovog poslednjeg – morao bih jako dugo da živim da otplatim 250.000 evra.
I u filmu naglašeno propovedate ličnu slobodu…
Znate, ako do sad nisam pravio nikakve ustupke, ne mogu to ni sad posle 50 godina bavljenja filmom. Ne mogu da se ulagujem, niti da se pretvaram. Meni je važna moja usamljenička sloboda. Ja mogu da zamislim ljudsko biće koje je odraslo bez ljubavi – evo, meni bi se to umalo desilo da nisam sreo Nemca. Ali da čovek odraste bez neophodnog osećaja slobode, slobode da kreira svoj život, slobode da makar upropasti vlastiti život ako to želi, to mi je nazamislivo. Moramo biti svoji gospodari. A da bismo to ostvarili, moramo često da se suprotstavimo roditeljima, porodici, školi, svim institucijama društva i verovatno ponekad moramo da zapadnemo u ćorsokak. Mislim da čovek mora da smogne snage da sve dovede u pitanje radi svoje slobode. Ljubav i sloboda, to su dve stvari na kojima počiva ljudska vrsta. S tim što za ljubav treba i malo sreće. Pogotovo za uzajamnu. Ali, pošto čovek sve češće ljubav zamenjuje racionalnošću, a i sloboda postaje sumnjiva stvar, ljudska vrsta počinje da izneverava dva svoja glavna stuba na kojima postoji. Doduše, ljubav nije prijatna, ona je afekat, često je gorka, izuzetno je teško i odgovorno voleti. Ali ne smemo se zbog praktičnih razloga odreći ljubavi. A sloboda, o tome ne smem da vam pričam. Molim vas, nemojte me nikad pitati gde sam pošao, kad ću da se vratim, s kim sam bio, o čemu razmišljam. Ja ću vam sam o svemu veoma iskreno pričati, ali nemojte me ništa pitati. To je, znam, za druge veoma teško. Osobe koje vas vole, u čijem okruženju živite i razvijate se, porodica, a pogotovo porodica iz vremena o kojem priča film, smatrala je obavezom da sve o vama zna. To se pretvaralo u mržnju, u strah. Zato je ta usamljenička sloboda.
Da li se isplati?
Cena takvog stava nije mala, znam. Na slici jugoslovenskog ili sad srpskog filma uvek sam bio ili na poziciji nekog autorskog, sporednog toka, ili su me vezivali za slobodne scene seksa na filmu. Međutim, ja sam u filmu 50 godina. I to trajanje dokazuje da sam se izborio za neku vrstu vlastitog sagledavanja realnosti, i da ima još ljudi kojima taj moj način odgovara. Ne osećam se nesrećnim što ne igram neku glavnu ulogu u domaćoj kinematografiji, ali imam šanse. Evo, došao sam do šesnaestog igranog filma, što je fantastično. A nema me nigde, nisam deo nijednog glamura. To je, priznaćete, postignuće.
Osim što su lični, sačinjeni od emocije, vaši filmovi slikaju konkretne detalje naše stvarnosti. Da li im je to pomoglo da stignu tamo gde su krenuli?
Ispostavilo se da nisam u stanju da budem u svom vremenu, da se moj film pojavi u vremenu s kojim se podudara. Srećan ishod je da moji filmovi na kraju ipak stignu u svoje vreme. Znam da ovo što sam sad rekao zvuči kao da sugerišem čitaocima da sam ja neka vrsta neshvaćenog genija. Ne, nisam to hteo da kažem. Ali, budimo iskreni: svaki čovek koji se bavi ovakvim stvarima, neću da kažem umetnošću jer je to pretenciozno, morao bi da negde u dubini srca ima ideju da je to što radi veličanstveno, ali da nema svoje vreme i svoje čitače. Da ga okolnosti ne podržavaju. Ja, dakle, zaista nisam neshvaćeni genije, ali ne oduzimajte mi i tu nadu da je moguće da će jednog dana ti moji filmovi prekriveni prašinom i zaboravom čiji je fizički opstanak u opasnosti zbog korozije vremena, da će oni možda proviriti ispod tog vremena, i osvetliti nekome neki mali put. Da će ih jednom neko otkriti, kao što sam ja otkrivao filmove raznih ljudi. Veoma verujem da umetnost utiče i menja svet. Zato što ne znam nijednu ozbiljnu ličnost koja nije inficirana nečim što se zove sjajan film ili sjajan roman. To nam ne daje snagu da izdržimo život kakav jeste, ali od nas čini neku novu vrstu ljudi koja je u stanju da razume gotovo nerazumljive stvari.
