Nema sumnje da je naprednjački režim u nadmudrivanju sa Studentima u blokadi konačno preuzeo inicijativu. Na proteste širom Srbije uzvratio je kontraprotestima pet vikenda zaredom.
Poruka pokolebanim potkupljenim, ucenjenim ili omađijanim pristalicama Aleksandra Vučića preko režimskih medija je da ih je mnogo više od blokadera-terorista, da su se protesti antisrba izduvali, da je obojena revolucija konačno pobeđena. I da će dosadašnji gazda Srbije i u budućnosti odlučivati o njihovim sudbinama, pa neka povedu računa.
Zatišje ili zamiranje
Na drugoj strani zavladalo je zatišje. Da li se radi o tišini pred buru, da li neki studentski master majnd sprema novu demonstraciju moći za godišnjicu novosadske tragedije 1. novembra, ili je pod pendrecima, hapšenjima i pretnjama zaista počela da zamire studentska pobuna protiv antidemokratskog režima, teško je proceniti. Svakako su studente u septembru i oktobru sustigli i ispitni rokovi.
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Obe strane se pozivaju na istraživanja javnog mnjenja. Neka najavljenoj, ali još uvek imaginarnoj studentskoj izbornoj listi daju superiornu prednost, druga kažu da je Srpska napredna stranka predvođena Aleksandrom Vučićem i dalje nepobediva.
Tu je, naravno, i subjektivan osećaj kod onih koji sudeonike u vlasti braće Vučić smatraju najgorim ološem koji je ikada Srbiju zajahao, koji su ubeđeni da im je odzvonilo, da se društvo promenilo, da je ispario strah, da oni mogu samo da plate podršku, da više ništa nije isto i da je samo pitanje vremena kada će uz jauke da se stropoštaju.
Brojnost je i te kako važna
U situaciji kada opozicija režimu zahteva vanredne parlamentarne izbore, bez plana i programa kako da ih izvojuje, a vlast odbija da ih raspiše, mada je nemoćna da pobunu potpuno uguši, sve se, kako rekosmo, svodi na projekciju brojnosti. Iz broja učesnika protesta i kontraprotesta izvlače se zaključci o legitimnosti postojeće vlasti.
Brojnost presudno utiče na polet u oba tabora, na veru da su promene zaista moguće, to jest da se ništa promeniti neće.
Brojnost protesta protivnika vlasti presudno utiče i na pozornost zapadnih medija i vlada, koje više nimalo blagonaklono ne gledaju na ono što Vučić radi, ali kod kojih i dalje nema volje da nešto po tom pitanju učine.
Komemorativni skupovi na koje su studenti i maturanti pozvali 1. oktobra, kada pada jedanaest meseci od smrtonosnog pada nadstrešnice u Novom Sadu, je za pobunjeni deo društva generalna proba, a protestna okupljanja kojih će svakako biti na godišnjicu 1. novembru premijera nastavka borbe protiv naprednjačke vlasti.
Ukoliko masovnost ne bude slično impresivna kao ona 15. marta u Beogradu, srpskim društvom će ponovo zavladati apatija, kao u deceniji pre studentskog buđenja.
