Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odjezdio je u višednevnu radnu posetu Osaki, pa će opravdano izostati sa proslave Dana srpskog jedinstva u Gadžinom hanu. Iz Japana je najavio da će na sledećem skupu „protiv blokada Srbije“ učestvovati oko 200.000 ljudi koji su “spremni da se bore za svoje živote, za svoju slobodu, za svoju decu i njihovu budućnost”.
A zašto sve to? Zato što su teroristi-blokaderi, kaže predsednik Republike, hteli u Novom Sadu da „spale žive ljude koji su bili unutra (mislio je, valjda, na prostorije SNS-a)”. A u Valjevu su “hteli bukvalno sve da nas ili odstrane ili pobiju (mislio je, valjda, na neke članove njegove Srpske napredne stranke)“.
Vučić, može se izvuči zaključak, smatra da je konačno pronašao lek protiv masovnih protesta širom Srbije koji potresaju temelje njegove trinaestogodišnje vlasti: kontramitinzi. I to iz vikenda u vikend, sve masovniji i rasprostranjeniji, jer su oni pojedinačni, vašarski, u Beogradu i Nišu doživeli fijasko.
Razloga je više za mitingašenje vlasti, što je samo po sebi pojava bizarna koja se vezuje za totalitarne sisteme.
Potpirivanje fizičkog obračuna
Prvo, na taj način konsoliduju se uzdrmani redovi SNS-a, uspostavlja disciplina među pokolebanim članstvom. Naređenje glasi da svi koji su profitirali i profitiraju od članstva u SNS d.o.o. moraju da ispune kvote za broj učesnika na skupovima iskazivanja ljubavi i podrške Aleksandru Vučiću, i sa tim se više nije šaliti. Upregnuta je kompletna logistika naprednjačke mašinerije.
Drugo, režimskim medijima se daje municija za glorifikacju predsednika države i širenje lažne slike o odnosu snaga u društvu. Ovi skupovi bi svojom navodnom masovnošću trebalo da ohrabre one koji u Vučiću i dalje vide srpskog mesiju da dignu glavu i glas, a obeshrabre one koji hoće da mu vide leđa. Za pristalice SNS-a to mu dođe kao zviždanje u mraku u šumi zloslutnih senki.
Treće, svim tim ljudima koje izvlači na ulicu Vučić pokušava da utuvi u glavu da “oni”, antisrbi i blokaderi-teroristi u ruhu studenata i običnih građana, hoće da “žive spale”, “odstrane” ili “pobiju” “nas”, pristalice i članove Srpske napredne stranke i pošten svet. I one “neopredeljene”, naglašava se stalno.
Izjednačavajući, po običaju, napade na sebe i vrh vlasti sa napadima na državu, srpstvo i Srbe, Vučić potpiruje bes i motivaciju učesnika antiblokaderskih mitinga da po potrebi uđu u frontalni sukob sa sugrađanima koji demonstriraju protiv naprednjačke vlasti. To bi onda ličilo na “građanski sukob”, on bio mogao da se sakrije iza naroda, kao što se skriva iza “Ćacilenda” u Pionirskom parku.
Potrebno je Vučiću da u fizičke obračune uvuče što veći broj “normalnih” ljudi, jer su oni batinaši počeli da mu se obijaju o glavu, a i nema ih dovoljno.
Jednako su štetne postale i slike žandarma i pripadnika Policijske brigade kako vijaju građane po ulicama u transporterima, besomučno ih mlate, maltretiraju, praše suzavcem sumnjivog hemijskog stastava i hapse. Dospele su te slike, koje ne mogu da se relativizuju, do Brisela i Strazbura, Berlina i Pariza.
Pobeda, pobeda, velika pobeda
Sa vikendaškim kontramitinzima Vučić je konačno uspeo da preuzme inicijativu. “Blokaderi” su se od osvetničke i razuzadno batinaške akcije policije 5. septembra u Novom Sadu zaista primirili. U međuvremenu na toj strani političkog spektra nije bilo masovnijih akcija, izuzev onog u Beogradu kada je bila blokirana Gazela.
To je Vučić iskoristio da po ko zna koji put u proteklih gotovo deset meseci proglašava pobedu nad izmišljenom „obojenom revolucijom“.
“Ne možete da pobedite energiju, masu ljudi koja se više nikoga ne plaši, ljude koji su spremni da se bore za svoje živote, za svoju slobodu, za svoju decu i za svoju budućnost“, uskliknuo je u Japanu.
I ono, da „ljudi više neće da uništavaju svoju zemlju, da hoće da rade“, i da „mnogi koji su bili na njihovoj strani danas odlično razumeju da su pogrešili i žele da se vrate svom uobičajenom životu pristojnih i normalnih ljudi“.
A blokaderi sada i kada se okupljaju, „toliko ih je beznačajno malo, da više niko sa tim nema nikakav problem“.
Paradno terorisanje Beograđana
Vučić je, kao u američkom fudbalu, vikendaškim kontramitinzima osvojio prostor. Gledaće da ga ponovo ne prepusti protivničkom timu, ali je upitno kolikog daha mogu da budu ti skupovi po komandi sa vrha, u odnosu na dobrovoljna okupljanja na poziv Studenata u blokadi i zborova građana.
Na to sve se kalemi i vojna parada u Beogradu 20. septembra. I ona se organizuje u slavu “vrhovnog komandanta” Vučić Aleksandra, treba da pokaže da nisu samo Žandarmerija, Policijska brigada, Interventna jedinica policije i JZO Marka Krička pod njegovom komandom spremni da se obračunaju sa svakim ko ugrožava njegovu vlast, već da mu je i Vojska Srbije odana kao “Kobre”.
Ima tu i elemenata psihološkog rata, sa svim tim iritantnim, gromovitim nadletanjem migova i raznih helikoptera nad Beogradom koje će sve u svemo trajati jedno dve nedelje. Sa sve tenkovima na ulicama koji oru asfalt na Novom Beogradu. Poruka je da ko se drzne na Vučića, drznuo se na svu tu silu.
Bilo bi zanimljivo videti šta bi se dogodilo da se u subotu na poziv Studenata u blokadi skupi jedno 100.000 ljudi sa parolama podrške Vojsci Srbije, koji bi kliktali „Živela srpska, narodna vojska“, a potom poskočili uz pokliče „Ko ne skače, taj je ćaci“, kao na onoj mučnoj utakmici Srbije protiv Engleske na „Marakani“. Da bude jasno protiv koga su usmereni „blokaderski“ protesti, a protiv koga nisu.
Zatišje pred buru
Koliko god da naprednjačka vlast trenutno konačno ima razloga da se ponada da je uspela da obuzda studentsku pobunu i građanski revolt, ovo je samo zatišje pred buru.
Isuviše je mnogo crvenih linija pređeno, isuviše ljudi prebijeno, pohapšeno, isuviše besnog ludila vlasti iskazano, da bi se sve tek tako izduvalo, kao što je bio slučaj mnogo puta u poslednjih trinaest naprednjačkih godina.
Preskočićemo 25. godišnjicu Petog oktobra, dana kada su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić bili viđeni za političku prošlost, i zagledati se u 1. novembar, dan godišnjice smrti 16 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Svi politčki događaji kreću se u pravcu tog datuma.
Ako se tada bude okupilo makar približno toliko ljudi kao 15. marta ili na Vidovdan, biće to, posle svega što se dogodilo, najrizničniji politički skup u poslednjih četvrt veka. Tada će se videti koliko je građana Srbije na kojoj strani, i na šta su sve Vučići i njihovi sledbenici spremni, da bi se očuvali na vlasti.
