Biznis i umetnost

Simbolika je višeznačna: na ovogodišnjem Sajmu knjiga nagradu za najlepšu knjigu poneo je Put knjige Mileta Grozdanića. Anatomski secirajući knjigu kao objekat, kroz istoriju sveobuhvatno, enciklopedijski, Put knjige nije samo jedinstven primerak kod nas inače zanemarene stručne literature iz oblasti grafičkog oblikovanja i štamparstva. Ova knjiga o knjizi ima i drugu simboliku koja može biti putokaz s obzirom na generalno loš, povodljiv, vašarski izgled naših knjiga danas.

Opšti utisak o izgledu domaćih knjiga na nedavnom Sajmu knjiga nije bilo teško dobiti. Očigledno je već na prvi pogled da glavni kreativni štos čine šarene reprodukcije ili romantične, prikladne fotografije na koricama, lakirani naslovi, a unutra uglavnom na nekvalitetnom papiru natrpani redovi i slova, koji se guraju, otimaju za prostor. Eksploatacija šarenila i kiča, s druge strane, snažno podupire onaj vašarski smisao našeg sajma knjiga. U razgovoru sa Bogdanom Kršićem, grafičarom i dugogodišnjim profesorom na Fakultetu primenjenih umetnosti, pitamo kako se njemu dopada izgled domaćih knjiga: „Moram da kažem da je dosta zanemareno ono što je važno u opremi knjige. Zanemarena je arhitektura knjige, način opreme koji treba da bude stilski ujednačen, koji ima svoje zakonitosti, koji je i funkcionalan i estetski. Kada gledam naše knjige, u malom procentu one su kompletno dobro dizajnirane. I još nešto: nažalost, naši izdavači misle da je samo omot, korica knjige stvar dizajna, a o onome unutra malo razmišljaju.“

Izuzeci iz sumornog proseka su retki. Nivo domaćeg dizajna knjiga drže tek pojedine izdavačke kuće (Kreativni centar, Gradac, Fabrika knjiga, Beopolis, Arhipelag, Fedon, donekle i Geopoetika…). Na najšarenijim sajamskim štandovima popularnih izdavača lako uočljiv izuzetak bila su malobrojna „licencna“ izdanja za koja izdavač valjda u autorskom paketu dobije i obavezu da knjiga mora biti i opremljena kao originalno izdanje. Noviji primer za to je i ekstravagantno Jevanđelje po Judi, „licencirana“ knjiga izdavačke kuće Laguna. Put šarenila i kiča u našem izdavaštvu je širok, a na njemu kao pouzdan putokaz stoji Narodna knjiga, sa najviše jeftinih populističkih izdanja, u istom stilu i opremljenih.

Neoboriv utisak koji se može poneti sa „izložbe“ naših knjiga govori da domaći izdavači štede papir, ali i da nedostaje zanatsko umeće onih koji knjige opremaju. Jedna od najprisutnijih odlika knjiga jeste da su margine, kao preduslov dobrog, elegantnog dizajna, male i neskladnih proporcija, pa se stiče utisak da budžet i zahtev izdavača verovatno insistiraju na tome da što više teksta stane na što manji broj strana. Otuda redovi koji „guše“ stranice, dok su pojedini dizajneri taj zadatak rešili sitnim, što sitnijim slovima, o čemu bi čitaoci, naročito stariji, imali štošta da kažu. Najzad, umetnost slova i ljubav prema tipografiji zamenjeni su rutinskim izborom nakaradnih fontova iz piratskih izvora, bez sluha za lepotu slovnih oblika ili vrstu teksta koji ispisuju. Na pitanje zašto se samo korici posvećuje pažnja, s obzirom na to da se čitalac na njoj ne zadrži dugo, dizajneri odgovaraju: verovatno zbog prodaje, jer izdavač misli da korica prodaje knjigu.

I pored svega, kada je reč o domaćem izdavaštvu ne treba izostaviti ni specifični kutak smirenog dizajna, čistine i preglednosti strana, kvalitetne opreme, bogatih korica sa omotom (koji se inače veoma retko viđa kod naših knjiga) – koje čuvaju uglavnom samo crkvene knjige. Da li je reč o tradiciji razvijenog odnosa prema knjizi, svetom odnosu prema autoru, novcu, dobroj štampariji, dizajnerskom obrazovanju, ili možda sve zajedno, rezultati su vidljivo dobri.

UMETNIK I OPERATER: U impresumima domaćih knjiga, pored imena autora najčešće stoji samo ime dizajnera korica. Autor, pak, koji je oblikovao unutrašnji deo knjige, prolazeći kroz vratolomiju i fantaziju slova, redova, fusnota, belina, ostaje nepoznat. Njegov doprinos knjizi, čak i na ovaj način, praktično je obezvređen, a on sam sveden na anonimnog rutinskog operatera. „Nažalost, i meni se još dešava“, kaže prof. Kršić, „da me zovu da uradim knjigu, ali kažu kako je već imaju prelomljenu, kako imaju gotove odštampane tabake. Znači, ja treba da radim samo korice. To je nerazumevanje celog problema, to je neprihvatanje činjenice da je knjiga jedna celina.“

Dizajnerka mlađe generacije Olivera Batajić suočava se s istim problemom: „Kompjuteri su dosta doprineli lošijem izgledu knjige, jer operateri pritisnuti rokovima samo puštaju tekstove. Na primer, u Fabrici knjiga ja napravim predloške koje popunim nekim fiktivnim tekstom, onda operater tako radi svaku sledeću knjigu, a ja koricu. Ali i to je dovoljno s obzirom na to da mnogo puta radim korice a unutrašnji prelom neko drugi. To mi se nikako ne sviđa jer nije usaglašeno ono što je spolja i ono što je iznutra. I onda je očigledno da knjigu nije radio jedan čovek.“

Kao jedan od presudnih uticaja na današnji izgled domaćih knjiga, prof. Kršić takođe navodi prodor kompjutera u dizajn. On podseća kako je šezdesetih, kada je postao profesor na Akademiji, pravio ručni olovni slog koji danas više i nije u upotrebi. Kompjuteri su napravili veliki pomak, ali su ujedno i mač sa dve oštrice: „Sada je u taj posao ušao svako ko ima neke veze s kompjuterom, misleći da može da radi i posao dizajnera. Ali taj posao mogu da rade samo ljudi koji neguju grafičku kulturu.“

Prodor kompjutera i revolucionarne promene u pravljenju knjiga dešavale su se još početkom devedesetih godina. Mi smo tada bili okupirani drugim stvarima pa smo „to nešto“ kasnije primetili.

Od početka su programi za prelom rađeni kao elektronska kopija stare slovoslagačnice, istovetnih izraza, pravila i principa. Ko je to umeo da prepozna dobro se snalazio u tehnološkim novotarijama koje su počele da olakšavaju nekad mukotrpan, čak i po zdravlje opasan posao slaganja teksta u olovu. Nažalost, kod nas su do kompjuterskih programa za prelom prvo došli ljudi koji se razumeju u kompjutere, ali ne i u grafiku i štamparstvo. Iz tog perioda još vučemo posledice nestručno prepravljanih fontova za domaću upotrebu, kojima se i danas koriste mnogi izdavači.

Tokom vremena, kompjuterska tehnologija je napredovala pa je pored reprodukcije mogućnosti klasičnog sloga došla i nadogradnja u vidu raznih „deformacija“ boja, oblika, čime su mogućnosti dizajna znatno proširene. Takav „alat“ u rukama nestručnjaka proizveo je brojne kičerajske natpise, oglase, publikacije…

Tranzicija grafičke industrije ovde je nespremno dočekana i premda se stanje postepeno popravlja, posledice su jasno vidljive.

Sve što je nekad bio posao štamparije, osim pukog umnožavanja i povezivanja, danas se radi u izdavačkim kućama. Pojavom kompjuterizovanog stonog izdavaštva (DTP, Desktop Publishing), izdavačima je data mogućnost da znatno ubrzaju posao, da uštede, ali stiče se utisak da se u našem slučaju u tome preteralo. Poznavanje grafičarskog zanata tako je palo u senku automatskih komandi operatera, čime je unutrašnji izgled knjige postao dizajnerski neprepoznatljiv i sa mnogo grešaka.

BIZNIS: U datom trenutku, kada je posao pravljenja knjige prešao iz štamparije kod izdavača, knjiga je istovremeno iz ruku grafičara prešla u ruke biznismena. Izdavači su počeli da štede još devedesetih, u vreme ljute krize, ali ni danas izgleda još nisu iz nje skroz izašli. Istina, tu je uvek priča o velikim knjižarskim maržama, o tome koliki je dug štampariji, koliko ode na porez, zakup prostora, autore… Dizajnerka Olivera Batajić ipak kaže da „sve najviše zavisi od izdavača, od toga koliko on shvata važnost izgleda knjige. Naravno i od novca, mada novac možda i nije presudan, jer napraviti knjigu da dobro izgleda odnosi podjednaku sumu novca kao i napraviti knjigu da loše izgleda.“ Čak i kod vrlo ambicioznih izdanja u koja se uloži ogroman novac (monografije, izdanja o manastirima ili o nekom kraju) često se promaši u dizajnu. Bogdan Kršić navodi primer: pošto su te knjige po pravilu velikog formata, takav format zahteva da se stupci slažu tako da mogu biti čitljivi, funkcionalni. „Međutim, u tim velikim, širokim knjigama ostanu dugački redovi, pa kada čitalac dođe do kraja jednog reda, on iz početka počne da čita isti red, ili preskoči par redova. Da ne govorim o izboru pisma, kao osnovnom elementu za dizajn knjiga.“

Izdavačima je, na primer, od početka bilo jeftinije da slovoslagača zamene prelamačem, jer je ovaj drugi mnogo brži od prvog. Međutim, pokazalo se da njih dvojica nemaju isti odnos prema knjizi, niti ljubav, niti znanje neophodno za pravljenje knjige. Uostalom, slovoslagači su nekad bili visoko cenjeni kao obrazovani, načitani ljudi, budući da su slažući slova praktično čitali sve knjige koje su štampali. Današnji prelamač ne čita knjigu koju pravi, zapravo, tehnika mu omogućava da ne mora da je čita. Njegov posao lako može biti sveden na automatizam, rutinu, pa podržavajući takav stil (koji naravno manje i košta) izdavač i ne smatra važnim da potpiše autora koji je radio knjigu između korica.

Štedi se i na pripremi materijala za štampu, što se opet odražava na kvalitet knjiga. Na primer, upotreba jeftinog laserskog štampača i paus papira na kojem se štampa finalni otisak i od koga se kasnije prave štamparske ploče jeftinija je varijanta od filmovanja istog materijala. Međutim, štampanje sa paus papira daje loša, iskrzana, nekad i bleda slova, a zbog niske rezolucije štampača gube se sitni prefinjeni tipografski detalji slovnih znakova. Često se u našim knjigama može videti i sledeće: knjiga je štampana sa pausa a samo stranice sa fotografijama sa filma, što znači da su nijanse u boji, obliku slova i linija u istoj knjizi različite.

PISMENA: Takođe, za najveći broj domaćih knjiga koristi se veoma mali broj fontova. U svetu je tradicija pravljenja različitih slovnih oblika stara koliko i samo štamparstvo, dakle preko 500 godina. Do sada je izrađeno na hiljade fontova od kojih se mogu praviti najlepše knjige, i ma kako neverovatno zvučalo, novi likovi slovnih oblika se prave svakodnevno i dan-danas. Međutim, oni koštaju i verovatno je da izdavači neće ili ne mogu da ih plate. Zato se kod nas uglavnom koriste besplatni fontovi koje nudi svaki Windows, a od njih najčešće pismo je Times. Windows doduše nudi barem još desetak besplatnih fontova koji mogu bolje da se iskoriste za knjige, ali Times, i to njegova zastarela verzija, ovde je izgleda po inerciji najpopularniji. Inače Times New Roman, kako mu je pun naziv, napravljen je 1931. godine za olovni slog londonskog dnevnika „The Times“. Od onda su ove ugledne novine još tri puta menjale svoj tipografski izgled, a nama je ovaj izgleda ostavljen da ga čitamo za sva vremena.

Dodatni problem ranije je predstavljao i manjak kvalitetnih ćiriličnih fontova, mada izdavači uglavnom ne štampaju na ovom pismu. Danas teško da može da se kaže da „nema kvalitetnih ćirilica“, jer sve veće elektronske familije pisama koje se prave u svetu u sebi sadrže i ćirilična slova. Što je još važnije, skoro svi novi fontovi u sebi imaju i kurzivna ćirilična slova specifična za srpski jezik. No, tu opet imamo problem neukosti operatera koji ne umeju da ih primene, tako da često kurzivno ćirilično „t“ liči na latinično „m“ i slično, što je pak svojstveno ruskoj ćirilici. Upotreba loših, nekvalitetnih, piratskih fontova druga je velika boljka na koju nisu imuni ni veliki nacionalni sistemi od kojih bi se barem moglo očekivati da poštuju kulturu i tradiciju. Profesor Kršić kao primer za to naročito ističe TV emisiju „Ključ“. „Iznad voditeljke na scenografiji piše tema i ja često ne umem da pročitam šta tamo piše. To je napisano tako rogobatnom ćirilicom koja na primer ‘misli’ da je ćirilično ‘i’ okrenuto latinično ‘n’. I to tamno pismo – sa jakim serifima, u kome se ne poštuje debljina linija (kod slova ‘u’, kod slova ‘m’…) – ne može da se pročita. Nije reč samo o estetici, nego i o funkciji slova.“

NESPORAZUM: Kako će jedna knjiga izgledati, po svemu sudeći, kod nas odlučuje urednik ili izdavač, dok komunikacija između autora knjige i njenog dizajnera ili ne postoji ili se odvija posredno, isključivo preko urednika. „Kada su urednici i dizajneri u pitanju, mislim da svako treba da radi svoj posao, što ovde izostaje“, kaže Olivera Batajić. „Radila sam za izdavačke kuće u Lisabonu, Švajcarskoj i u Americi. Svuda sam najviše sarađivala s autorom. Autori su imali puno poverenje u mene pa je tako i bilo mnogo prostora za eksperiment, naravno u okviru budžeta. Izdavač se tu ništa ne pita osim na kraju kada treba da plati štampariji i da bude odgovoran za to da sve bude urađeno na vreme, po dogovoru. Čak i ako ima neke sugestije u vezi sa izgledom knjige, one nisu toliko dominantne i mogu da budu odbijene.“

Čest slučaj je, opet, da ni urednik ni autor ne znaju mnogo o grafičkom oblikovanju, ali svejedno odlučuju o tome kako će knjige izgledati. Profesor Kršić iz sopstvenog iskustva potvrđuje da se dizajner celog života bori za to da njegov glas bude odlučujući, da mu se dozvoli pravo da shodno knjizi koju oblikuje izabere njen format, vrstu papira, kompletnu opremu. „Pisac piše knjigu, ali je pravi grafičar. Međutim, naši autori i urednici, a među njima i oni najuspešniji, često misle da sve znaju o knjigama. Na liniji tog nesporazuma jeste i opšta slika izgleda knjiga kod nas.“